Ostava

Ja nemam ostavu, bacam sve.
Sve što bi valjalo zapamtiti, sačuvam u ljudima i sećanju. Nemam ni pisma, razglednice, ulaznice, raznorazne stvarčice. Imam nekoliko pesama čiji mi zvuci vrate neke bačene stvari.

.

Duhovi proslosti. Cudno je to – mislis da si zaboravio, da je proslo, da ne boli vise, ne utice. I onda, samo jedna pesma, okolnost, pokret, necije reci... Zasto ne mozes samo da preseces i da se ne vracas na ono sto je proslo? Sto puta ga ostavis tamo, sto puta zatvoris vrata sa sobom, ugasis svetlo i kazes sebi: to je to. I onda, sto prvi put, djavo ne da mira.

Kao da mozes ponovo resiti ono sto je proslo. Promeniti. Shvatiti.

Sta ponovo radim u podrumu? Duhovi proslosti. Potpuno nepotrebno. Obecala sam sebi da necu vise birati boju zidova. Da ih sve rusim. Ali impulsi za bezanjem i ogradama su ponekad toliko jaki!
Kako god... zidova vise nema. Ni ostave.

Stvari koje su imale samo upotrebnu vrednost,a nemaju za mene neko znacenje nemilice bacam. One druge stvari koje vezu, asociraju, raspiruju secanja, ne bacam. Cak ni one koje vode u mracne predele i izvlace neke stare bolove. Sve je to moje, zahvaljujuci njima ja sam Ja. Retko im se vracam, ali trenuci vracanja za mene su katarzicni. Osluskujem u sebi odjek svakog povratka, i svaki put odjekne drugacije. Mozda budi istu emociju, ali razlicitog je intenziteta, i moj odnos prema probuđenoj emociji biva drugaciji. Nema zaborava, ono sto je nekada znacilo ne moze biti zaboravljeno jer se utisnulo duboko, i uticace dok god je covek ziv. Vracanje nije mucenje sebe, vec emotivna gimnastika, vezba izdrzljivosti. Volim da vezbam.

Duva jak vetar napolju, upozoravajući da dolazi hladno vreme, zima. Vrhovi planina se naziru u daljini, obavijeni maglom. Nekako se hladnoća uvlači u kosti, telo počinje da podrhtava na momente, a vazduh ponestaje. Već osećam miris bundeva i sezonu škorpije, nagoveštaj energije Plutona/Hada. Mit o Persefoni i Demetri ponovo oživljava, osetim ukus nara na usnama. Ciklusi života i smrti, umiranja i rađanja, u dobro poznatom ritmu.

Spremam zimnicu za zimu. Pakujem sve one lepe reči, osmehe, razmenjene emocije, duboke i duhovite misli, poglede i dodire koji su pronašli odjek. Apsolutno odbijam da čuvam sve one drugo. Neko bi mogao pomisliti da je to ludost, pakovati zimnicu koja se ne može jesti, koja je samo dekorativna bez neke praktične vrednosti. Estetična, ekstatična. Ali taj neko nema pojma šta je stvarnost i šta je istinska hrana. Taj neko nema pojma šta vredi hraniti.