Prodajem svoju samocu

Ako traje bez dodira i drugih ociju, samoca postane tamnica iz koje ne umes pronaci izlaz. Vremenom, postane deo tebe i tvoji postanu ti zidovi i podovi i resetke kroz koji gledas svetlost. Samoca je gorka i zanosna ljubavinica. Ako sa njom usnis ili se pored nje probudis, ubrzo nestane varljivi osecaj slobode da ne pripadas nikom i da si svoj jer jasno razumes da si nepovratno zakljucan u sebe.

Samoca je vid nestajanje, isceznuca. Nijedne ruke ne oblikuju tvoje telo, nijedne oci ne gledaju u tvoje srce. Iako prisutan si, tebe nema; ako se i pojavis kod nekog sklonis se brzo da ne zasmeta teska senka tvoje samoce. Ako i pozelis da nekom sebe das, ti nemas nista da pruzis jer si praznih dlanova.

Ta zanosna i gorka ljubavnica ume da ti neprimetno isplete srce neraskidivim nitima, i ne mozes se osloboditi iako nisi osudjen na nju.

Zato, prodajem svoju samocu.

Nikad nisam bila sama. Velika porodica, buka, uvek previse svega, drama. Ne znam ni da li umem sama. Plasila me je samoca, taj utisak da nikome nisam potrebna, da nikome nije stalo. Ali sam se cesto osecala usamljeno.

Kupujem samocu. Potrebna mi je. Zapravo je kradem. Uzimam je, otimam. Varam da bih uhvatila prostor i vreme za sebe. Da li je to sebicnost? Znam da jeste. Ali nemam kud. Kako god okrenem nemam kud, jer dobiti jedno znaci izgubiti drugo.

Samoca = radost sopstvenog postojanja, radost uzivanja u sopstvenom prostoru

Kupujem samocu. Opet. Treba mi. Ali samoca me podseca na olovke koje stalno gubim. Volim ih, trebaju mi jer stalno nesto zapisujem, nosim ih gde god idem i samo mi iskliznu iz ruke, nestanu, a da ne primetim. Kako je tesko umiriti nemiran duh, zivost, potrebu za interakcijom, za podsticajem, izazovom. Bezanje od sebe na milion nacina sa milion predobrih izgovora. Prodajem izgovore za bezanje od samoce, delim ih svima, ko god zeli da uzme. Imam ih svih vrsta – od onih jednostavnih, cesto upotrebljavanih, preko onih plemenitih, duhovnih, sofisticiranih.

Da me je neko nekad pitao šta je najtužnija, najbolnija stvar u životu, rekla bih da je to osećaj usamljenosti pored drugog. Osećaj da je toliko drugih oko tebe, da postoji i partner, i porodica, ali i ogromna praznina, provalija koja deli. Osećaj odbačenosti, nerazumevanja, nepripadanja. Beskrajna tuga, beskrajan bol, čežnja u mnoštvu onih koji su pored, a nisu tu.

Da me neko sada pita šta je najradosnija, najlepša stvar u životu, rekla bih da je to osećaj samoće pored drugog. Osećaj da je drugi tu, a da si potpuno sam. Osećaj da mnoštvo drugih samo odražava tebe samog i dobijanje odjeka kroz svakog. Apsolutna ispunjenost, potpuna prihvaćenost. "Pored tebe se svako oseća kao da je sam". Da, upravo to. I, ne, tu ništa nije tužno, to ne znači odbacivanje drugih. Naprotiv, čovek se oseti sam, Jedan, samo u potpunom prihvatanju, dopuštanju. A da bi to mogao biti pored drugog, drugi mora biti toliko stopljen sa postojanjem, sa sobom, toliko neposeban, isti, da ničim ne naruši tu jednost. Ili to moraš biti ti.

Ako može sa bilo kim, na isti način, isto, onda neka bude bilo ko, ne ja.

Sujeta, ponos, osećaj više vrednosti, arogancija, posebnost – šta god da je, ako može bilo ko, onda neka bude bilo ko, ne ja.

Za uzvrat dajem isto: ako može bilo ko, onda nećeš biti ti, biće bilo ko.

Budem li ti rekla da je svemu kraj, hoces li poverovati da nakon svega sledi tacka? Ne zelim da vidim nikakav znak cudjenja na tvom licu a ponajmanje izlive sa znakom pitanja na koji odgovor unapred znas. Znas za moj podznak iako u te tricarije ne verujes. On je od onih koji ne oprasta. Ostavljam ti u zalog da samo zamislis kako je sve moglo da bude drugacije samo da si drugacije hteo. Da ne budem sebicna poklanjam ti tri tacke..