Zamislim jedan manastir za nas koji ne verujemo a unutra uporno dozivamo bozanstvo da u bravi okrene kljuc budjenja i odskrine zapekle kapije saznanja. Tu se ne propoveda ni jedna religija, ni jedno ucenje, ni jedno otkrovenje i mudrost. Tu su samo kamene zgrade nad stenama i iznad njih visoke kule samoce. Tisina je unutar zidova i svako od nas suocen je sa svojom sustinom i ogoljen o ostrice iskrenosti. Jedan sredisni trg u kojem se okupljamo u svitanje i pricamo ili sakrivamo jedni drugima svoje ispovesti, ludila i utvare; oko nas mermerne statue nagih demona i nasmejanih andjela, baste sa ljiljanima i vinovom lozom, jedan drvored maslina. Igramo igre istine u kojima je pobednik jedino onaj koji izgubi sopstvenu laz.
Zamislim kako te posle godina unutar zidina posalju natrag u stvarnost, na ulice, kafane i pijace i ti hodas takav medju ljudima i ludama; dodje trenutak da spuste te niz uze od konoplje u kosari od pruca i prepuste da budes suocen sa svetom i drugima i pronadjenim istinama o sebi. I zamislim kako se onim najskromnijim objavi mali bog i saopsti im da nije umro vec se ucutao samo.
Zamislim kako na kraju i ne treba otici u takav manastir vec ga izgraditi u sebi i skloniti se unutar njega, s vremena na vreme.
Naslov: Manastir 
Sre Avg 28, 2013 9:38 pm
