Hronika jedne duše

"...zato što je slabost velika stvar, a snaga je ništa. Kada se čovek rodi, on je slab i gibak. Kada umire, on je krut i neosetljiv. Kada drvo raste, ono je nežno i gipko, ali kada se osuši i očvrsne - ono umire. Čvrstina i snaga su drugovi smrti. Gipkost i slabost su ekspresije svežine jednog bića."

'Stalker' Andreja Tarkovskog

Evo, neka se dogodi odvezivanje od bola. Popuste lanci, otvore se alke i trljam oslobodjene zglobove. Izlazim li iz svoje sustine?  
Biti znaci boleti. Postojanje mene boli; i disanje mi objavljuje trenje nelagode o nerve. Ne smrt, vec radost jeste ponistenje zivota, iskorak bica na zicu iluzije i igra lude iznad ponora.

Sto ne boli nije covek. Izlozene suncu, biljke blazeno spoznaju raj. I Bogovi okovani o stenu vecnosti moraju da gledaju u pticu sto se hrani jetrom.
Vreme je tocak koji nas slomi cim smo izvadjeni iz nevinog nistavila; i jednako ucimo da hodamo jer polomljeni i nezni, bez tezista, stalno padamo i udaramo se o stvarnost.
Ni ljubiti nije moguce bez bola, kad kazem da te volim ljubav je kidanje sebe dok guram ti komade sopstvenog mesa u gladna usta.
Kosmos je gozba divnih lesinara.

Nismo gresni sto smo se rodili vec sto odbijamo da umremo. Isto proklestvo zudimo u nova bica da probudimo.
Neznost je potpora patnje. I pruzena dobrota je produzenje agonije.
Evo ti sloboda od bola, doci ce mi Smrt vitka u crnoj haljini i poljubiti me strasno naostrenom kosom.

Trenuci patnje kad prodju kao da isplivam iz dubine i disem. I stvarnost ponovo ima oci deteta, naivno je; zvezdano nebo iznad i moralni zakon u meni.
Ne znam koliko cu ostati bezbedan u saglasju sa svim. Zaronicu opet dole i duboko, pozvace me kao pesma sirena, mozda uskoro ili u neki tren taman, caroban, jedan.
U neke reke mogu da potopim sluh i izdrzim dok me zvuci celog kidaju jer vezan sam za zivot kao Odisej za jarbol broda, vezivom cija uzad su jaka a cvorovi cvrsti.

Neka ovo sad traje i neka bude lepo.

i've changed, but everything's the same...

jednom, pre dosta vremena, zabavljena pričama o zaboravljenim carstvima, pročitala sam opis jedne žene kakva sam tada odlučila da ću postati: nežna i setna kao muzika četvrtkom predveče...
od tada je četvrtak postao ritualni dan za mene, dan za buđenje i pronalaženje te žene. nisam znala šta sve treba da uradim, koga da upoznam, koliko ljudi i knjiga da pročitam - ali, pošla sam u potragu.
danas, jednog četvrtka sličnog mnogim prethodnim, ne znam da li da se radujem ili brinem što toj ekspediciji ne nazirem kraj. za sada ne ličim na osobu kojoj je udobno u bilo kojem danu, a kamoli u četvrtku. imam duplo više godina u odnosu na momenat donošenja odluke, i ne težim joj manje. naprotiv. sve se više osećam kao delić one jelene koje nema, a sve prožima svojim prisustvom.

jednom, verovatno u kasno popodne četvrtog dana u sedmici, iz svih tih nataloženih priča, sećanja, muzika i slika, prići će mi ta žena i reći da uopšte nije bitan dan, doba, trenut, već samo

scena počinje snimkom u predsoblju, koje je dosta zamračeno, ali vidljivo. žuti filter, sve je u oker - tamnobraon - crnim nijansama, sa primesama bele (svetlost koja dolazi kroz prozore).
čuje se muzika sve vreme.

predsoblje je usko, kamera ide tako da se ima utisak da je gledalac taj koji prolazi kroz njega. ide prema sobi.
pored muzike, u skoro ritmičnim intervalima, čuje se telefon koji zvoni (klasični zvuk, nenapadan i nenametljiv), ali na koji se niko ne javlja.

iz hodnika se sad ulazi u spavaću sobu. oko kamere prelazi lagano po njoj. osim težnje da se ukaže na život osobe čiji je ovo stan (fotografije po zidovima, slike, police prepune knjiga...), kao i na to da je u pitanju žena (pedantno složeni predmeti, kutak sa ešarpama i nakitom...), ovaj prelaz kamere je nužan da bi se ukazalo, kao i zvonjavom telefona, na osetno odsustvo vlasnika stana, i da je to odsustvo dugo. možda, čak, neplanirano i nenajavljeno.
telefon uporno zvoni.

onda se kamerom fokusira na jedan stilski stočić sa fiokom. ona je otvorena. u njoj se nalaze dokumenta, ali nema pasoša.

dugi kadar (unutrašnjost fioke). kraj.

telefon opet zvoni dok se scena zamračuje. njegov zvuk u mraku.

ne sećam se kada sam skoro bila na ivici da viknem bože, baš mi je teško...

velika voda je  flertovala sa svetionikom, mazno i sporo; boje su uskladile svoj ritam sa blagim mirisom soli u vazduhu, a brodići su ljupko prilazili kulama kao zrelim damama, moleći ih za ples... vetar je štrikao talase kroz uši, sve to u jednom dugom i izdajničkom trenutku u kojem su oči doživele orgazam...

kako je moguće da ovakva lepota nije izrodila ni jednog poznatog umetnika?
sigurno je neko odavde, stojeći na ovom mestu kao ja sada, želeo da opiše svoju opijenost i egzaltiranost životom koji buja u svakom kamenu i dodiru.

odgovori nam stižu brzom poštom, samo je pitanje hoćemo li ih umeti rastumačiti...

nekoliko dana kasnije, na istom tom mestu, velika voda je divljala i penila. svetionik se nije video od besnila mora; boja nije bilo, so je gušila, a vetar je proklinjao na tri jezika...

na bezbednoj udaljenosti, shvatila sam da je trebalo da umrem tog trenutka. bih, zaista, da nije bilo tekovina savremene civilizacije, koja je ujedno bila razlog ovoj drami.

čovek je sam sebi nametnuo jaram. ukrotivši prirodu, razbeseneo ju je i stvorio sebi večitog neprijatelja...
ne, kada razmišljaš kako pobeći od grehova predaka, zaista ne možeš razmišljati u stihovima...

da li je znala da smo ipak bile tu?
da li se plašila tuđih ljudi, nepoznate prostorije?
da li se osećala iznevereno, dok nije potpuno progutana od zaborava?
da li nas je dozivala (barem pokušavala da učini to)?
da li je umela da objasni gde je boli?
da li su joj slali naše pozdrave?
da li je zaista bila uverena da odlazi sama?
da li je slutila?
da li je brinula zbog nas?
da li se ljutila na nas?
da li je baš sve zaboravila?

ne znam.
ne znam.
ne znam.
ne znam.
ne znam.
ne znam.
ne znam.
ne znam.
ne znam.
ne znam.
ne znam.

osećaj da nosim u sebi ofucanu, pokislu mačku, nije me napuštao ni tog sunčanog junskog popodneva koje sam provodila sa dragim prijateljima u rođendanskom ambijentu. lumbaloni sa motivima iz crtanih filmova, ružičasti i lagani, trebalo je da izazovu u svesti misao o lagodnosti i udobnosti života kada si dete, ali koja može potrajati i kada se ostvariš kao pojedinac. valjda sam zato u toj sunčanoj sreći, ispunjenoj smehom i cikom jedne trogodišnjakinje, sa mukom prikrivala da sam povela i mačku sa sobom. bolesnu, ishlapelu mačku, koja se uvukla u mene ne znam kad. čak mi i ne smeta, ne primećujem je, osim kada moram da uradim nešto ovako društveno prihvatljivo.

treba imati prijatelje i treba voleti njihovu decu - zapisala sam kao podsetnik na frižideru.

uveče sam došla preumorna u svoj mali stan i legla obučena. šutnula sam cipele i to je bilo sve od mojih priprema za spavanje. nasuprot meni, kiti je vrlo pedantna. (shvatila sam da je neophodno imenovati kućnog ljubimca, makar to bila i bolesna izmišljotina podsvesti; a ime sam odabrala jer je nežno i milozvučno - sve što nije u skladu sa njenom pojavom.) kiti ima snage da bilo kad obavlja svoje dnevne toalete i vrlo vaspitano kaki i piški samo u jednom ćošku mene. tu su, svakako, uskladištene moje najbolnije i najtužnije uspomene i kiti mi stavlja do znanja šta ona misli o njima. ima razumnosti u toj kritici - jer i od velikih tuga ima većih, od krupnih poraza ima još gorih. to saznanje treba da otrezni osobu i pogura je da prebrodi sve što se prebroditi može i mora. ipak, kiti ne bi bila moj ljubimac kada bi mi to bila dovoljna motivacija.

tuširaj se redovno - još jedan podsetnik na vidnom mestu. pa, dobro, ponekad mogu to preskočiti, ako već ne izlazim sutradan...

motivacija... kako se ona gubi? može li se osoba roditi sa ograničenim kapacitetom za motivaciju? ne mislim na onu euforičnost i želju da promeniš svet, pronađeš lek za najgore bolesti i slično, već na onu malu motivaciju - da se presvučeš u pidžamu, na primer, i još da opereš zube pre spavanja.
kako se postaje toliko tužan? odgovor bih, očigledno, morala da znam, ali eto - ne znam ga. umesto njega došla je kiti.

ona se već uredila; iako je bolesna i strašna, to je nije poremetilo. njena logika je mačja: uživaj uvek i svuda. nakon toalete došepa do svog mesta za spavanje. to je jedan mastan i smrdljiv jastuk, nekada svilen i zelenkast, sada kao ispao iz neke sirotinjske sobe koju je dostojevski opisivao. nije teško pogoditi da se nalazi tu negde na sredini, između mojih rebara. kiti se ugnjezdi, poželimo jedna drugoj laku noć i ujutru se ipak obe probudimo.