Zelim znati za cim ceznes

Ne zanima me cime se bavis u zivotu.
Zelim znati za cime ceznes
i usudis li se sanjati o susretu s onim za cime tvoje srce zudi.
Ne zanima me koliko ti je godina.
Zelim znati jesi li voljan reskirati da ispadnes budala zbog ljubavi,
zbog svojih snova, zbog pustolovine koja se zove zivot.

Ne zanima me koji su ti planeti u kvadratu s Mesecom.
Zelim znati jesi li dodirnuo srediste svoje tuge,
jesu li te izdaje u zivotu otvorile
ili si se zatvorio iz straha od dodatne boli.

Zelim znati mozes li sedeti s boli, mojom ili svojom,
a da se ne pomaknes kako bi je sakrio ili umanjio ili sredio.
Zelim znati mozes li biti s radosti, mojom ili svojom,
mozes li plesati s divljinom i dopustiti da te zanos ispuni do vrhova prstiju,
a da nas ne upozoravas da pazimo, da budemo realni,
da ne zaboravljamo svoja ogranicenja kao ljudska bica.

Ne zanime me je li prica koju meni pricas istinita.
Zelim znati mozes li razocarati drugoga kako bi sebi ostao veran;
mozes li podneti da te drugi optuzuju za izdaju, a da pritom ne izdas svoju dusu,
mozes li biti neveran i dakle pouzdan.

Zelim znati mozes li videti lepotu cak i kada nije lepa, svaki dan,
i mozes li iz nje crpeti svoj zivot.
Zelim znati mozes li ziveti s neuspehom svojim,
i ipak stati na rub jezera i srebrnom odsjaju punog meseca viknuti: „DA!“

Ne zanima me gde zivis i koliko novca imas.
Zelim znati mozes li ustati posle noci duboke zalosti i ocaja,
izmucen i unisten do srzi, i uciniti sto se mora kako bi nahranio decu.

Ne zanima me koga poznajes i kako si dospeo dovde.
Zelim znati hoces li sa mnom stati u srediste vatre, a da pritom ne ustuknes.
Ne zanima me ni gde ni sta, ni s kim si ucio.
Zelim znati što te hrani iznutra kada sve ostalo nestane.
Zelim znati mozes li biti sam sa sobom
i svidja li ti se vlastito drustvo u trenucima praznine.

(Oriah Mountain, Poziv)

Čeznem da ti kažem najdublje reči…

Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u nesitinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči sto imam za te; ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali se ne usuđujem, jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek, ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.


R. Tagore, Gradinar (41)

...
Uhvatila me je neka tuga. Zapravo to je ona ista tuga, one emocije. Shvatila sam nesto - moracu definitivno da prihvatim taj deo kao nesto sto ne moze (i ne treba) da nestane. Pomalo mi smetaju ta razmisljanja, te emocije - deluje kao prevara, kao ceznja za necim drugim, nekim drugim. Ali nema drugog nacina nego da to jednostavno prihvatim, kao deo sebe i da ga sacuvam. Nece da nestane. I ja cu da ih pustim da bude tu, deo ljubavi, ceznje, pripadanja tom necem imaginarnom, zamisljenom, pusticu da taj deo bude tu, samo moj, cuvan i prihvacen. Ako ga potpuno usvojim mozda prestane da trazi toliku paznju. Isto kao i talasi - ne zelim vise da se borim protiv tih emocija - stapam se sa njima i pustam ih da me nose. Prihvatam ih. Oduvek postoji taj san o potpunosti. I to je samo san. San koji je potreban za rast, za prihvatanje, za ucenje. Jer da ne tezimo nicem, gde bismo stigli?

"Ah, sve je nerazumljivo i u sustini tuzno, iako je i lepo. Nista se ne zna. Zivi se tako i ide po zemlji, ili se jase kroz sume, a poneke stvari gledaju u coveka sa tolikim ocekivanjem i obecavanjem, tako da bude ceznju: neka zvezda uvece, neki plavi zvoncic, neko jezero zeleno od sevara, oci nekog coveka ili neke krave, i ponekad se cini kao da se istog trenutka mora desiti nesto dotle nevidjeno, a ipak odavno prizeljkivano, kao da sa svega mora spasti koprena; ali onda to prolazi, i nista se ne zbiva, i zagonetka se ne resava, niti iskrsava tajna carolija, i na koncu ostaris i izgledas prevejan kao otac Anselmo ili mudar kao opat Danijel, a mozda ni tada jos nista ne znas, i dalje jednako cekas i osluskujes."

Herman Hese "Narcis i Zlatousti"

Čeznem da me neko/nešto izazove. Da nisam sama u mentalnoj igri.
Mesec mi je u kvadratu sa Venerom. Venera u Lavu.
Dodirnuh središte tuge.
Ne ustuknem pred tuđom boli.
Izdajem i druge i dušu. I, istovremeno, beskrajno sam odana.
Laž je, sve.
Lepota je jedino što jeste.