Identitet

Upala sam u neki cudan period. U potpunu krizu identiteta. Nikad do sada nisam imala toliku potrebu da budem sama, potrebu za tisinom, prostorom. Potrebu da razumem. Da pustim unutrasnje konflikte, protivrecnosti, nemir, da pustim sve delove sebe, sve emocije, sve misli da isplivaju na povrsinu. Umorna sam pomalo od pokusaja da resim, da definisem, da shvatim. Na koji god nacin da pokusam, uvek se vratim na pocetak. Otkrivam slojeve i slojeve novih znacenja, ali nikad ne stizem do dna! Zapravo, imam utisak da me svaki sledeci sloj vodi dalje, da je dubina sve nedostiznija, a da se nova znacenja pojavljuju.
Covek je tako cudan. Cudan je i zivot. I ti pokusaji da resis, definises, shvatis. Hej, zasto samo ne pustis da bude? Kako to lako zvuci! Samo pusti.
____________________________________________________________________________________
Napravila sam haos od svog zivota. Zapravo zivot je napravio haos u meni. Imam trajni problem uklapanja u ovaj svet, u vrednosti u ono sto ga pokrece. To nisu moje vrednosti, to nisu moje pokretacke snage... Imam potrebu da se uklopim, da pripadam, a jedina opcija je da menjam sebe i pogled na sve to. U tom nastojanju da promenim sebe i svoj pogled, sve se promenilo! I sada sam u totalnom haosu krize identiteta, izgubljena. Na momente imam jasnu predstavu o svemu, na momente potpuno izgubim tu jasnocu.

.

"Jednom kad ozivite, kad se uzdigne vasa zivotna energija, oseticete da se uklapate u postojanje – ali se ne uklapate u drustvo. Kazem vam: ako se ne uklapate u drustvo, ne brinite zbog toga, jer to, na kraju, ne znaci nista. Jedino sto ce na kraju biti znacajno jeste uklapate li se u postojanje ili ne. Pokusajte da budete u harmoniji sa zivotom, koliko god to bilo naporno. Cak i ako vam se to ponekad cini nemoguce, pokusajte da budete u harmoniji sa celinom."

Osho "Put do srca"

I sama znas, veoma je lako obmanuti, izdati sebe, iz jedne iluzije skliznuti u drugu, biti mir samozaborava koji te ubedi da je onaj trazen. No, posle i ponovo postojace jutro, dan i noc u kojem te jos snaznije pokida udobnost ljusture u koju si se bezbedno zatvorila.

Svi nasi zivoti jesu neprestana kriza identiteta; i cim otvorimo oci rodjenjem, vec smo u pukotinii izmedju gubljenja i pronalazenja. Mozda nikad, taj korak preko nikad se ne ostvari; da bi preziveli dan, ume mimikrija odbaciti sopstvenu pobunu u taman kutak. Nauci nas sopstvena obmana da preko provalije prelazimo kao igrac na zici zonglirajuci iznad sopstvene praznine. Ume nam simulirati prosvetljenje ne bi li prestala da trazi.

Ti zakoraci iako svesna da mozda neces pronaci ono sto trazis. Smrt nam je ovo ostajanje u nepodnosljivom prostoru zongliranja. Zakoraciti, makar i u tamu da bi se doslo negde, bilo gde sto nije ostajanje na ivici. U stvarima falsifikovanja neces pronaci sebe, osim ukoliko u sopstvenim igrama reci zelis da preuzmes kao svoju onu licnost s kojom se vise nikad neces prepoznati.

Otvori kapije, otvori cula, otvori strah. Ako se prostor ostavi otvoren, upadi jesu neminovni. Kao ravnoteza za hod iznad pukotine, izazov odbrane prostora zadrzace ti potvrdu bica. Pozeli nemoguce stvari, pozeli prekide svesti koji ce te potpuno razoriti. Okidac. Iza je mozda sloboda. Ako trazis nesto, moras prihvatiti sve rizike traganja, ili ostajes uvek na istom mestu.

Zamisli da je tvoja priroda vecita pobuna i da drugacija ti ne mozes biti. Zamisli da ti je bice vecna nesigurnost za koju se jedino drzimo dok hodamo iznad pukotine, nemocni da je ispustimo iz dlanova i kad padamo, dole.

Prave reci. Nikad ne bi mogao tako napisati da to sve nisi osetio u potpunosti, da nisi u istom tom procepu. I gde je odgovor? Iz iluzije u iluziju, iz sna u san. Tu igru znam da igram. Sve je igra, zar ne? Obmana. Maja. Falsifikovanje. Hodanje po ivici iznad praznine. Pustiti se, baciti se u prazninu, osetiti da umes da letis. Ali pre toga moras da se opredelis, potpuno: strah ili ljubav? Ili se plasis ili verujes, ne postoji izmedju. Strah ili ljubav?

Svaki dan postavim sebi to pitanje. I koliko god zelela da je drugacije, jos uvek je odgovor: strah.
______________________________
"Da bismo zadobili zivot moramo prethodno biti spremni da ga izgubimo, oslanjajuci se samo na ljubav." Lazarev

A sta ako se ne postoji ni strah ni vera? Ni ljubav koja bi zadrzala, ni ruka ciju bih ispruzenu prihvatio.
Potpuni pristanak na gubitak lica.

Ne moze se biti bez straha i ljubavi. Onda nisi. I onda to nije gubitak lica, vec bezlicnost.
Uvek sam se pitala kako izgleda kada otupe sva cula. Kada ne postoji emocija, zelja, ceznja, pokret. Kada sve utihne. Ne zelim takav mir i tisinu. To je nista.

Biti spreman izgubiti zivot (identitet) znaci odreci ga se onda kada smo za njega najvise vezani, onda kada su emocije najsnaznije, kada smo potpuno izgradili sebe, postigli sve ono sto smo hteli. Onaj ko je gladan, nema se cega odreci. Spremnost da da sve, tada je nista. Sustina je odreci se kad imas sve, pustiti identitet onda kada je potpuno izgradjen. Onda kada smo se konacno ususkali u udobnom krevetu, pokrili vrednostima, principima, idealima, znanjem, i spustili glavu na mekan jastuk ispunjen toplinom, sigurnoscu. Da li je to prokletstvo tada zeleti vise, drugacije? Nezahvalnost? Ili je to tacka gde shvatis da nisi potpun i ceo i da mozda to i nije bio tvoj put. Da ono sto si trazio, ono u cemu si zeleo da se prepoznas nije trebalo da nosi tvoj odraz.

Uh, ne znam. Beze mi misli, rasplinjavaju se. Nemam odgovore, samo pitanja. I ostavljam prostor da se vratim i dam potpuno drugaciji odgovor sutra, nekad...

Pobuna jeste moja vecita priroda. Uvek sam se bunila, ali drugacije od drugih. Pobuna protiv nerazumevanja, gluposti, neznanja, grubosti, nepravde... Kada sam shvatila da pobuna ne moze promeniti svet, onda sam pocela da menjam sebe. Prekidi svesti, okidaci, razaranje - u pitanju su iluzije, slike sa kojima smo se poistovetili, uverenja, zar ne? To je ono sto treba razoriti. U nama. Ne u drugima. Ili mi sustina opet izmice?
Zbunjuje me ta pobuna. I prihvatanje. Da li jedno pobija drugo? U kom delu prihvatanje znaci odustajanje. A u kom delu pak znaci pobunu? Prihvatiti ceo ovaj svet kao potpuno nenormalan, pogresan. Da li je to pobuna? Povuci se od ovog sveta, izaci iz te nenormalnosti. Pobuniti se protiv rascepkanosti, neprihvatanja, zidova kojima smo pregradili delove naseg bica. Zidova kojima sve zivo pregradjujemo, odvajamo. Razoriti zidove. Ili je pobuna samo kada razorimo sve oko nas, spolja? Ne pristati na pogresno, zaludno.

Znam da treba zakoraciti. Sve ostalo je gubljenje vremena i energije. Ali nisam jos spremna. Kad god dodjem do ivice, odustanem. Negde gresim, a moram da shvatim gde.

Scena 1:
Stojim na molu i instruktor plivanja zeli da skocim. Svi su vec skocili samo ja pravim "dramu". Ne zelim, necu, plasim se. Zasto moram? Elem, instruktor ne zeli da me pusti. Hoce da dokaze da zna svoj posao. Ubedjuje me, potkupljuje, pokusava da objasni kako sam jedina koja to ne moze, koja je plasljiva, nesposobna. S obzirom da sam tvrdoglava nije mu preostalo nista drugo nego da me gurne i to svom snagom. Padam u vodu, nemam pojma kako i zasto, samo osetim da tonem, da me neka ogromna sila vuce na dno. Vreme se usporava, svesna sam da sam u vodi, da idem ka dnu. Onda shvatam polako da me neka sila izvlaci na gore i osetim ubrzavanje. I onda onaj predivan momenat izranjanja iz vode, udisaj. Posle toga iskasljavam vodu koju sam progutala, i pokusavam da se izborim sa besom koji me je savladao. Instruktor je pobedio, vidim mu osmeh. Posle toga nikad vise nisam skocila sa mola.

Ne mogu da izadjem na kraj sama sa sobom. Sve teze idem protiv sebe i sve veci otpor imam prema poslu. Zaglavila sam se u unutrasnjim promenama. Nazad ne mogu, suvise toga je izmenjeno u meni. A napred? Gde? Kako da znam, kako da shvatim?
Da mogu krenula bih ispocetka. Drugi fakultet, potpuno druga profesija. Da li covek ima pravo na to? Da odbaci sve ono na cemu je radio toliko dugo i da samo krene drugim putem. Da sebi da novu sansu?

Strah ili ljubav? Koji je odgovor danas?
________________________

Angerona (citat Carlos Castaneda) ::

Zato moraš uvek da imaš na umu to da je jedan put samo jedan put; ako osećaš da ne bi trebalo njim da pođeš, onda nipošto ne smeš ostati na tom putu. .... Onda postavi sebi, ali samo sebi, jedno pitanje. ... Ima li ovaj put srca?

Nikad nisam skocila u vodu. Samo sam pustila da me gurnu s vremena na vreme, pa da isplivam. I ucila da plivam. A uvek bi se nasao neko da gurne.

Covek je sam. I zapravo je oslobadjajuce kada to shvati. Prihvatiti samocu, ne bezati od nje. Prihvatiti odgovornost. Prihvatiti slobodu. Koliki je strah od slobode, od shvatanja da ipak sami donosimo odluke! Koliko je tesko kada izgovorima ponestane tezina. Kada osetis koliko dugo si se drzao za pogresne stvari, pravdao.

Svaki dan donosimo odluke kojima biramo put. Jedan put je zivot, drugi je smrt. Zivot je onaj put gde pratimo osecaj, gde dozvoljavamo da nas drugi i okolnosti menjaju, gde rizikujemo, bunimo se protiv gluposti, grubosti, besmisla. Gde biramo razvoj, svest. Gde se otvaramo prema nepoznatom. Smrt je ostajanje u istom, grcevito drzanje za staro, sigurno, provereno. Medjutim, sve ovo nije pitanje porodice, braka, partnera posla na koji smo navikli - vec je pitanje uverenja, nacina na koji reagujemo, dozivljamo, osecamo, razmisljamo. Mozes promeniti i partnera i posao i nacin zivota, a u svemu ostati isti, nepromenjen. Mozes zadrzati sve to, a u svemu biti promenjen, drugaciji.

Ljubav. Poverenje, hrabrost. Moj konacni odgovor.

Ne postoji konacni odgovor. Jedino nasa konacnost.
U putanji odgovora, konacni je onaj na kome izaberemo da se zaustavimo i ne idemo dalje.

Zaustavljanje ne mora da znaci odustajanje od daljeg kretanja. Produbljivanje je opcija. Moj odgovor je pravac, ne tacka.
Ceo zivot sam jurila negde, trazila, gubila se. Postizala. I to neko smatra kretanjem? Ceo zivot sam zavrsavala poslove. Kretanje?
Sada se zaustavim. Stanem. Ne zavrsim. Budem u tome. Zar to znaci odustajanje od daljeg kretanja? Ne postizem nista. Odustala?

Zaustavljenje. Pokrenutost. Kretanje. Konacnost. Sve dobija potpuno novo znacenje. I gubi ga.