Prepoznavanje; Karmički odnosi

Tema srodnih duša, twin flames, polarna bića, Anima/Animus… kao i ona pitanja kako se u mnoštvu drugih koji nas ničim ne dotaknu iako su tu, pored, izdvoje oni koji se duboko utisnu; šta pravi razliku? Ideja inkarnacija tu postaje ključna, kao i rezumevanje koji deo nas nosi utisak koji će biti prepoznat i kako dolazi do prepoznavanja. Šta biva prepoznato? Šta prepoznaje? Ako na to dodamo i ideju jednovremenosti inkarnacija, um potpuno blokira. Kad uklonimo vreme kao faktor, da li ja to sebe prepoznajem u drugom i da li drugi prepoznaje sebe u meni? Da li sam ja zapravo u karmičkom odnosu sa sobom?

Umesto potrage za srodnom dušom, treba napraviti projekat brisanja sebe iz drugih. Da li u drugima na mestu gde smo nekad bili tada ostaje praznina/rupa ili je to tada isceljen deo koji prosto ne zahteva pažnju (osetimo samo one delove tela koje nas bole, zar ne?) Da, ne ostaje praznina, već arhetip, simbol, apstraktno. Bez forme, bez ličnog. Postojaće uvek majka u životu moje dece, žena u životu mog muža, ćerka u životu mojih roditelja. Ali to neću biti ja (nikad nisam ni bila, već deo njih samih koji su u meni prepoznali). U tom smislu, brisanjem ličnog, ne ostaje praznina, već punoća, isceljenje tog odnosa.

Suština zadatka zbog kog smo tu/sada je rešavanje odnosa, zapravo njegovo poništavanje. Suprotnosti su dve strane istog, stoga odnos ne postoji ako postoji shvatanje jednog. Uzimajući ideju da se duša na kraju meri u odnosu na pero, sve ono što čini dušu (utiske koji nas vezuju, određuju) treba da je što lakše, oslobođeno težine i stoga gravitacije. Kakav Mesec/duša onda treba da bude? Mesec dodirnut Saturnom, Mesec u Jarcu. I to nije hladnoća, nedostupnost, emotivna zatvorenost, odbacivanje – to je prosto rastapanje svih utisaka u beskraj, blaženstvo. Tačka polariteta je rešenje svega – dosezanje suprotnog i bivanje iznad oba. Saturn kao simbol kamena, istovremeno i simbol bestežinskog. Ludilo.

Jedini način da prekinemo potragu za karmičkim odnosima (svesnu i nesvesnu) je shvatanje da smo u potrazi za delovima duše koji su ostali u drugom, koji žive kroz drugog. Odjek nastaje tek nakon što pustimo glas, ne nastaje ako ne postoji krik, težnja. Nije pitanje, stoga, kako da pronađemo karmičke odnose, već kako da prekinemo niz, to večito ponavljanje istog, menjanje uloga, začarani krug dugovanja i potraživanja. Izbrisati sebe iz života svih, poništiti sebe u svakom, poništiti sebe u sebi.

Prvi put nemam strah od ove ideje. Ostaviti trag, utisniti se, značiti – to je bio cilj svih naših života, nastojanja. A suština je u suprotnom, u brisanju svih tragova koje smo ostavili. Cilj je, stoga, postati isceljen deo u životu drugih, onaj koji se ni na koji način ne oseti.

Duga ulica ispred tebe bez svetla i ti hodaš sama bez straha jer svetlo si i zrak si pušten dole niz pad ljubavi u gordost umiranja. I sva lepota prosuta po tebi, željena, žuđena, kuda će sad jer ispod nje ti si prorok ogrnut ubogim krpicama od grube kamilje dlake?

I svi gradovi kroz koje si prolazila kao ukočen lutak niz modnu pistu samoće, neće te umeti zadržati ni svojim beskonačnim trgovima ni okupanim baštama u večernjem svetlu, ni  sobama sa cvetnim balkonima u kojima bi se budila sama ili uz usputnog ljubavnika, neće te zarobiti kao ovaj bezimen grad na rubu kosmosa, bez uličnog svetla i zvezda na nebu. Izgubićeš štikle usput, narukvicu i ogrlicu, i hodaćeš bosa i pocepane haljine od žada sve dok ne stigneš do kapija ovog grada i zakucaš na drevna vrata tri puta.

Zašto nema ljudi ovaj grad u kojem si zrak pušten dole? Nećeš se pitati. U kamenim zidovima kuća ti ćeš grebati slova o sebi i niko ih neće čitati. Smejaćeš se bez da iko izazove tvoj smeh. Pevaćeš pesme na pustim trgovima koje se neće slušati. I plakaćeš često jer će te nezemaljski zaboleti to što jesi bez da iko obriše tvoje nesaznajne suze.

Ovo je grad koji si od svih gradova izabrala da bude tvoj, ljubavi moja.

Citat :

I plakaćeš često jer će te nezemaljski zaboleti to što jesi bez da iko obriše tvoje nesaznajne suze.

Neke reči imaju moć postajanja stvarnim. Neverovatno koliko je jaka ta rečenica, svaki put me zaboli i pokrene suze. Sve su jake, ali ta posebno – ona me slomi. Pomislim nema toga u meni, prošlo je, isceljeno. I onda takva jedna rečenica i tu je, postaje stvarno. To su samo reči, zar ne? Kombinacije slova i zvukova. Šta daje tu snagu tim oblicima?

Mogu osetiti dodir tada. Jagodice krupnih i snažnih prstiju koje beskrajno nežno dodiruju kožu ispod oka i upijaju suze. Dodir dlana na obrazu i nežan pokret rukom po kosi. Toplinu. Čiji je to dodir? Stvaran je i doživljen, kao i osećanja koja pokrene.

Ne pripadaju nikome. Ni reči, ni dodir. Ali su zov divljina, dubina, visina. Zov drugih dimenzija, istinskog i stvarnog. Dotaknu, pokrenu nešto divlje, drevno, duboko potisnuto.
_______________

Nejasna mi je priroda vukova. Tog divljeg dela unutar nas. Da li je to beskrajna težnja za samoćom ili za pripadanjem, prepoznavanjem, čoporom? Jer ipak, i pored tišine, samoće i prihvatanja odvojenosti, postoji krik, glasno zavijanje, težnja za drugim.