Kafedzinica kod Uuuplashenog Nosoroga

Reči. Tišina. Odjek?
Trenutno osećam da svega ima previše. Reči, misli, pokreta. Emocija, utisaka. Sve je na površini, u lavirintu uma.
Dopada mi se tišina ovde. Daje utisak (iluziju?) dubine.
Posmatram potrebu da izazovem reakciju, odgovor. Razmišljam o smislu onoga što pišemo, o smislu prećutanog...
Srećan ti rođendan, Lubinovichu! Rođendani odavno nisu bitni. A opet, oduvek su bitni. Čovek je jedan veliki apsurd. Kontradiktornost. U to ime, živeo čovek!

kako kiša može da učini sve tako depresivnim?
osećam se kao da mi kroz kapi dolaze sve misli i tuge kojih sam se davno oslobodila.

Zbog onih reči koje još uvek nalaze odjek u meni.
Zbog detinje tvrdoglavosti i nestašnosti.
Uprkos.
Srećan rođendan. ~

Pročitala sam nešto interesantno: Kažu da horizont nije niti stvaran niti nestvaran.
Jer da je stvaran, bio bi bliži kako mu se približavamo.
Da je nestvaran, kako se približavamo, nestao bi.
Ovako, niti je stvaran, niti je nestvaran.
On je samo privid, iluzija i ostaje uvek udaljen kao i pre, koliko god da mu nastojimo prići.
Takve su i naše želje, težnje. Nisu ni stvarne, ni nestvarne.
- Igra reči, igra značenja. Igra iluzije.

Neka Nova 2016. bude upravo to – igra.
Život smo preozbiljno shvatili.
Preozbiljno shvatamo i to što nam želje uvek izmiču, ne shvatajući da su deo te igre.
Biti u igri, igrati se.
I približavati se horizontu, željama, znajući za njihovu (ne)stvarnu prirodu.

Biti izvan zvuka. Izvan pokreta, oblika. Izvan sna koji stvara bol odvojenosti, zov stapanja.

Ne umem više poželeti ništa drugo čoveku, ništa od onoga što taj san čini stvarnijim, dubljim, smislenijim. Samo buđenje, razumevanje, celovitost. Tišinu, bezobličnost.

@Lubinovich

Još uvek se sećam načina na koji sam doživela prve tvoje reči koje sam pročitala. Neverovatno jak osećaj, magnetska privlačnost; sada znam da je to samo efekat Pluton konjunkcija Sunce, nula orbis ili tvojim rečima, "Žeđ koju u sebi samoj svirepo i odbijaš i prihvataš, neusklađeno i neostvareno, doživljavajući je prisutnu i opasnu za bliske pored sebe a suštinsku za tvoje biće." Već naredni kontak bio je praćen strahom i neodređenim osećajem da je suviše opasno približiti se. Sada, toliko godina kasnije, znam da nije opasno približiti se, već potpuno nemoguće. Ne živiš potpuno u dimenzijama koje dodiruju obični ljudi.

Zašto sam ostala toliko dugo u mračnom, tihom i praznom prostoru grada, nalik na groblje? Upravo zato što je grad prostor gde se te druge dimenzije mogu osetiti, dotaći. I nema straha, ni u tragovima, već godinama. Nešto drevno i večno živi tu. Osećaj potpune sigurnosti, zaštićenosti. Trajanje. Izgovorena reč ostane dugo na mestu, netaknuta, bez odjeka. A istovremeno prodire duboko i pravi suptilan odjek, pravi istinsku promenu, menjajući stanje svesti. Kao mantra, vibracija. Potrebno je samo da usvršim tišinu, da smanjim broj reči dajući onima koje izaberem jače i dublje značenje.

Lepota ovog grada je u tome što svako može biti skroz lud i uvrnut bez da ičim narušava atmosferu. Ne zato što nema nikog ko bi time bio uznemiren   , već zato što postoji duboko prihvatanje svega što jesmo, što jeste. Da li je to bila namera ili se desilo u efektu, nebitno je. Zahvalna sam za taj prostor, za utiske. Za istinski Život koji se u ovom mrtvom gradu može osetiti.

...I tako, srećan ti i ovaj rođendan.

Mogu sama da sedim i pricam mislima.Toplo vino greje sve sto je u meni.I ulazim dublje u sebe ne bih li prepoznala krticu koja me uvek zavara novim putevima.
Tesko je savladjivati sklonosti koje su nam urodjene. Svi mi otpocinjemo dobro, jer nam u mladosti nista nije nepodnosljivije nego kad nase sopstvene grehe vidimo ispisane krupnim slovima kod drugih i mi ih kod sebe stoga zestoko suzbijamo; ali mi starimo i uvidjamo da su ti nasi gresi ustvari,
najbezazleniji od svih grehova koje covek moze da ima, sta vise da oni svakoj licnosti daju posebnu draz, i tako jenjava nasa borba protiv njih.