Umetnost pokreta

Interesantno je razmisliti o načinu na koji definišemo težnju, želje. Možda nismo nikad na ovaj način posmatrali, ali bar kada su naša deca u pitanju, često kažemo da je jedino što želimo da budu srećni, ispunjeni. A to je uglavnom i ono što želimo za sebe, radost, ljubav. Kako emocija može biti cilj? Emocija je e-motion, pokret. I kao takva ne može biti zaustavljena. Osim na fotografiji, naravno, gde osmeh može biti toliko širok da obuhvati čitav svet. Ali to je samo momenat, zar ne?

Emocija je po svojoj prirodi pokret i kao takva nepostojana i nezadrživa. Problem nastaje onda kada pokušamo da je zadržimo, jer svaki pokušaj zadržavanja dovlači strah od gubitka. A to je već druga emocija, već naredni pokret.

Kako nam može biti oduzeto? Ako neko pokrene snažan osećaj ljubavi u nama, ako nas učini da se osetimo vrednim, dragocenim, ako pokrene divnu i suptilnu energiju i učini da nas ona preplavi i ispuni, to je samo odjek, pokret, ono što unutar nas reaguje. Koliko god da je duboko, snažno, intenzivno, to je pokret. Pa onda, ponovo, kako nam može biti oduzeto, kada to i nemamo? Odraz i odjek nisu naši, ne mogu biti.

Odakle uopšte taj utisak da je naše? Da li taj odjek utiče na ono što jesam? Da li me čini drugačijom? Da li me menja? Odgovor na ta pitanja zavise od toga Ko sam ja, Gde stavljam sebe. Ako stavim sebe u deo koji ogleda, odražava druge i okolnosti, onda nestankom onoga što se ogleda nestaje sve. Ali ako doživim sebe kao ono što ogleda, ono u čemu se drugi i okolnosti odražavaju, onda ne gubim ništa kada tih drugih nema.

Ovaj zaključak je već klizav teren za pogrešna tumačenja, pa da naglasim, da naravno, poenta ne može biti u praznini, u NEMANJU. Zaustavljanje je takođe samo pokret, tišina između dva zvuka, između dve vibracije koje nosi u sebi svoj pokret, svoj zvuk. Nije poenta odbaciti sve, nemati ništa. Odbacivanje svega i nemanje ničega nije pobeda nad strahom od gubitka, već potpuna kapitulacija nad njim. To je isto kao kada bismo ugušili i zaustavili život iz straha od smrti.

Ne možemo izgubiti ono što nemamo. To znači razumeti da ništa i nije naše, da ništa i ne može biti zadržano, posedovano. Sve je pokret, neuhvatljivo, nezadrživo. Ono što je naše, ne može nam biti oduzeto. A naš je kvalitet i potencijal za pokret, za što više različitih pokreta, misli, emocija. Potencijal za stvaranje, postizanje! Naše je da možemo osetiti, da možemo biti dotaknuti, što zahteva pročišćenost, zahteva širinu, visinu i dubinu. Da bi mogao nastati odjek, oblik. I zahteva da ništa unutar nas ne bude zadržano. Lepota i suština pokreta je u promeni, u igri oblika, kao i u pauzama između njih, u zaustavljanju. Suština je u energiji koja se na taj način pokreće i usmerava, koja daje život. Umetnost pokreta.

Šta onda možemo izgubiti, ikad?

Tako mi jutra i noci kada se utisa, nisam vernik nijednog boga.
U padu, sagore bela krila i  ne znam za uspinjanje natrag.
U sluhu, ostanu modrice raja kroz koje cujem gde je sve muzika.

Trinaesti vek. Persija. Melvana Dzelaludin Rumi.

Gde je sve muzika

Rekao si sta si. Tajno okretanje u nama.
Ovog trenutka ova ljlubav dolazi da pocine u meni.
Nastavi da hodas, mada nema mesta na koje bi stigao.
Hodaj ka izvoru.
Kruzim oko tvog gnezda nocas.
Nema potpunije ljubavi od ljubavi bez objekta.
Nekih noci ostani budan do zore.
Tako sam sitan da me se jedva moze videti.
Nesto nam siri krila. Nesto.
Ustajem, i ovo jedno ja.
Ziveo sam na ivici ludila.
Istinska velicina dolazi s mahnitoscu.
Igraj, kada si nacisto razbijen.

Dvoje. Vratilo me na moju sustinu u ljubavi. Neostvarenost. Sve ono sto sam trebao biti dok volim.
Ljubav je ples samoce. Igram korake koje niko ne zna da prati.

Ljubav jeste ples samoće.
Svi igramo korake koje niko ne zna da prati; neki samo uvežbaju tuđe koreografije.
Mora ostati neostvareno u dvoje, da bi se ostvarilo u samoći.
Tango za jednog. Jednu.