Pred streljačkim vodom

danas, posle hiljadu godina samoće, pogodilo me je hiljadu tanadi u mikrosekundi.
- patku i tigra - odgovorio mi je ozbiljno zoki, kada sam ga pitala koje je igračke dao za školsku predstavu.
zoki je dečarac iz doma za nezbrinutu decu.
zoki je agresivan, ujeo je druga i šalju ga u beograd. u petak, i bilo bi dobro da mu do tad vratim lutke.
staratelji su ga uzeli, pa vratili, pa obilazili...
njemu nije stalo ni do čega i ni do koga. osim, možda, do ivane, ako je nije izmislio. i do patke i tigra. oni postoje, stvarno. kao i osobe koje su mu ih poklonile. i koje sada nisu uz njega.
šalju ga u beograd, gde šalju sve one sa problemom...
- u stvari, nije tigar možda, žut je onako, sa crnim tufnama... leopard, leopard! - ispravio se.

odjednom, shvatim koliko sam srećna što ne znam čak ni kako se pišu te reči, a nisam ih ni izgovarala često.
mulipleks ili multipla skleroza?
može i jedno i drugo? ti bolje znaš.
nažalost.

trošimo minute na plakanje, i on i ja, svako sa svoje strane slušalice.

glupo shvatam da to nisu mts-ovi minuti, već moji. mog života.
nikad ih nigde neću dopuniti.

ubijen je lovac u žitu.
sva deca koja se igraju na toj poljani sada bez zaštite hrle ka provaliji i niko ne može da ih upozori i zaustavi.
sa tom decom klizimo i mi, odrasli, i svi osećamo da naginjemo u stranu, da gravitacija čini svoje, da su se danteovi krugovi razdvojili i čekaju nas na kraju našeg pada spremni - kako je kome koji obruč namenjen - ali mi i dalje ništa ne činimo osim što držimo govore i upiremo prst.

Da, i ja imam osećaj nezaustavnog pada i užasno je. Tuga, beskrajna tuga zbog naše gluposti, neznanja, straha, nemoći... Najtužnija tuga, najbolnija bol. Potpuni poraz.

Volela bih da smo hrabriji, snažniji da možemo da ustanemo i zaustavimo to ludilo. Umesto toga, spuštamo glave i stajemo u red. Mi, koji imamo snagu i potencijal da pomerimo planine, koji imamo link ka božanskom, ka svetlu, pokorno koračamo ka provaliji. Predaja, odustajanje. Osećaj nemoći, sopstvene bezvrednosti i pogrešnosti. Pad kao oslobođenje.

Justitia ::

Da, i ja imam osećaj nezaustavnog pada i užasno je. Tuga, beskrajna tuga zbog naše gluposti, neznanja, straha, nemoći... Najtužnija tuga, najbolnija bol. Potpuni poraz.

Volela bih da smo hrabriji, snažniji da možemo da ustanemo i zaustavimo to ludilo. Umesto toga, spuštamo glave i stajemo u red. Mi, koji imamo snagu i potencijal da pomerimo planine, koji imamo link ka božanskom, ka svetlu, pokorno koračamo ka provaliji. Predaja, odustajanje. Osećaj nemoći, sopstvene bezvrednosti i pogrešnosti. Pad kao oslobođenje.

pokidale su se niti...


Jednom nas tu, gde nas ima,
Neće biti.
Mi smo niti
Koje vežu nerođene sa mrtvima.

Nema kraja.
Prislonimo na zrak uva:
Kroz šupljine između nas vetar duva
Što vremena po dva spaja.

Leže ispod mračne sene
Mrtvi, a još nerođene
Sluti vazduh koji kraj nas zasvetluca.

Mi se kobno lelujamo
I slušamo vetar samo
I nit po nit kako puca…

Stevan Raičković