Ne zaboli povreda, vec zaceljenje

Posle pada, osetio sam da mi je dlan poderan. Zacudjen, zurio sam u vlakna misica otkrivena u otvorenu svetlost dana. I kao da su oslobodjene, iz beskrvne pukotine iza ozlede, jasno su drhtale sve moje smrtne niti. Dobro je, pomislio sam, jos uvek imam telo i nisam posve utvara.

U noci posle, bez sna, razumeo sam da ne boli me povreda, vec zacelenje.

Da, zaista je to cudno. Rane odavno vise nema, nevidljiva je sasvim, a bol je opet tu. Emocije se samo pokrenu, javi se osecaj odbacenosti, samoca, tuga. Zasto ponovo?

Probudih se jutros sklupcana potpuno, dodirujuci kolenima glavu. Pomislih: konacno krug, ispunjenost, celina. Volela bih da taj osecaj potraje. Da nije samo nagovestaj, ceznja.

Pustio sam dugu kosu jer ovo je kosa moje majke.
Osim na fotografijama, nisam video kakvu je imala jer ju je izgubila ubrzo po mom rodjenju, no sad kad je izrasla na meni, osecam koliko je meka i gusta zaista bila kad ovako prodjem prstima kroz nju.

I dobro je da sam je pustio nedavno jer jos uvek sacuvane su sve pokradene boje kestena kad ga zapazis onako palog u travi i vlaznom suncu. Evo, ovde na slepoocnicama vec mi se pojavljuju sede vlasi, i neka ih, drage su mi jer to su sede moje majke koje nikad nije imala.

Ove dane pred kraj novembra koji ce doci, ne volim. Oziljci mi se otvaraju i beli vuk u meni je sve budniji.
Vec dugo mi ne dolazi u san i nedostaje mi da je vidim.

Nikakva sedmica. Juče sam imala osećaj da mi je srce skroz potonulo, čudan osećaj. I, baš kad sam mislila da više ne mogu disati - zaspala sam, čim završih s poslom. Potpuno utonula. Um se umorio od prepuštanja nižem i tami. Ali, probudila sam se drugačija, osećala sam se bolje. No, um se nije značajno izmestio.
Nemogućnost da se rana zaceli, jer ne umem pustiti, jer sam vezana za prošlost. Oprhvanost bolom i osećaj krivice zbog svega dopuštenog i nedopuštenog. Autodestrukcija. Potpuna otcepljenost. Pad.
I, nastaviće da se vraća, jer je potreba za transformacijom u meni ogromna, i jer je svrha svih iskustava i tehnika, i svega što mi je dato da sagledam: zalečenje/transformacije duše i postajanje svesnim.
Moram naučiti da pustim i da aktiviram ogromnu moć isceljenja koja je tu.

No, pre toga se mora obnoviti energija, pomoću meditacije i večeras: yoge.

A, do tad: uživanje u kiši i čitanju.

U ljubavi.



Still there?
Still there.