U tami dete otvara oci

Negde se utisa snazna pesma zivota, zvuk se izgubi u suton i nestane u dolu, bledi mesec zarobi mi cula. U tami, bice deteta otvara oci, i slicno zveri, zenicama lovi poslednje svetlosti zvezda. Jos malo, preobraza ce biti zavrsena, senke metamorfoza zatvorice krug, poslednje ljudsko nestace posve.

Negde u granama jasenova probudice se, naslutice me meseceve kceri; dugo ce me loviti po poljima noci strelama od srebra. Ne umem im pobeci, ne mogu se sakriti, gde god da se sklonim slede mi zlatni trag i prate mi crni miris. No na kraju, kad me pronadju, nece me streliti, spustice lukove izrezane iz ruzinog drveta, sklonice dodir sa tetiva izvucenih iz griva belih konja. Imaju cudno srce meseceve kceri, postedece me jer vec drhtim uhvacen u gvozdene zamke. Zagrlice me svojim belim rukama, nece me dati da iskrvarim, dugo ce bdeti i cuvati me od hladnih ujeda sna, i biti uz mene , biti uz mene, sve dok ponovo ne dodje svetlost svitanja.

Negde se utisa pesma zivota, crni konji zatvorice suton; u tami dete otvara oci. Hajde, jos malo i zvezdana noc prosuce poslednju svetlost. Nigde zvuk, sve je zacutalo posve, tisina sveta, to i sapat je zatocen u sluhu. Gle, kako se usnule meseceve kceri bude u krosnjama jasenova i vec love me.