Da sam andjeo, gde bih bio?

Negde cemo se zaustaviti, mi izbegli iz sna. Neki grad, neka zemlja, neko nebo. Kapija koja se otvara pred nama, vrt koji nam obuzima oci, cvetovi cudesni u svojoj samoci. Neka ruka za nas, neciji pogled, neki glas.

Sve ovo ce jednom proci, andjeo stajace tiho kraj mene, dodirnuti mi rame i gledacu kako kroz napuklo nebo dolaze zvezde.

*
Ne postaje se, andjeo se radja. U nekom obliku, kao otkinut od neceg, i pada.

Verovatno, u padu povlacimo sa sobom taj deo tame kroz koju smo propadali i budimo se u ovom svetu, nejasni i nesvesni, ali sa padom ucrtanim u srcu. Danas sam i juce i sutra verovatno; isti sam od rodjenja, mozda vise u meni dobrog je samo od divnih ljudskih bica.

Negde mozda i susretnemo bozanski pogled, a mozda i zaspimo u potpunoj tami, ponovo.

Verovatno, ne umem pripadati nigde jer smrtna sam zver koju nosi snazna ceznja za bozanskim.
I sutra kao i danas, i juce kao i u dan pre, znam da me ceka moja gola sudbina.

*
Pad nije stravican kao sto izgleda pre. Rasiris ruke i zakoracis dole, jednostavno je. No, prolazak kroz ruzne obrise jeste. I, pre nego sto se razbijes o dno vec isprljan si. Svirepo je sto ne ume proci secanje da si prekinut od komada neba. Ta ceznja za natrag jedina je belina u kojoj zigosan cutis, polomljenih krila.

Ni to sto nemocan si pred utvarama sto gmizu prema tebi, nije porazno. Znas da zude za komadima tvog srca i vise nebitno je sto ih zele gladno. Porazno je sto ne umire secanje da je to srce nekad bilo celo pre nego sto si rasirio ruke i zakoracio dole.

Ako nekad,
negde,
na mah
zastanem,
umrecu.
Ja sam san,
ja sam nocna mora
i providjenje
nekoga ko budan
laze.

Ja sam andjeo
straha
i moji me sticenici
ponovo zigosu.

Ima me
u oku
i pletivu.
I nigde,
nigde
vise.

Ako sam zigosan, obelezen i van svog sluha, i to samo zato sto sam ceznuo svetlost?

Biti tek ovlas osvetljen. Recimo, dovoljan je fokus svetla koji baca samo slab osjaj na zadovoljno bice, upravo zadovoljno zbog takvog slabasnog zraka na sebi. Sretni su ovlas osvetljeni.

Verni iz davnih vremena prenose saznanje da je Luconosa bio najsjajniji andjeo. Nije neobican pad. Upravo prejako svetlo pravi ostar ugao ka tami, bez sencenja. Ponekad, blistava svetlost zore, u predvecerje, crvenim sjajem potone u potpunu tamu.

Verovatno, takva je ljubav svetla.
I ako si joj divno izlozen, ti zasvetlis i zablistas, i neminovno kad je snazno isijas iz sebe, padas slomljenih krila i bez beline.

I kise i ja, u padu pogubljeni u stanistima ljudi. Kao da smo ton neceg polomljeni od preobraze, jednom otkinuti od neba u isceznucu. Ponekad se trgnem iz sna i uhvatim sebe kako vedro sapucem reci na nepoznatom, neljudskom jeziku u kojem samoglasnici imaju moc stvaranja iz nista a suglasnici klesanje sveg stvorenog oblika.