Meseceve kceri

Negde se utisa snazna pesma zivota, zvuk se izgubi u suton i nestane u dolu, bledi mesec zarobi cula. U tami, bice mi otvara oci, i slicno zveri, promuklim zenicama lovi poslednje odsjaje zvezda. Jos malo, i preobraza ce biti dovrsena, senke metamorfoza zatvorice krug; na posletku, nestace posve i poslednje ljudsko u meni.

Negde u granama jasenova probudice se, naslutice me meseceve kceri i loviti me dugo strelama od srebra po bezumnim poljima noci . Vec vidim, ne umem im pobeci, ne znam se sakriti, iza su i slede mi zlatni trag i prate crni miris. Vec drhtim uhvacen u njihove zamke. Zasto im bezim, ovakav u oblicju zveri? Na kraju, i kad me pronadju, nece me streliti, spustice lukove izrezane iz ruzinog drveta, sklonice dodir sa tetiva izvucenih iz griva belih konja. O, imaju cudno srce meseceve kceri, ako me u lovu slucajno i ustrele zagrlice me svojim belim rukama, nece me dati da iskrvarim, dugo ce bdeti i sacuvati me od hladnih ujeda sna; poslednje, one ce biti uz mene, biti uz mene dok ponovo ne dodje svetlost svitanja. Zasto im onda bezim, ovakav u oblicju zveri?

Negde se utisa pesma zivota, crni konji zatvaraju suton; u tami dete otvara oci. Hajde, ljubavi, jos malo i zvezdana noc prosuce poslednju svetlost. Slusaj, nigde zvuk i sve je zacutalo posve, tisina sveta je, to i sapat je zatocen potpuno u sluh. Gle, kako se usnule meseceve kceri bude u krosnjama jasenova i vec love me.