Gnezdo snohvatice

Ne volim datume koji me teraju da se osvrcem, da merim i ocenjujem ono sto sam ili nisam uradila i ono sto zahvaljujuci tome sada jesam i sto sutra mogu biti. Ne volim zato sto mi se ne sviđa ono sto vidim.Dopustam svako osecanje koje se javi i prihvatam ga. Prihvatam ovu trenutnu Ja koja mi se nikako ne dopada i ovaj osecaj da sam samo korak od nepovrata, kao zarobljena u zivom blatu dok nekim cudom tek vrhovima prstiju dodirujem dno i uspevam da se uspnem dovoljno da imam vazduha. I kako vreme odmice cini mi se da shvatam da se toliko trudim da ostanem na vrhovima prstiju sve vise zbog drugih, a sve manje zbog sebe. Da sam samo ja u pitanju, vec davno bih spustila pete na zemlju. Zelim opet sebi biti dovoljan Razlog.

Otkud mi u zivom blatu? Svaki korak koji napravimo, svaka, pa i najmanja odluka koju donesemo vodi nas tu gde smo. Sticaji okolnosti, interakcije... sve se broji, utice. To je kao ona knjiga sa vise zavrsetaka, samo sto odluku donosimo svaki trenutak. I svaki menja dalji tok.
Zivo blato je gadna stvar, jer postoji taj osecaj da nas svaki pokret u bilo kom pravcu vodi dublje na dno. Da je vazduha sve manje, a sve jaca zelja za punim disanjem! Zaglavljeni smo. A tesko je prihvatiti da smo tu dospeli sopstvenim izborima. I da je jedina opcija da ne mrdamo previse, da se ne opiremo okolnostima.
Elem, sustina price je da je blato odlicna stvar. Lekovita. I da imamo pred sobom novi izbor. Ono sto uradimo sada utice, menja dalji tok. A blato, na kraju krajeva, mozda uopste nije tu. Mozda je to samo deo iluzije koja nam daje izgovor da se ne pokrenemo. Biti sam sebi razlog! Da. Mnogo bolje nego sam sebi izgovor.

Zasto mi je tako tesko nauciti se da zivim u skladu s onim sto znam? Znam da ne treba propustiti nista, i opet propustim. Ne uradim sto sam pozelela uraditi misleci da imam vremena za to, i uvek me osamari saznanje da nemam. Da vise nema prilike, da sam opet zabrljala, da ce mi vecno biti zao.

Imas suvisnih grancica u gnezdu. Ocekivanja. Tudja i svoja. Skupljala si ih oduvek, prihvatala. U pokusaju da ostale grancice uklopis sa tim, odbacila si neke druge. One koje su bile istinski tvoje, koje su znacile...

Ne propustaj nista. Ne propusti da primetis koliko je dragoceno sve ono sto imas u sebi. Koga briga za vozove koji prolaze? Zar moramo u svakom biti? Gde idemo? Gde stizemo? Koga briga za sve ono sto smo mogli biti?

Zastani. Udahni duboko. Zazmuri. Oseti taj beskrajan prostor. Oseti sve ono sto imas u sebi. Oseti kolika je snaga i lepota u nama, u svemu. I ne propustaj. Ne propustaj ni jedan jedini trenutak da primetis sve to.

Postoje teski trenuci u nasim zivotima. Naidju oluje, vetrovi. Gnezdo se rusi, grancice se kidaju. Sta je sa snovima? Sta je sa svim onim sto smo stvorili, zeleli?
Uvlaci se strah i jeza. Osecaj nemoci, besmisla, uzaludnosti. Javlja se i bes. Ona potreba da vrisnes, da se usprotivis, da kazes kako nije fer. Ne moze samo tako da nestane, da se rusi!

Da, nije fer. Nije pravedno. Uzasno je tuzno sve to. Potrositi zivot, izdati sebe na milion nacina. A opet niko ne ceni, nikome nije bitno.
Oseti taj vetar, oseti oluju, kisu kako potapa sve te snove. Kako unistava sve ono sto znaci. Seva, grmi, mrak je. Oseti sve to u potpunosti. Strah, nemoc, osecaj napustenosti, odbacenosti. Hladnocu.

I onda, mokra do gole koze, oseti svezinu. Promenu. Zastani. Prepusti se svemu tome. Bez opiranja.
Seti se od cega su sazdani tvoji snovi. Sta je ono sto si u njih ugradila? Ljubav, lepota, dobrota, smisao. Odakle to u tvojim snovima? Gde je to sada? Zar vetar moze to odneti, unistiti? Grancice su samo obicne grancice. Ti si ta koja u njih unosis to sto ti je bitno, koja to prepoznaje, neguje. Sve mozemo izgraditi ponovo. Sve jednu grancicu mozemo ponovo postaviti u gnezdo. Jer je ono bitno u nama, do nas.

Hej, nismo sami. Nikad nismo.

Nema me nigde. Izgubila sam se u vremenu. Ne osecam ga vise. Stalno mi izmice. Ili se ja pokusavam izmaci? Kada se potpuno izgubis u vremenu i prostoru postaje nebitno kada i gde. Tu je, sada.



Ne brini za snove. Neki od njih su vecni. Te treba hvatati.

Obuka za snohvaticu u 4 koraka:
1. pojuriti dovoljno snazno, skociti dovoljno visoko, i pravom brzinom u pravom trenutku zgrabiti priliku
2. zeleti celim bicem, osetiti san u svakom trenutku, osetiti sebe u snu
3. znati kako se stize do tih visina, kako se raste, bude u tome, znati sta udaljava, a sta vodi blize
4. uskladiti pokret, osecaj i misao, biti ceo i deo celog.
Sta nedostaje od toga? Pa, sve. U prvom delu nedostaje snaga, brzina, preciznost, hrabrost. U drugom delu nedostaje osecaj sebe, kontakt sa onim najdubljim u nama, volja. U trecem delu nedostaje znanje, a u cetvrtom poverenje i jedinstvo. Medjutim, nista od toga nije problem. Problem je ako fali san. I ako jurimo pogresne snove.
I) II)

Stopiti sve snove u jedan. Izgraditi sebe novog kroz taj san. I biti taj san.
Moguce je. Samo zazmuri. A torta i svecice su vec tu.

Biti san, ili biti u snu...razlika bitna gde je?

Eh, pa to "u" cini bitnu razliku. Biti san nije prostorno i vremenski ograniceno. Jer biti san daje potpunu moc. Biti u snu oduzima svaku moc. "Nervira me to sto ne mogu da uticem, kao da se nekom drugom to desava.." rece moja cerka kada smo pricale o snovima.
Biti vetar ili biti u vetru? Biti ljubav ili biti u ljubavi? Biti igra ili biti u igri?

Budi san. Oseti razliku.
Znam da ti sve to znas. Sebi objasnjavam.

Kap u okeanu ili okean u kapi? Ti biraš.

Mislim na tebe ovih dana, nemam pojma zašto. I pojavljuju se ovakve slike. Pa da mahnem ~

Zaista je cudno, i nekako magicno.  Poslednjih nekoliko dana stalno viđam parisko plavu. Znaš onaj osećaj kad si svestan da to nije zato što je ima više nego obično, već je iz nekog razloga neprestano primećuješ...i svaki put kad je vidim, setim se tebe. Dugo se nismo čule i danas su mi neka pitanja po prvi put dozvala setu, pa sam svratila ovde da te potrazim...i onda vidim ovo.

Gde su granice između nas i drugih? Ulazimo u tuđe prostore, bivamo delom. I ponekad shvatimo koliko je to dragoceno i magično. Dok ne odmahnemo glavom i napustimo fantazije vraćajući misli ka onim što smatramo stvarnim, ka strahovima, ograničenjima i otporima koji nas prizemlje. A na kraju, sve što ostane u nama su momenti doticanja, momenti kada su granice bile izgubljene.

Zadržati snove znači ostati u snu. Odustati od snova znači odreći se težnje, smisla. Negde izvan ta dva je težnja za buđenjem, san o sjedinjenosti, znanju onoga što jesmo. Svi drugi snovi su deo iste težnje, potreba za ljubavlju, isceljenjem, prihvatanjem, potpunošću. Samo, u snu sve to dobija neku formu, oblik, pa imamo milion snova, milion ideja o onome što doživljavamo sobom, suštinom, o onome čemu dajemo značaj.

Da nema tog straha od odbacivanja, da nema osećaja odbačenosti, ne bismo toliko toga odbacili, ne bismo tolike zidove oko sebe izgradili. Sve u našim životima je samo to: odbačenost, strah od odbačenosti, povređenost zbog odbačenosti i odbacivanje kao odbrana. Na suprotnoj strani je prihvatanje, dopuštanje, osećaj da nemamo odakle, ni od koga biti odbačeni, jer sve je samo san. San u kome smo doživeli odbačenost i kreirali snove o celovitosti.

I tako.. Ko o čemu baba o uštipcima. Doći će i rođendan kada će i san o buđenju nestati, a celovitost postati stvarnost. ~