Dvorana sanjanja

Potop.

Dosle su ogromne vode plaveci sve pred sobom. Izmicemo kisama i poplavi moja ljubav i ja kroz lavirinte prostora trazeci izlaz. Pronalazimo ga na vrhu jedne zgrade. Ogromno skladiste i brod, crn, jak, bez jedara. Uskoro, jedan ogroman talas zbrisace sve i izneti nas na novu pucinu, stvorenu iznad sveta koji smo poznavali.

Plovimo preko beskonacne tamne vode kroz kisu koja ne prestaje, moja ljubav i ja kao jedina bica ispod crnog neba. Ne znamoi kuda, brod je bez kormila. Ne osecamo studen, glad, zedj; jedino, u meni je strah da je zauvek izgubim u ovom beskonacnom crnom.

Odjednom, brod dolazi do rusevina metropolisa. Izlaze vrhovii nebodera pokidani od voda. Pred nama je utisana arhitektura unistenja, naga u sablasnoj svetlosti. Pomislim, neko je preziveo, mozda. Dozivam iz sveg glasa, ali, ne vraca mi se ni sopstveni eho. Nema ni ptica, iznad.

Pogledaj, zove me moja ljubav, pogledaj dole. Pridjem pramcu i pogledam dole u ciste nezivotne vode i vidim jasno aeodromsku pistu, potpoljenu u dubinu. Pogledam je, i tek tad shvatim je svet koji smo poznavali nepovratno pao. I naslutim da, u ovom novom i ponovo stvorenom posle bezumnih voda, nema obale.

Budim se.

Sanjam je, cesto. Ne i izged, ne da se dogadja ista.
Plavi predeli sna poput visoravni iznad stvarnosti. Blistava svezina i svetlost, ona pored mene, moj nevidiljiv prelep dah. I zajdeno smo tu, cuteci, i sve dok se ne probudim i ne otvorim razorene oci.

Ne, nismo zajedno. Nemam nadu da cemo to i biti. Nemam nikog, nemam nista. Zelim je. Nemam drugih zelja.

.

Gradinar 67 - Rabindranat Tagore

Mada je vece doslo laganim koracima i dalo znak svim pesmama da umuknu;
Mada su drugarice tvoje otisle da otpocinu, a ti umorna sama ostala;
Mada strah u mraku snuje, i lik se nebeski prevesom pokrio;
Cuj me, o ptico moja, cuj me, ne sklapaj svoja krila.
Nije to lisce sto u sumi plamti, vec more, sto se nadima kao neka strasna crna zmijurina.
Nije to igra cvetnoga jasmina, vec pena sto pisti.
Ah, gde je suncana zelena obala, gde je gnezno tvoje?
Ptico, o ptico moja, cuj me, ne sklapaj svoja krila.

Usamljena noc pokriva ti put, praskozorje spava iza mracnih humova.
Zvezde ustavljaju dah i broje sate, bledi mesec preplavljuje duboku noc.
Ptico, o ptico moja, cuj me, ne sklapaj svoja krila.
Tu nema za te ni nade, ni straha;
Ni reci, ni sapata, ni vike;
Ni doma, ni odmorista.
Ovde su samo tvoja dva krila i bespuce neba.
Ptico, o ptico moja, cuj me, ne sklapaj svoja krila.

Sinocni san. Neko mi pruza svoju ruku. Bledi, dugi i pravilni prsti, negovana mala saka. Devojka kojoj ne vidim lice. Hajde, pokazi mi svoju ruku, kaze mi. Ispruzim dlan. Odjednom, primetim da imam nesto drugaciju saku u odnosu na njenu. Uznemirim se. Pogledam svoje prste, izbrojim ih. Sest. Prebrojim njene, pet. Brojim nekoliko puta, cas moje, cas njene. I uvek isti brojevi, kod nje je pet, kod mene sest.

Da li sva ljudska bica imaju pet prstiju, pitam je. Da, imaju. Odjednom, uplasim se da ce pomisliti da sam zver i skupim saku, sakrijem prste u dlan. Okrenem se od nje, odem i sklonim se u neki tamni kutak i ponovo pogledam svoju ruku. Da, tamo gde je kaziprst, tu imam dva prsta, iz istog korena. Uzmem ih drugom rukom i sastavljam dok ne postanu priljubljeni jedan uz drugi. Da, lepo je izaslo, to sad izgleda kao jedan prst. Vratim se, sav ozaren. Imam i ja pet, kazem i ispruzim dlan.

A sunce u snu postaje sve jace i svetlost prolazi kroz moju ispruzenu ruku. Posmatram kako se kroz kaziprst pojavljuju pukotine svetla i razdvajaju prst. Odvojili su se jedan od drugog, ponovo imam dlan sa sest prstiju.

Probudim se u znoju i gledam svoje ruke, drhteci u svitanje.

"O, then, I see Queen Mab hath been with you.

She is the fairies’ midwife, and she comes

In shape no bigger than an agate-stone

On the fore-finger of an alderman,

Drawn with a team of little atomies

Athwart men's noses as they lie asleep;

Her wagon-spokes made of long spinners’ legs,

The cover of the wings of grasshoppers,

The traces of the smallest spider's web,

The collars of the moonshine's wat'ry beams,

Her whip of cricket's bone; the lash of film;

Her waggoner a small grey-coated gnat,

Not half so big as a round little worm

Pricked from the lazy finger of a maid:

Her chariot is an empty hazelnut

Made by the joiner squirrel or old grub,

Time out o’ mind the fairies’ coachmakers.

And in this state she gallops night by night

Through lovers’ brains, and then they dream of love;

O’er courtiers’ knees, that dream on court'sies straight,

O’er lawyers’ fingers, who straight dream on fees,

O’er ladies' lips, who straight on kisses dream,

Which oft the angry Mab with blisters plagues,

Because their breaths with sweetmeats tainted are:

Sometime she gallops o’er a courtier's nose,

And then dreams he of smelling out a suit;

And sometime comes she with a tithe-pig's tail

Tickling a parson's nose as a’ lies asleep,

Then dreams, he of another benefice:

Sometime she driveth o’er a soldier's neck,

And then dreams he of cutting foreign throats,

Of breaches, ambuscadoes, Spanish blades,

Of healths five-fathom deep; and then anon

Drums in his ear, at which he starts and wakes,

And being thus frighted swears a prayer or two

And sleeps again. This is that very Mab

That plaits the manes of horses in the night,

And bakes the elflocks in foul sluttish hairs,

Which once untangled, much misfortune bodes:

This is the hag, when maids lie on their backs,

That presses them and learns them first to bear,

Making them women of good carriage:

This is she—"

Ovo je do malopre bio samo svirep san iako je jasno jauknuo huk pogođene sove. Da li je prvo padala kiša ili ne? Hitrokrila bosa stopala zlatnog paperja prolaze u smehu ispred mene dok sledimo krv ranjene ptice, moj nejasni pratilac i ja. Ne znam ko ju je ustrelio prvi on ili ja dok  smo je oba steljali olako kao deca u obesnoj igri. A zatim, sve se lomi, iščezava i i ostajem bez štita pred nagim telom lepe žene jesenje kose. Izvukla je iz sebe strelu i tamo ne raste više krv već sve je čisto i belo. Sad ona uspravlja svoj luk i nišani. Naivno sam upao u pametnu zamku, da. I jasno bivam pogođen kroz kolena i grudi dok preko mene padaju teške mreže tkane brodarskim lancima. Evo je, sagnula se i hitro uzela mi oči. I dok sam u iščašenoj boli, nešto mi priča ali ne razumem reči, ne hvatam smisao. Aliteracije, asonance. Visoko je, divno je. Pusti me jesenja žena, skini ove okove, vrati mi vid, pusti me da trčim poljima visoke trave, lovim ćutljive ribe u reci, vodim ljubav i gledam bela krila kako lebde nebom. Tamo gde me nosiš kao plen u kavezima srebrenim, uginuću brzo za svim mojim uzetim ljudskim dok ti budem pevao smrtne pesme. Probudi me, ne drži me u snu, ne lovi me više budnog znakovima jer žudim da padam u mramorne reke zaborava probuđen iz svih ovih tiranskih snova, ćutljivo kao ranjena ptica.

San: Gužva je u stanu, imamo goste. Želim da idem u kupatilo, ali ono se nadovezuje na sobu u kojoj spavaju neki od gostiju. Ipak prolazim kroz sobu i primetim da je kupatilo drugačije, neko je napravio nered. Skupljam i nameštam neke stvari i drago mi je što će gosti uskoro otići. Tu su tetka, tetak, Dina... i sve je to nastavak na prethodni san, odnosno nova scena istog sna, ali prethodne scene mi sada deluju nebitno, svakodnevno. Kupatilo je dugačko i ima više prostorija. Odjednom se izgled kupatila menja i kupatilo je potpuno ispunjeno vodom kao veliko jezero ili more. Neko biće izranja iz vode i počinje razgovor. Biće je žena, tako mi se učini na početku jer je samo glava izronila iz vode, mršava, lepa i bez kose ili je kosa slepljena vodom. Kaže mi kako ima moć da se poveže i da me prebaci u neke druge dimenzije. U tim momentima kada opisuje, nastaje povezivanje sa mnom i bivam zaista prebačena negde jer osećam jaku, divnu energiju. Onda me 'pusti', vrati se normalan osećaj 'stvarnog' pa me ponovo prebaci. Osećaj povezivanja i jake energije je divan, poznat, i cela sam u tome. U nekom momentu je biće izašlo iz vode i primetim da je ipak muško, iako mršav i sa ženskom lepotom lica; telo kao u mlade devojke, bez oblina, kao androgin. Pita me da li želim tu moć, da li želim da  se povežem. Kažem DA bez ikakvog dvoumljenja i on vrrši neki ritual, ponovo me dovodeći u to stanje jake i divne energije. Izgovara neke neobične reči: 'U kontaktu sa predmetom /zaboravih kojim/rađaćeš sina i ćerku'. Na to se malo zamislim, jer ja već imam decu, ali misao ostade nedovršena. Završio je sa rečima 'I Ana je u tome' misleći na Anu, moju sestričinu. I onda sve to nestaje, to biće, ta voda i kupatilo se vrati u normalno, kakvo je bilo u snu. Osetim se promenjeno, kao da mi je data lepota i neka suptilna moć povezivanja sa drugima na isti način: kroz vodu, potpuno stapanje sa drugim, obuhvatanje, izlivanje u drugog. Pogledam se u ogledalo da proverim da li se spolja nešto promenilo i vidim da je sve isto na mom licu osim oblika obrva. One su skroz drugačije, neobične i daju mi posebni, lep izraz lica. Setim se da i Ana ima takve. Zaključim da nikome neće biti čudno što su obrve drugačije i prođem kroz sve prostorije dugačkog kupatila da izađem. Ulazim u sobu kroz koju sam prethodno prošla i neki gost je ustao budan. Muškarac je i osetim da oseti promenu u meni, da me vidi lepom, jer počinje razgovor sa mnom. Kažem da je nered u kupatilu, a on se izvinjava, objašnjavajući da njegova mama uvek ostavlja nered. Razmišljam o obrvama, o Ani, 'da li da je pitam nešto' i o tome šta sad znači to što se desilo i šta znače reči: 'rađaćeš sina i ćerku pri dodiru sa...' drvetom? ne mogu da se setim sa čim. Osećam se ispunjeno, magično i kao da hodam ne dodirujući tlo u nekoj lepršavoj haljini. Ostatak sna su interakcije sa drugima u kući koje deluju nebitno, kao vraćanje u 'stvarni, svakodnevni' život posle susreta sa nečim izvan ove dimenzije. Jasno je, i tada, u snu, da biće pripada astralu.



Note: progresivni MC konjunkcija natalno Sunce i progresivni AC konjunkcija natalni Neptun.

"Gledamo se kao što nismo umeli da se vidimo, i govorimo jedno drugom ono što nismo stigli da kažemo. Plete se niz prizora, čitav život jedan koji niije prošlost,ali nije ni sadašnjost, nego pomalo i jedno i drugo."

Mogu li tu kraj tebe?

Tu negde?

Samo malo.

Jedan život.

Mogu li?"