Kao grane smo na vetru

Posmatrao sam ih cesto, kao grane na vetru
Opsedaju me.
Nekad bih legao ispod stabala i gledao
Izgubljen u liscu.

Ne znam zasto.

Kao da mi sapucu nesto na nekom jeziku
Plesom pokreta i boje.

Kao da drvece prica jedno sa drugim
I sa zemljom i nebom i sa svim bicima
Crtajuci granama reci na vetru.

Ne razumem zasto.

(...)

Najednom tada bilo mi je jasno
da ceo život je i sve u njemu kao granje,
da vraća se što bilo je nekad
i što sad cveta doživeće umiranje.

Mir neka te moj ne boli niti čudi.
Zbog sete moje nemoj se bojati.
Kad u svetu oko nas sve bude i prođe,
pesma granja će još ostati.

D. M.

VII
Poklonio mi se vetar. Poklonila se tisina. I sumrak se poklonio.
Ovo su njihove reci: Kako da nadjete granice i procitate krajeve,
ako ih uporno trazite na mestu gde ih nema?
Svako je dno - svemir necemu ispod njega.
Svako je nebo - plicak necemu iznad njega.
Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?
U provinciji barskog bilja
i trska je primer za ogromno.
Kome je oko - okean, i kitovi su mu - trunje.
Ko hoce da opipa rubove neka ne isteze ruke. Treba presaviti um.
Mozda vi i znate da letite,
ali jos niste probali na sve moguce nacine.

VIII
Poklonio sam se vetru. Poklonio se tisini. Mislim da sam razumeo.
Citava stvar je, znaci, u vatrometu hitrine
kojom se emituje i prima um u povratku.
Zato se kaze da dosezanje nije nista drugo do - prepoznavanje sopstvene poruke.
Zato se kaze da je prostor: iskustvo
kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir
kad nam se vratio iz buducnosti.
Mozda me je to sunce pozlatilo na zalasku:
bio sam cudno smiren, sa ridjim oreolom kose.
Bio sam spreman za stvaranje.

Miroslav Antic: Mit o ptici

Sirom otvoren prozor. I srce.
Sjaj na ulicama. Ili u mom oku?
Zapamcen prizor. Zar je moguce zaboraviti?
Pruzene ruke. Bez pitanja "Kamo dalje".
Pokrenuta vetrom. Prepustena pokretu.
Dodirnuta sopstvenim dodirom.
I, cudno smirena.

Reci mogu nestati, ali (o)secanja ne.