Moja mapa ....

Prosvrljam svugde po malo ...
Zadrzavam se -Nigde previse .

Putujem po svetu ... realno i virtuelno

Cudesan je to svet. Pomalo stvaran, pomalo nestvaran.
Nekad mi se cini kad procitam neciji post vidim tu osobu dok ga pise. Ponekad u nekoj sasvim obicnoj recenici, vidim bledo lice, skupljene usne i suzu koja kapne na ruke. Ponekad vidim neciji odsutan osmeh.
Ovde u ovom Gradu kao da sam videla neku vece child in the night u prolazu, imala je belu haljinu, lagano je bosa setala po slabo osvetljenim ulicama.
I tako... nekad vise, nekad manje, promicu ljudi pored reci. Kao na pokretnoj traci zivota.
Internet je zaista neobican medij. Pruza nam priliku da nazremo sustinu u jednoj recenici. Svoju ili tudju. Fascinirajuce, zaista.

Ponekad mi bas fali forum. To pisanje. I uvek taj osecaj, da bi moglo da funkcionise umereno, na pravi nacin, bez vezivanja. Samo da covek ispuni tu potrebu da se iskaze, da razmisli o necemu, da ucini svoju stvarnost malcice drugacijom, da se prebaci na neke teme o kojim bi radije da misli. Da oseti tu interakciju, razumevanje, da ga necija rec takne, utesi, da mu pomogne da sire vidi neke stvari. Da se jednostavno opusti na taj nacin. Da ima taj utisak da je napisao nesto sto nekome znaci, sto njemu samom znaci.
Ali forum nije samo to. Postoje oni momenti nerazumevanja, vredjanja, lose komunikacije, negativne energije. Postoje periodi uzaludnog trosenja na pogresne stvari. Na to da opravdas sebe, da dokazes nesto, da druge osvestis, kao i periodi u kojima cekas ono bitno, kao kada prebacuje kanale trazeci kvalitetnu emisiju na TV-u. Takodje postoji onaj deo price gde prelazimo granicu, gde se vezujemo, gde nam to sve postaje previse vazno.
______________________
I posle svih talasa emocija i misli koji su se smenile u proteklo vreme, ovaj period na netu, svu tu komunikaciju i interakciju dozivljavam kao neverovatno iskustvo! Koliko toga je pokrenuto u meni! Koliko energije, emocija, snage, ranjivosti... Definitivno nesto sto je u mom zivotu znacilo, bilo bitno, i neverovatno potrebno da bih mogla da razumem i upoznam sebe.
I sada, kada se celim svojim bicem vratim na posao, kada ponovo resavam neverovatno glupe situacije koje tu imam, ne mogu a da sa nostalgijom ne gledam na period kada sam cela bila u toj predivnoj komunikaciji i interakciji sa ljudima cije misli pokrecu, uticu, znace. Ta magija koju smo osetili, taj sinhronicitet, prepoznavanje, intimnost, bliskost, to je definitivno deo neke dimenzije koja nije svakodnevna, razumna, logicna, objasnjiva. Deo koji mi je bio toliko potreban! Deo koji znaci! I predstavlja ono bitno za cim sam tragala.