Beskrajna cesta

Prosla sam kroz sve tri ulicice i naisla na svoju.
Dodjite, svetlo je i toplo, odmorite u prolazu, predahnite naslonjeni na staru tresnju.
Ako ste u zurbi, pruzicu vam solju toplog caja kroz prozor.

Strpljivo ću čekati taj obećani čaj...

Da li ti se desilo da nekad veoma dugo čekaš na nešto, toliko dugo da zaboraviš šta si zapravo želeo. I onda dođe taj dugo očekivani dan ili samo tren i shvatiš kako je čekanje bilo najzanimljiviji deo svega?
To mi se stalno dešava, pa pitam da vidim da li je tako sa svima, ili samo ja ne znam lepo da čekam. Ili da želim stvari.

Čaj je već serviran.

Da, to mi se stalno dešava. Ali ovog puta je obrnuto. Često izađem na vrata svog dvorišta(tek dvorište je gotovo) i čekam, čekam, čekam, a niko se ne nazire u gradu, samo ponekad neka senka projuri...

Still, to što si opisao je tvoj svet. Prazno je možda zbog toga što nikog ne pozoveš, ili ne pustiš.
Ko dolazi sa srcem, tome neće smetati što je tek dvorište gotovo.

Mislim na dvorište u ovom gradu, na svoj dom. Kad ga budem izgradio videćeš da sam ja i gori nego što si ti sad rekla(mislim po pitanju toga što nikog ne puštam).

Sve ovo smo mi u iskrivljenom ogledalu.
Ako nikog ne pustiš, nećeš osetiti radost deljenja

A možda ti onda donesemo neke poklone za koje znamo da ti se ne bi svideli.

...jer sreca je lepa samo dok se ceka dok od sebe samo nagovestaj da

Sreća je uvek lepa, samo nam se čekanje nekad otegne, pa odustanemo od želja.
Noćna devojčice, dugo te nisam videla ovde.

Malo zalutam...negde,ali pozelela sam da se vratim u tvoju beskrajnu cestu i evo me.
Nekako mi je kao neka duga bez kraja...i kao da prelazim iz jedne nijasne boje i uranjam u drugu...

Uđi slobodno, sreća prati samo hrabre.

Da li ste nekada imali utisak da biste mogli planinu da pokrenete? Da imate dovoljno snage, energije, zelje i poverenja. A opet, istovremeno, da u vama vlada potpuni mir i potreba da se zaustavis, ne pokreces. Samo da budes. Kako cudan, cudan osecaj!

Caj pod tresnjom. Beskraj... Kome treba vise od toga?
Postoje oni koji u nekoliko reci unesu sve sto imaju u sebi. Svu onu mudrost, lepotu, duh, osecaj, toplinu. To se tako lako oseti.
Sva lepota je u jednostavnosti, da. Ali ne ume to svako.

Procitala sam nesto zanimljivo (iz intervjua sa Arminom Risijem): Koliko tacaka ima jedna prava? Beskonacno mnogo. Koliko tacaka ima na ravni? Beskonacno mnogo. Da li to znaci da ih ima podjednako? Da li je taj beskraj isti?
Po istom principu, ako predstavimo ljubav prema nekome u obliku kvadrata, mozemo je smatrati beskrajno velikom. Ljubav prema nekom drugom mogla bi imati oblik kocke, dimenziju vise. Da li je taj beskraj onda ipak veci?