Ume da ostavi ukus gorkog badema na mojim usnama. Uhvacen u prolazu odsjaj buduceg osmeha .Tragove bivsih ljubavnika. Neke nedovrsene noci u kojima se probudi uzasnuta i sama. Jezikom upoznajem njeno budjenje, i prvo otvaranje ociju, i nemir. Ako nastavim da je ljubim, prepoznajem sve ono sto je cini sretnom u tom sto je razara.
Prepoznam i ukus sebe u njoj, u tragovima koje mi ostavlja da je lakse pratim, u skrivenim zamkama koje mi postavi da me uhvati, zarobi, zadrzi, veze za sebe a zatim odgurne, otkloni od sebe kao zver. Upija u sebe moj ukus kao sto i ja upijam njen. Negde se pomesaju u zajednickoj gozbi, a negde ne mogu da razlucim gde ciji pocinje a gde se zavrsava.
I kad ode od mene u neki novi nemir, umem zaboraviti sve od nje, i poslednje njeno zrnce hrane, ali ne i taj ukus gorkog badema na mojim usnama. Neizbrisiv je jednom kad se mi utisne, kao njen zivi pecat.
Justitia
Broj poruka : 871 Datum upisa : 27.03.2011
Naslov: Re: Ukus Sre Mar 30, 2011 11:28 am
Broji se samo ono sto smo osetili celim svojim bicem. Doziveti svaki trenutak svim culima, dotaknuti, pomirisati, uzivati u pogledu, ukusu, zvuku. Biti ceo u trenutku, potpuno svestan i prisutan, stopiti sva cula u jedno... Zbunjuju me, ponekad, ti osecaji. Kao da tu ima vise od onog sto se vidi, oseti pod rukom, pomirise, proba, cuje.
Kao mala cesto sam se plasila mogucnosti da oslepim. Razmisljala bih tada o svim knjigama koje ne bih stigla da procitam, o mraku koji bi me plasio. I tada, cudno, javila bi mi se ona zelja da pomazem slepim ljudima, da se brinem o njima, da im citam. Razmisljala sam koliko usamljeni i uplaseni moraju biti u tom mraku. A onda, opet, pomislila bih da za njih dodir, miris, ukus i zvuk imaju dodatnu dimenziju koja daje dubinu koju ja nemam. I da, mozda, uopste nisu uplaseni u tom mraku u kome zive. Mozda to i nije mrak.
Zbunjuje ta prica o culima. Prepustiti se culima i osecajima, doziveti u potpunosti, tu se negde krije sustina...
Lucija
Broj poruka : 317 Datum upisa : 31.03.2019
Naslov: Re: Ukus Ned Maj 05, 2019 11:56 am
Voz je pristao u stanicu. Srce mu se naslo u grcu od uzbudjenja. Posle deset godina, njen stvarni lik je iscezao, ostale su samo konture onog zapocetog crteza, njenog portreta koji je pokusao da napravi pre nego sto je nestala iz njegovog mladickog zivota i koji je u tajnosti posmatrao u trenucima svog bola. A eno sad, stajala je na par koraka od njega. Poznao ju je po osmehu i dugoj zlatnoj kosi.