Gnezdo snohvatice

Moje gnezdo. Pazljivo biram grancice i polako, strpljivo, svakoj nalazim pravo mesto. Ova je jedinstvo i utkacu je tu, ova harmonija, ova razumevanje, uvazavanje, postovanje, neznost, bliskost...ova je Ljubav, prema svemu sto se rodi, prema zivotu. Nesigurno i bojazljivo, jos uvek nedovoljno verujuci u svoje graditeljske sposobnosti, polazem i uplicem svaku pazljivo, kao da je svetinja, plaseci se da je vetar ili neka druga nepogoda ne istrgne, ne odnese iz mog gnezda. I nikada nece biti gotovo, moje gnezdo. Grancice stalno treba paziti, proveravati da li su spojevi jaki, neku premestiti na drugo mesto, neku popraviti i ucvrstiti. Cvrsto i lepo gnezdo zahteva trud i ulaganje. Dodajte i vi pokoju grancicu, u moje gnezdo, uhvatimo snove, zajedno.

“Kada se pojedinci udruže i kada imaju intenzivne umne interakcije iz njihovih sinteza pojavljuje se jedan psihički život nove vrste.”
Emile Durkheim

Divno! Carobno! Ne mogu da odolim, a da ne pridjem odmah blize, da ne ugradim i ja poneku grancicu u tvoje snove. Hm. Nedostaje jedna nit, koja treba da prozima tvoj dom i snove, a to je poverenje. Ne mogu ti je dati, svako od nas ima svoju koju mora pronaci. Pogledaj dobro, mora biti tu negde, skrivena u svim onim snovima koje smo odbacili, zaboravili, kojih smo se odrekli. Razgrni te snove, probudi ih, pusti da zive, rastu i prave magiju. U tom razgrtanju, u tom trazenju, pojavice se i poverenje. U ono sto jesmo, sto znamo, sto osecamo i sanjamo. Poverenje u zivot, u prirodu. U lepotu, dobrotu i smisao.

Bicu tu u blizini, da posmatram sve to. Ne zameri mi sto cu dolaziti bez poziva. Uzivam da gledam kako tudji snovi rastu.

Neverovatno! Ta nit koja zaista nedostaje bila je tu, mislila sam o njoj, odmah na pocetku, namenila joj mesto u gnezdu, i jos uvek mi nije jasno kako sam je ispustila. Poverenje! Citam ponovo i svaki put pomislim da je tu, samo sam je citajuci preskocila , ali nije...definitivno sam je izostavila. Kako se moglo dogoditi da sam naposletku smetnula s uma nesto sto mi je toliko vazno? Da li je to neki znak, neka poruka meni od mene?

Justitia, radujem se tvojim grancicama, s njima moji snovi dobijaju lepse boje.

Eh, pa ta nit je prvo sto izgubimo kada nam postane bitno. Neobicno, zar ne? Poverenje zamenimo strahom od gubitka, zeljom da sacuvamo i zadrzimo. To radimo cak i kada su u pitanju snovi.

Sa mojim koracima dolazi i vetar. Ponecu neki od tvojih snova, razdrmati grancice. Bez vetra nema osecaja snage i sigurnosti. Nema visina i daljina.

^^
Boze, kako volim tvoje tragove.

"Ja ne biram ono sto imam. Ne biram ustvari nista, ni rodjenje, ni porodicu, ni ime, ni grad, ni kraj, ni narod, sve mi je nametnuto. Jos je cudnije sto to moranje pretvaram u ljubav. Jer, nesto mora biti moje, zato sto je sve tuđe, i prisvajam ulicu, grad, kraj, nebo koje gledam nad sobom od djetinjstva. Zbog straha od praznine, od svijeta bez mene. Ja ga otimam, ja mu se namecem, a mojoj ulici je svejedno, i nebu nada mnom je svejedno, ali necu da znam za to svejedno, dajem im svoje osjecanje, udahnjujem im svoju ljubav, da mi je vrate."

Mesa Selimovic

"Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela. Njihove stope nisu u život utisnute, one su izvajane kao što se vajaju kipovi. Ne možemo misliti da su mogle biti drukčije, drugog oblika, niti u drugom pravcu voditi. I oblik i smer određen je njihovom idejom.
Oni su bića Metala. Metal je njihov Element. Metal priroda i sudbina."

"Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi. Ako tim tragom pođemo, nećemo o njima istinu saznati. Njihove stope tu su ali se ne vide. Osećaju se u tuđim tragovima, naziru u tuđim smerovima, otkrivaju u tuđim stopama.
Oni su bića Zemlje. Zemlja je njihov Element. Njihova priroda i sudbina."

"Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog.
Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element. Njihova priroda i sudbina."

"Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kad neće da budu uočeni. Indijanski ratnik se tada vraća, polažući pete u stope starog traga. Odskače na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata.
Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov Element. Njihova priroda i sudbina."

"Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su medju nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihove moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali ne da budu.
Njihovo je biće Voda. Voda je njihov Element. U vodi njihova priroda i sudbina."

Borislav Pekić "Novi Jerusalem"

"Ne postoji poraz, izuzev prestanka pokusavanja. Nema poraza osim onoga u nama, nema nepremostive prepreke osim nase vlastite unutrasnje slabe namere."

Elbert Hubbard

Svratih danas da dodam grancice u tvoje gnezdo. Vreme prolazi, osecaj nedovrsenosti i ceznje je i dalje tu, pa je potrebno napraviti neke promene. Ubacujem grancicu podeljenosti, rascepkanosti. Grancicu haosa, gluposti, grubosti, nerazumevanja, nepostovanja. Kao i grancice ljubomore, besa, mrznje, zavisti. Sve one su tu, potrebne da budu deo nasih snova. Jer ako ih odbacimo, uvek cemo biti u strahu. Nit koja treba da poveze te grancice je prihvatanje, dopustanje. Poverenje je vec tu, pa ce se povezati i ugraditi na pravi nacin. Bez odbacivanja, bez odvajanja.
~~~
Toliko glasova ima u meni, toliko teznji, snova! I svako vuce na svoju stranu. Vice i majka i dete u meni, i zena i ljubavnica. I ona koja hoce da napreduje, raste i ona koja hoce mir i tisinu. I ona koja je promasila put i ona koja zeli da nastavi. I ona jaka, hrabra i ona slaba i uplasena. Ona koja je sebicna, koja izdaje, kao i ona koja bi da utesi, pomogne, koja je odana. I nema drugog nacina nego da ih sve prihvatim. Saslusam, razumem. Sve te protivrecnosti. Sve one odbacene delove. Moram uhvatiti sve te snove! I da nekako pronadjem onu koja je tu, u svemu.
~~~
Ceo zivot idemo i odbacujemo! Ovo je dobro, ovo je lose. Lepo, ruzno. Ispravno, pogresno. ... I onda se pitamo sta nam nedostaje, zasto nismo celi?
Dopustanje, prihvatanje. To je nova nit koja treba da bude utkana u sve one grancice koje si ti stavila, kao i ove koje ti donosim. Da bi gnezdo bilo cvrsto i lepo. Prirodno, autenticno, udobno.