Obican zivot

Taxi u Beogradu. Juce, muskarac srednjih godina, prijatan, pricljiv, radoznao. Pazljivo posmatra, razgovara, umereno flertuje. Prica o Novom Sadu, Novosadjankama. Zbog magle, cini "izuzetak" i vodi me tacno na stanicu. Pogresnu doduse. I naplacuje 500 din. Danas, uzimam taxi na istom mestu. Stariji covek. Rekao je samo "Stali ste sa pogresne strane ulice" i presao preko dve pune. Bez reci me dovozi do stanice. 250 dinara. Ista ja, na istoj relaciji.
Uvek se oseti koga mozes prevariti. I uvek postoje oni koji to ipak ne urade.

Bila mi je prijateljica u poseti. Zivi u inostranstvu. Milion pitanja mi je postavila. O zivotu ovde, o mom zivotu. Boze, kako sam se cudno osetila pod navalom tih pitanja. Doslo mi je da kazem: "Hej, stani! Slusaj. Tek sam pokusala da odgovorim! Cemu tolika pitanja? Kao da mozes tako saznati. Upijaj, gledaj. Oseti. Primeti ko sam, sagledaj moj zivot. Sve sto pitas je nebitno. To su samo glupi podaci."
Bila sam toliko sigurna da gresi. Da tom bukom koju stvaraju njena pitanja samo bezi negde. Da brza, da ne slusa.
Tek sada shvatih da i ja to radim. Da imam milion pitanja u sebi. A da ne slusam odgovore, da ih ne trazim. Ne zastanem da ih cujem.
Da, odgovori su tu. Samo ih treba primetiti i prihvatiti.

Koleginica koju mnogo volim. Prica mi o svom gubitku, o sahrani na kojoj je juce bila. O tome koliko je volela tog coveka, koliko joj je znacio. Cela je u emocijama, u bolu i osmehu istovremeno – jer osmeh je za velicinu bica onoga o kome prica. Bujica reci izlazi iz nje, glasna je i vedra, takva je uvek, puna duse i duha, i trudi se, celim bicem se trudi da bude jaka i hrabra. Znam da je svaka sahrana za nju teska, da je podseca na dan kada je, u sedmom mesecu trudnoce sahranila muza koji je poginuo u ratu. I znam da je tada progutala svoju bol i odlucila da bude hrabra. Da u njoj i danas, toliko godina kasnije, postoji more suza koje nije isplakala. Sva ona bol kojoj nije smela dopustiti da preplavi. Znam, jer vidim kako dok prica jednom rukom pritiska drugu, kako ne moze da smiri ni ruke ni prste. Krsi ruke, i bori se, bori se sa emocijama, sa potrebom da se pobuni i kaze kako nije fer, i sa znanjem da nema kud, da mora prihvatiti. Bori se sa zeljom da se pusti da potone pod naletom bola i drugom silom koja je vuce da ostane na povrsini i nastavi da pliva za druge. Osetih u tom momentu zelju da dotaknem te nemirne ruke, da ih blagim dodirom stisnem, da joj prenesem snagu, mir. Ne vrede reci, niko vise u njih ne veruje. Tesimo jedni druge, ponavljajuci kao pokvarene ploce ono sto smo kao utehu nekad dobili od drugih. Nedostaje pravo znanje o tome, nedostaje onaj osecaj da nismo u svemu tome sami i nemocni. Nedostaje smisao.
Nisam je dotakla, ni zagrlila. Nisam cak nista ni rekla. Kad ne umem. Kad prokleto ne umem.

Cudo jedno kako vreme moze razgoreti bes u coveku. Ovaj vetar, ova hladnoca koja uporno odbija da se preda, koja mi se uvukla u kosti i cini da mi je nekako neprirodno hladno u ovom zelenilu koje me okruzuje, unosi nemir. Vristi moja nemoc.

Divno je imati prijatelje koji nas povremeno nateraju da pustimo kocnicu i uradimo ono sto zelimo, a ne ono sto mislimo da je logicno. Oni su ono sto nas sprecava da postupajuci "razumno" uskratimo sebi mnoge radosti. Razocaravajuce je to koliko smo nekada skrti sami prema sebi.
Prijateljice, .

Stiglo mi je danas na mail. Od youtube-a. Sta me plasi u tome? Mogucnost da me poznaju bolje? Sto se prati svaki trag? Ili apsurdnost cele price. Sve se moze isprogramirati, zar ne? Moze li?
Ipak, znacilo je jutros, bar ponesto od toga...

Lake Of Tears - Forever Autumn
Miroslav Mika Antic - Usunjam se u tvoj jastuk

Dete ide na put i ostavlja podsetnik sta treba da uradim.

Dodje trenutak kada covek mora priznati sebi da je odrastao i da je vreme da prestane verovati u bajke. Ne postoji univerzalna Pravda. Sila Boga ne moli. Pogni glavu, crve, pomiri se s tim da ne mozes nista. Prihvati svoju sudbinu ili pusti da te izjede osecaj tuge, besa i nemoci pred licemerjem i zlom.

Reci su mozda i postale stvarnost tako sto je ljudsko bice uporno odbijalo otici iz ovog sveta bezglasno, predano i u tisini. U ovom grcu smrtnosti, kao vrsta mozda smo zato zamenuli urlik zveri za jasnu i cistu pobunu recima.

No, od svih koje sam znao, jos uvek sam ocaran mojim ujakom koji niti je cuo niti mogao govoriti, ali je tako strasno zeleo izreci svoju rec jedino kad je neko bliznji pored njega bio povredjen ili u odlasku u isceznuce, bilo da je covek, zivotinja ili bilje.

Grc smrtnosti... Cela caka je u tome, zar ne? Urlik ili pobuna recima znaci neprihvatanje smrtnosti. Sve se vrti oko toga, svi ti osecaji ponizenosti i nemoci su zapravo nepristajanje na sopstveni odlazak, na sopstvenu smrt maskirano idejama, idealima. Nedostatak poente, smisla.
Ravnodusnost nas uvek plasi. Jer podseca na smrt. Zato i imamo potrebu da osetimo duboko, da se ureze. Tako dobijamo potvrdu da smo zivi, da nije sve mrtvo, ubijeno u nama. I to je odlicno, jer znaci da postoji jos uvek nesto zivo. Ali je greska ako stanemo tu. Ako se zadovoljimo emocijama koje se pokrenu radi potvrde nas samih. Jer to samo jedan deo price, povrsina, koliko god duboko da izgleda. Prava dubina se dobija upravo tisinom. Momentom kada pobuna utihne. Razumevanjem. Protiv cega se uopste i bunimo? Ko je na drugoj strani, sta? S kim se borimo, za sta?
Lepota, dobrota, smisao. Pravda. Ljubav. Postovanje, kvalitet. Zar je to u pobuni? Zar je to u osecaju nemoci? U urliku? Ne, nema ga tamo. Tamo je samo strah, nerazumevanje. Broji se samo ona pobuna koja znaci iskorak, rast. Nepristajanje da smo mi u tome, na taj nacin. Nista ne postoji izvan nas. I nemamo gde drugo da trazimo, nego u sopstvenim dubinama. Odluka da stvoris sve ono sto ti nedostaje, da pokrenes, bacis seme, ucinis da raste. Odluka da popunis svoju prazninu. Urlik tada ne moze ni da odjekne, rec ne moze ni da se cuje. Kako bi i postojali u potpunosti, ispunjenosti?

dugo sam verovala da moram nešto veliko i važno da uradim sa sobom u životu. nešto što će zadiviti i mene samu (budući da sam bila užasno samokritična).
verovala sam da moram opravdati svoje postojanje, zaboga! jer, ko zna čije sam mesto zauzela, i ko zna kako bi taj neko umesto koga sam se rodila doprineo svetu...

nekako spontano je iz mene nestalo to ubeđenje, ne zato što sam odustala od velikih poteza, nego zato što sam prestala da ih klasifikujem pogrešno.
sada mislim da sam učinila najviše što mogu ako nasmejem nekog. pogotovo dete.

i da ništa u vezi sa životom nije malo, ni obično.

odavno nema jednog čoveka.
nema ga pred kućom, u kući, pa ni u mojim mislima više.

zašto sam ga se uopšte baš danas setila?
nisam ga čak ni po imenu znala.

pitam, a znam. pitam zato što je postavljanje pitanja svojstvo sveta koji više ne postoji, koji se urušio i pretvorio u grobnicu za hiperborejce.

taj čovek, taj običan čovek, starac pred kućom koji tako provodi poslednje dane, nedostaje mi isto kao i svet u kojem sam se rodila, ali ga više nema.

taj čovek je - sada to i mogu da nazovem tako - poznavao staru veštinu isceljenja duše: umeo je najlepše i najiskrenije na svetu da poželi dobar dan bilo kome, bilo kom prolazniku koji bi ga oslovio.

ja sam imala sreću da me je slučaj jednom naveo da prođem baš kroz njegovu ulicu. taj detinjasti i naivni pogled čoveka koji traži sagovornika, makar da mu kaže jednu reč, prosto me je naterao da ga pozdravim. odgovorio mi je uz stotinu blagoslova upućenih meni i mojoj porodici.

od tog dana sam prolazila češće tom ulicom, tražeći ga, kradući od njega tu majušnu utehu da se ljudskost nije izgubila.

odavno ga nema, a ja sam ga zaboravila.

meni je to dovoljan znak.

a baš danas, kao nikada do sad, potrebna mi je njegova lepa reč.

@Mnogostruka Igramul, lepo je što si tu. Nedostajali su tvoji koraci, prisustvo, reči.

Kada sam bila puno mlađa čudila sam se ljudima koji stoje ispred kuća i čekaju prolaznike, posmatraju, ne radeći ništa. Postojanje u svojoj jednostavnosti. Pomislila sam tada, i milion puta posle, kako nikada ne bih želela da mi se život svede na čekanje prolaznika, na posmatranje i te slučajne interakcije sa komšijama i prolaznicima. A sada, doživljavam momenat te jednostavnosti i čistote življenja kao najveći duhovni cilj. Zaobići sve filozofije, sve komplikacije, frustracije, težnje. I samo biti. Ponekad samo, zaustaviti nekog ko juri, filozofira, komplikuje, frustriran silnim bežanjem od sebe samog, i dati mu uvid da postoji nešto drugo, kroz reč, pogled, doticanje.