Fioka za "ne znam šta će mi"

Jednom, davno, sedela sam u kabinetu svojih profesora u kojem su još ostale netaknute stvari njihovih prethodnika - na primer, Ivana V. Lalića. Krišom sam fotkala njegove rukopise i predmete, ubeđena da će to biti moja amajlija, da će to biti moj izvor ideja i inspiracije, da sam i ja od sada čuvar uspomena na velikane - ako im otrgnem parče zaostavštine... Tada još uvek naivna, nisam ni slutila da neću postati pisac, da je mnogo više od diplome i besomučnog čitanja potrebno za to, mnoogo više od ovakve relikvije. Zbog toga i nisam našla ove uspomene do danas, ne zato što ne volim Lalića, već zato što ne volim činjenicu da sam omanula.
Neka stoje ovde.
Možda ću jednom otvoriti ovu fioku sa velikom idejom.

Neka ih tu. Neka i fioke sa relikvijama, uspomenama, ukradenim zaostavštinama, amajlijama. Sve su to momenti koji pripadaju večnosti, kao i reči koje ponekad ostaviš u prašnjavom gradu. Drugo je pitanje gde smo mi, zašto nas često nema u tom večnom, već bivamo progutani prolaznim. Ali to ne umanjuje značaj fioka sa velikim idejama, niti nas samih. Mogućnost da budemo deo večnog, da otvorimo i živimo veliku ideju, uvek je Tu.

draga m.,

nismo se odavno čule ni videle ali verujem da si do sada uspela da dobiješ dozvolu za vožnju cepelina i da si barem jednom bila u ulozi toreadora. (vidiš, sećam se te noći u kafeu "maze star", kada smo svi svašta sebi obećali, kada smo iskreno verovali u svoje talente i moći da menjamo svet!)
ja to nisam želela, ali sam se promenila. odjednom je život počeo da liči na život kakav se ne opisuje ni u jednom romanu jer je suviše monoton i dosadan; život koji treba odjednom i naprasno da se promeni za glavnog junaka (junakinju) filma, ali je reditelj odustao od filma generalno i junakinja ostaje zauvek u poslednjem, zamrznutom kadru u kojem je vidimo sa cegerom (sa prazilukom) u sivoj ulici. eto, osećaj za klimaks me nije napustio, no nemam vajde od njega baš mnogo.
često se mislima vraćam u "maze star" i taj period, tada sam bila živa. motivaciono, psihički, intelektualno, entelehijski živa. nedostaje mi aroma duvana za lule i zvuk pegi li iza njega.
zato se iskreno nadam da si ti barem uspela da zaobiđeš tesnac kroz koji se ulazilo u prašinu sa kaktusima. verujem da si nastavila da nosiš šešire uvek i svuda, da si odavno pronašla producentsku kuću za svoje muzičke eksperimente i da u sebi još nosiš magiju najuspešnijih mađioničarskih predstava.
kako bih bila sigurna u to, pretpostavljaš - nikada nećeš dobiti ovo pismo od mene. ne bih mogla podneti da si u drugačijoj situaciji, a da me lažeš iz sažaljenja. neka tišina i dalje traje.