Inat

Kao dete, cesto sam se inatila. Prepoznajem inat i kod svoje dece. To je faza kroz koju svi prolazimo. Vremenom sam shvatila da to nije obrazac koji mi prija, mada, dogodi se jos uvek da pokleknem i dopustim da reagujem impulsivno, nepromisljeno, da pustim ono "zverinje", nestasno, neukroceno iz mene da zalaje i da se razmase. Ne, inat mi nista dobro nije doneo. Ne kazem da mi nije uspevalo da, inateci se, isteram svoje, ali kada bi se sleglo prvo zadovoljstvo zbog "pobede", vrlo brzo bi se nad njim nadvili oblaci nemira i stida iz kojih bi po meni pljusnula iznenadna i snazna kisa. Iako kratkotrajna, tragovi prljavstine koje bi bacila ostali bi, za mene, jos dugo, dugo vidljivi.

Pobuna je rast. Znaci stati iza sebe, pratiti osecaj.
Inat je glupost. Znaci istrajati u necemu iako se osecas lose zbog toga.

Pobuna koja je unutar nas, neizrecena duze vremena je inat. Inat prema sebi. Jer covek odbija da prati svoj osecaj, istrajava u gluposti. Dosledan je u pogresnom.