Habinska lepota

Zelja za vedrinom, ili zahtev. Ako nemam vedrine u sebi a zelim je, moram li pronaci snagu kojom bih je utisnuo palcevima kao da iscrtavam sliku na staklu? Hajde da pokusam da prste potonem u vedre boje. Neka to bude narandzasta ili jarkozelena ili ne znam vec koja. Da, prve mi padaju na pamet, ali, mozda je to jedino zbog zvuka reci koji mi deluje vedro. Vidi me koliko sam siromasan, ne znam ni da li su zaista. Isuvise sam u snaznim kontrastima, verovatno; i, posve slep za boje nazirem jedino njihove sudare. Mozda svaka boja istovremeno moze biti i vedra i tamna, mozda zavise iz osvetljenja iz kojeg ih posmatram. Ne znam o vedrini jasno je to, nem sam, ne znam da li sam ikad znao i da li je ovo sad zaborav.

Drugi znaju. Jedna sintagma mi se nekako sama od sebe urezala. I nazvao sam je habinska vedrina. To je isto samo zvuk reci, da, ali ostao u meni snazno ucrtan iz nezaboravnih reci o jednom zaledjenom jezeru pored kojeg je Haba trcao zimi. Citao bih ih neobjasnjivo zanesen, privucen, i ponavljajuci procitano sve vise zapazao svetlost na sledjenom jezeru i prvu belinu zore i usamljenog trkaca i njegovo zanosno prihvatanje radosti zbog sveg onog sto se pogleda i oseti.

Cesto i nezavisno od svega, jednostavno mi se pojavi takva habinska slika; odjednom, uklonim se iz stvarnosti i u toj samotnoj izdvojenosti posmatram je jasno i kao jedinu u koju gledam. I vremenom i posmatranjem, sve vise slutim koliko je neophodan upravo takav iskorak iz sebe. Jednstavno, prekid. Odbaciti se od kruznica unutar kojih je uvek sila unutrasnjeg kretanja, i tako odbacen potraziti neku stazu bilo koju, udahnuti i krenuti po njoj kao mitski trkac. Neka je posle i povratak u iste kruznice, nebitno jer je verovatno nuzno, ali, ipak, neophodno je znati da postoji barem jedna stazu vedrine na koju se uvek moze vratiti i potrcati.

Ne znam ko je Haba, ali volim sve Habine vedre reci, veoma. Svestan sam da sam zavistan od njih i da nedostaju ako ih nema. To sveto odusevljenje svetom iz kojeg Haba ume da pogleda.

"Ta veselost nije ni flert, ni samozadovoljstvo, ona je najvise saznanje i ljubav, potvrda sve stvarnosti, budnost na rubu svih dubina i ponora, ona je vrlina svetaca i viteza, ona je nenarusiva i, sa staroscu i priblizavanjem smrti, uvek samo raste. Ona je tajna lepoga i prava supstanca svake vrline. Pesnik koji u koraku igre svojih stihova velica ono divno i strahotno u zivotu, muzicar koji to pusta da zvuci kao cista sadasnjica nosilac je svetlosti, umnozavalac radosti i jasnoce na Zemlji cak i kada nas prvo vodi kroz suze i bolnu napetost. Mozda je pesnik ciji nas stihovi ushicuju bio tuzan osamljenik, a muzicar setna sanjalica, ali njegovo delo i tada ima udela u veselosti bogova i zvezda. Ono sto nam on daje, to nije vise njegova tmina, njegova patnja ili zebnja, to je kap ciste svetlosti, vecite veselosti."

Herman Hese "Igra staklenih perli"