Dodir ljudskog

Bila sam na redovnoj kontroli trudnoce, sam pocetak je bio, drugi mesec. Osecala sam se odlicno, malo umorna. Doktor (privatni, gde je pregled 50 EUR) rece samo: "Unutrasnje krvarenje." Mislim da mi je srce stalo u tom trenutku. "Sta to znaci?" upitah nekako. On slegnu ramenima i kaze: "Pa, to se nikad ne zna. Ako uspe, uspe, ako ne ocisticemo." Boze, kakva rec! Ocistiti! Pocela sam da se tresem u sebi, svet mi se srusio. "Nazalost, ja sada idem na godisnji odmor, ako bude krvarenje javite se u Betaniju". Usput je i zevnuo, umoran od nocnog dezurstva, valjda. Objasnio je sta treba radim, dao terapiju i uputio na doktora u domu zdravlja koji bi mogao da otvori bolovanje i napise recept. Ne znam ni kako sam izasla tada iz ordinacije. U meni je samo odzvanjala ta rec: Ocistiti! Htela sam da kriknem, da se pobunim: Hej, pricas o mom detetu!
Sutradan sam otisla kod doktorke u dom zdravlja. Cekala satima na red. Pruzila joj papire i rekla da sam dosla samo da mi ispise to sto treba. "Trece dete?" rece prijatnim i divnim glasom "Cestitam!" dodala je iskreno, cela u osmehu. Ja odgovorih tuzno, zadrzavajuci suze, "Da, ako uspe." "A zasto ne bi uspelo?" rece ona pogledavsi me u oci. Boze, kakva magija u tih nekoliko reci. Cela sam se ozarila! Nemam pojma ni sta smo dalje pricale, ni da li smo uopste pricale. Znam samo da mi se cesto, bas cesto javi njen lik u secanju. Koliko mi je samo znacilo to sto je tada rekla. Mir koji sam osetila u njenim recima, poverenje. Uhvatila sam se za te njene reci (i prostor iza recenog) i nisam ih do kraja trudnoce ispustala. Nikad nece znati koliko mi je znacilo ono sto je u njih tada unela.