Carobno

.

Bose noge, topao pesak, reka. Gomila razbacanih kantica, lopatica, grabuljica. Sunce. Prisutnost.
Ljuljaska u dvoristu. Zatvorene oci. Pokret.

Igra sa senkama dok hodas ulicom pored sina koji se ljuti i odbija da pruzi ruku. Doticanje senki, bez fizickog dodira. Pokret senke koji grli, mazi, drzi ruku, izaziva. Osmeh koji ta igra izmami u njegovom oku i krajicku usana skriven iza namrstenog lica. I zamisljenost nad pitanjem – da li postoji dodir bez dodira, doticanje bez kontakta? I koji deo te price je iluzija, laz?

Retki i neocekivani trenuci iskrenog ljudskog razumevanja i dobrote. Ponekad, na ulici, u prolazu, u cekaonici, parku... bez reci, potpuni stranci koji ce imati samo taj jedan zajednicki trenutak bliskosti.

Biti tu. Biti. Tu.

Tople kiše na koži, u kosi. Iščezava vrelina dana. Grmljavina. Evo ga u naletu krupan letnji pljusak, skidam sve sa sebe i zaplivam u reku, a iznad svetlice zasvetle prvi sumrak. Dete sam, ponovo. I plivam, ronim, izlazim na obale i kisnem, srećan.
I slutim, u sličnoj jednoj nekoj kiši, i bilje, voda i čovek, postaće besmrtno sveto.

Po tabanima dok sam trcala po travi u parku jutarnja rosa me golicala.
U daljini se nazirao voz koji dolazi iz daleka a u komsijskoj kuci se mogao cuti plac njihovog deteta. Kako dete nije prestajalo da place prisla sam vratima njihove kuce. Bila su odskrinuta. Na sred dnevne sobe sedelo je uplakano dete sa kapicom na glavi, pokusavajuci, bezuspesno, da je skine. Prisla sam polako i uz smirujuce reci uspela da pomognem detetu da se oslobodi zamke. Ugledala sam, na stolu, papir sa porukom:" Otisli smo do grada na izlozbu . Nismo stigli da svratimo i da vas zamolimo da pricuvate nase cedo ali verujemo da vam je on sam privukao paznju i da ste vec tu.Ostacemo do zalaska Sunca.Uzeh dete u narucje,izadjoh u park i gle pticica je bljucnula po njegovim nozicama i on se nasmejao grohotom.Jutro je ipak zavrsilo smehom.