Usamljena kula

Visoki zid, velika, čvrsta i dobro ojačana vrata. Zaključana. Jedna kula, visoka sa mnogo stepenica i jednom hladnom sobom na vrhu. Tu živim sa svojim strahovima, sećanjima i nadama... I sve gledam sa nje... Prođite slobodno pored, unutra se ne može... Zaključan sam, ne mogu da izađem, a niko ne može da uđe unutra...

Ali gledaću vas od gore i nadati se da će neko moći da prođe. Ako ne, biću na zidu i pričaćemo. Ja sa zida, a vi ispred njega, sa druge strane...

Srušio si zidove koji su me čuvali, ukoračio u baštu mojih strahova i rasterao ih. Bežali su vrišteći, uplašio si ih, tvoja volja ih je začudila. Stajao sam tako ne verujući da osećam zrake Sunca na sebi, bili su tako topli. Trebalo mi je vremena da se naviknem na njih, na toplotu posle mraza. Led sa kule koja me je čuvala počeo je da se otapa, ukazivao se čist kamen. Blještao je na Suncu, otapanje ga je očistilo. Prišao si mi i uhvatio me za ruku, rekao da se ne plašim, da me vodiš da mi pokažeš Raj. Ne znam zašto, ali verovao sam ti...

Raj uopšte ne izgleda kao što sam ga zamišljao. To je jedno prostranstvo bez kraja i granica. Tvoja noga je znala sva najlepša mesta. Vodio si me od jednog do drugog i smeškao se mom iznenađenju. Tvoj smeh mi se činio lepšim od svih tih mesta. Budio je nešto u šta nisam verovao da će ikad biti probuđeno. Budio je moje srce. Počelo je da kuca, samo za taj osmeh, samo za tebe. Nisam ispuštao tvoju ruku, a i ti si čvrsto držao moju. Samo si se u jednom trenutku primakao i pokazao mi najlepše mesto na svetu, mesto u tvom zagrljaju. Grabio sam vazduh, bilo je skoro nemoguće udahnuti, ali ne od stiska, bio si nežan, možda baš zbog toga, ne znam. Uplašio sam se da ću prestati da dišem, što se odmah potom i desilo, kad su nam se usne stopile. Upao sam u komu...

Ne znam kako, ali sam se opet probudio iza zidova! Ležao sam ispred kule, beo od snega koji me je skoro prekrio. Video sam neku priliku na zidu, vejavica mi nije dala da vidim ko je to. Ustao sam i počeo da se približavam. Osoba na zidu se pomerala. Zid je bio netaknut! Zar sam opet sanjao!? Prišao sam sasvim blizu i dozvao priliku sa zida. Pogledala me je. To je bio on! Ipak nisam sanjao! Ali se odmah potom okrenuo, bez reči, bez onog pogleda, i počeo da slaže kamenje. Primetio sam da je visina zida veća skoro duplo. On je to uradio! Pozvao sam ga još jednom da ga pitam zašto, okrenuo se i primetio sam da nema više sjaja u njegovim očima, kao da to više nije on. Opet mi nije odgovorio, samo se okrenuo i skočio sa zida na drugu stranu.

Potrčao sam ka kuli. Peo sam se uz stepanice gubeći dah. Jedva sam otvorio teška vrata čija je šripa budila jezu. Stao sam na prozor i ugledao ga. Hodao je po travi sa druge strane zida gde je Sunce pržilo. Nije se okretao, brzo je odlazio. Suze su same krenule. Svaka se sledila pri padu na prozor, bilo je ledeno. Prekrio sam oči rukama , ali su i one posle nekog vremena počele da se lede od suza. Čuo sam vrisak! Bio je poznat! Ubrzo i drugi, pa zatim zaglušujuće urlanje koje se pripližavalo! Usudio sam se da pogledam. On se vraćao! Ali ne sam! Gonio je moje strahove opet ka meni! Kula je počela ubrzano da se ledi od dna! Led se brzo peo! Strahovi su ušli iza zidova! Njihova vriska se mešala sa vriskom mećave. Primetio sam da je tu još jedan strah. Strah od njega...

Evo, prolazim pored tvog doma. Mašem, valjda vidiš. I čudom se čudim, kako je to tuga jedna i nesreća reći drugom ljudskom biću sve ono što saznaš na mnogobrojim putevima života, znajući da neće biti shvaćeno. Rekla bih, still, komšijo, svetlost uvek pobedi i uvek obasja svakog, ali ne verujem da bi ti nešto značilo.
Neću ništa reći, ne sada. Samo mahnem. Da znaš da uvek ima neko, negde. Ko vidi. Eto i to je zrnce svetlosti.

I učinilo mi se da je nešto blještavo proletelo pored mog zida... Nisam znao da si to bila ti Angerona inače bih dotrčao i popeo se na zid samo da ti mahnem...

Ne mari, mahnućeš drugi put, ponekad je dovoljno naslutiti nečiju prisutnost, ili osmeh.

Opet osećam strah... Hladna je noć i boli opet... Vetar vrišti i šamara zidove moje kule...

Iako sam ti čuo glas nisam se osmehnuo. Iako si lepo pričao, ja te nisam uzimao za ozbiljno. Iako sam jedva čekao tvoj poziv, još više sam želeo da se što pre završi, zbog onih minuta tišine. Iako sam želeo da dođeš, rekao sam-ne, idi...

Iako te volim, neću da te pustim da prođeš kroz tu rupu koju si napravio u mom zidu...

Hajde... Idi sad... Šta čekaš? Beži od moje kule i mog zida da ih ne bih srušio sam i ostao tako da stojim tred tobom-bez sebe... Tvoj...

Noćas se svetlo svetiljke iz Ulice kišnih kapi probilo kroz guste grane olistalog drveća iza moga zida... Noćas je vetar opet doneo tvoj miris... Zašto te dovodi ovde gde sam sad dopustio jednu rupu u svom zidu?

Još malo, pa puna godina...

Pruži ruku, uzmi... popij, od ovog se sve zaboravi. Samo razmisli, da li je zaborav uvek dobar.
Pusti proleće u svoje srce still, pusti proleće.

Dah proleća mi donosi ono što sam prošle godine u to vreme imao. Ne želim proleće. Ne želim lepo. Sve miriše na to. A ne treba mi to sad. Još ga vidim kako se šunja oko zida i prikrada. I njega je proleće vratilo meni. A sad je u zidu rupa, i neko drugi je pored tog zida. Samo da ga ne otera! Samo da ga ne otera...

Ispio sam to, ali još uvek ne deluje. Iako bi taj zaborav bio u isto vreme i gubitak jednog divnog sećanja ja želim da zsboravim. Tek sad vidim da i sam miris vazduha ume da podseća...

Tebi hvala što si navratila... Mašem ti sa prozora kule! Možda vidiš jednu senku iza njega... To sam ja.

Zaključaću se u kulu. Ti uđi u dvorište kroz tu rupu koju si napravio. Zagradi je dobro za sobom. Možda on navrati.

Čekaj me u dvorištu, otključaću ti jednom, kad uspem da sakrijem sve tajne u podrum. Kad nađem način da ih ne pustim da izađu iz njega. Kad budem siguran da te moj strah neće povrediti...

Ne plašim se više za sebe. Plašim se za tebe. Ja sam zao, uvek sam ih ostavljao uplakane. Neću i tebe. Ti si nešto drugo... Posebnost u moru istih...

Vetar večeras plače sa mnom. Onako tiho i podmuklo jeca u sebi... Isto kao i ja...

Da ne čuješ...

Da ne čuje...

Da prodje strah polozim dlan uz vetar, zamislim zaustavicu ga tako.
Neka te ne dodirne.