Otisak u nama,odlomak iz knjige koji volimo

Mi koji smo knjigoljupci,medju stranicama procitanih knjiga,nalazimo odlomke koje volimo.Tako cemo na ovim stranicama donositi odlomke i uzivati!

VOZ IZ BORDOA

Imala sam šesnaest godina. U to doba još sam izgledala kao dete. Bilo je to na povratku iz Sajgona, posle kineskog ljubavnika, u noćnom vozu, vozu iz Bordoa, oko 1930. godine. Bila sam s porodicom, s moja dva brata i majkom. Bile su, verujem, dve ili tri druge osobe u kupeu treće klase sa osam mesta, a bio je preko puta mene jedan mladić koji me je gledao. Morao je imati trideset godina. Moralo je biti leto. Uvek sam imala one svetle haljine iz kolonija i bose noge u sandalama. Nije mi se spavalo. Taj čovek me je ispitivao o porodici i ja sam pričala kako se živelo u kolonijama, o kišama, toploti, verandama, razlici u odnosu na Francusku, dugim šetnjama po šumama, o maturi koju ću polagati ove godine, o takvim stvarima, uobičajen razgovor u vozu kad iznosite celu svoju biografiju i biografiju svoje porodice. A zatim, odjednom, evo, primećujemo kako svi spavaju. Moja majka i braća zaspali su ubrzo posle polaska iz Bordoa. Govorila sam tiho da ih nen probudim. Da su me čuli kako pričam porodične priče, zabranili bi mi da to radim s pretnjama, urlicima. Govoreći tako sasvim tiho sa samim čovekom, uspavalo je to još trojicu ili četvoricu drugih putnika u kupeu. Tako smo bili budni samo taj čovek i ja. I tako je to počelo odjednom, u istom trenutku, tačno, i brutalno u jednom pogledu. U to doba, o tim se stvarima nije ništa govorilo, naročito u takvimokolnostima. Odjednom više nismo mogli da govorimo. Više nismo mogli ni da se gledamo, više nismo imali snage, kao gromom pogođeni. Ja sam kazala da bi trebalo da spavamo da ne bismo sutradan ujutro, po dolasku u Pariz, bili suviše umorni. On je bio pored vrata, ugasio je svetlo. Između njega i mene bilo je jedno prazno mesto. Legla sam na klupu, podvila noge i zatvorila oči. Čula sam kako otvara vrata. Izašao je i vratio se s pokrivačem iz voza, koji je raširio po meni. Otvorila sam oči da bih mu se nasmešila i rekla hvala. Rekao je: „Noću, u vozovima, gase grejanje i pred zoru je hladno.“ Zaspala sam. Probudila me je njegova nežna i topla ruka na mojim nogama; vrlo lagano ih je razdvajala i pokušavala da se domogne mog tela. Otvorila sam malo oči. Videla sam kako gleda ljude u kupeu, kako ih motri, da se plaši. Veoma sporim pokretom približila sam svoje telo k njemu. Stavila sam svoje noge uz njega. Dala sam mu ih. Uzeo ih je. Pratila sam zatvorenih očiju sve njegove pokrete. Najpre su bili spori, zatim su postajali sve usporeniji, zaustavljeni na kraju; prepuštanje uživanju, tako doživljenom da je on urliknuo.

Bio je dug trenutak u kome se ništa nije dešavalo sem kloparanja tog voza. Išao je brže i ova buka je postala zaglušujuća. Zatim je ponovo postala podnošljiva. Njegova ruka je došla do mene. Bila je preplašena, još topla, plašila se. Zadržala sam je u svojoj. Zatim sam je ispustila, ostavila da radi.

Buka voza se ponovo vratila. Ruka se povukla, ostala daleko od mene jedan dugi trenutak, ne znam više, mora da sam zaspala.

Ponovo se vratila.

Miluje celo telo a zatim miluje grudi, stomak, bokove u nekoj vrsti blagosti, katkad razdražene željom koja se vraća. Naglo se zaustavlja. Ona je na seksu, drhtava, spremna da ujede, ponovo vrela. A zatim ponovo kreće. Pokorava se sudbini, opamećuje se, postaje dobra da bi se oprostila od deteta. Oko ruke, buka voza. Oko voza, noć. Tišina hodnika u buci voza. Stajanja koja bude iz sna. Sišao je u noć. Kad sam otvorila oči u Parizu, njegovo mesto bilo je prazno.

Izvor: Margerit Diras, „Stvarni život“, prevela Nada Bojić, Svetlost, Sarajevo, 1987.

Izmicala mi je – to sam osecao – u neku oblast koja više ne zna za ime, nego samo za tamu, i možda, nepoznate zakone tame.
Ona to nije htela, i vracala se. Ali više nije pripadala meni, a možda nikad nije ni pripadala meni …
Ko uopšte kome pripada i šta znaci pripadati jedno drugom – te gradanske reci beznadne iluzije?
Ali sam uvek nanovo, kad se vracala, za jedan cas, za jedan pogled, za jednu noc,
sam sebi izgledao kao knjigovoda koji ne treba da racuna, nego ne pitajuci da primi ono što mu daje jedna lutalica, nesrecnica, osudena na smrt.
Znam da za to postoje druga imena, jeftina, površna i nipodaštavajuca – ali ona mogu odgovarati drugim okolnostima i ljudima
koji svoje egoisticne zakone smatraju zavetnim plocama Božijim.
Usamljenost traži saputnika i ne pita ko je on. Ko to ne zna, taj nikad nije bio usamljen, nego samo sam …”

Remark – Noc u Lisabonu

Rabeći riječ ''dublje'' ne uspoređujemo. Mi općenito mislimo u usporedbama: duboko i plitko, sretno i nesretno. Ocjenjujemo i uspoređujemo neprekidno. Ali, da li u nama postoji takvo jednostanje kao što je površno i duboko? Kada kažem ''Moj duh je površan, beznačajan, uzan, ograničen'', otkuda ja to znam? Otuda, što sam svoj duh usporedio s nekim drugim, koji je budniji, djelotvorniji i inteligentniji. Mogu li spoznati svoje siromaštvo bez usporedbe? Kada sam gladan, ja tu glad ne uspoređujem s onom od jučer; jer jučerašnja glad je jedna predodžba, jedno sjećanje.
Ako se neprekidno uspoređujem s drugim, borim se da mu postanem ravan, tada negiram ono što stvarno jesam i stvaram lažnu sliku, ako sam razumio da usporedbe bilo koje vrste vode samo većem zavaravanju i bijedi - kao što se to događa kod analize u kojoj povećavam znanje djelić po djelić, ili ako se poistovjetim s nečim drugim, svejedno da li je to država, izbavitelj ili ideologija - ako uviđam da svi takvi procesi vode samo pojačanom prilagođavanju i time većem konfliktu, ako to sve vidim, tada ću se toga sasvim odreći. Tada moj duh ne traži dalje.
Neobično je važno razumjeti to. U tom slučaju moj duh prestaje tapkati okolo, tražiti i pitati. To ne znači da je zadovoljan sa stvarima onakvima kakve jesu, on samo nema više iluzija. Takav se jedan duh tada može kretati u jednoj potpuno novoj dimenziji. Dimenzija, u kojoj općenito živimo, svakidašnji život sa svojim bolovima, zadovoljstvima i bojaznima je oblikovao duh, ukalupio ga, i ako su ti bolovi, zadovoljstva i bojazni nestali - što ne znači da više nema radosti; radost je nešto sasvim različito od zadovoljstva - tada čovjek živi u jednoj drugoj dimenziji, u kojoj nema konflikta, nema osjećaja otuđenosti.
...


Krishnamurti

Moje velike nesreće na ovom svetu bile su Hitklifove nesreće, a svaku sam osećala od početka, on je moja velika misao u životu. Kad bi sve ostalo nestalo, a on ostao, ja bih još uvek postojala; a kad bi on bio uništen a svi drugi ostali, svet bi mi postao sasvim tužan, činilo bi mi se da nisam deo njega. Moja ljubav prema Lintonu je kao lišće u šumi - vreme će je izmeniti, svesna sam toga kao što zima menja drveće. Moja ljubav prema Hitklifu liči na večite stene ispod površine; izvor malo vidljive radosti ali neophodne. Neli, ja sam Hitklif! Uvek, uvek mislim na njega, ne kao na neko zadovoljstvo, jer ni ja nisam uvek zadovoljstvo sama sebi, već kao na svoje sopstveno biće."


Da li me je pomenula? -zapita, ustežući se, kao da se bojao da će odgovor opisati pojedinosti koje neće moći da sasluša.
-Nije dolazila svesti. Otkako ste vi otišli nije prepoznala nikoga -rekoh. -Eno je gde leži sa blagim osmehom na licu, a njene poslednje misli vratile su se prijatnim danima detinjstva. Život joj se završio blagim snom -neka se isto tako probudi na onom svetu!
-Neka se probudi u mukama! -viknu on zastrašujućom žestinom, lupi nogom zemlju i zaječa u iznenadnom nastupu nesavladljivog uzbudjenja. -Ostala je lažljivica do kraja! Gde je ona? Nije tamo -nije u raju- nije isčezla -gde je? Oh, rekla si da ne mariš za moje patnje! A ja imam samo jednu molitvu -ponavljaću je dok mi se jezik ne osuši -Ketrin Ernšo, nemala mira dok god sam ja živ! Rekla si da sam te ubio -priviđaj mi se onda kao duh! Uveren sam da se ubijeni prividjaju svojim ubicama. Znam da duhovi lutaju po zemlji. Budi uvek sa mnom -uzmi kakav hoćeš oblik- dovedi me do ludila! Samo me ne ostavljaj u ovom ponoru gde te ne mogu naći! Oh, Bože! Ovo je neizdržljivo! Ne mogu da živim bez svoje duše!
Udario je glavom o čvornovato stablo, i podižući pogled zaurla, ne kao čovek, već kao divlja zver koju ubijaju noževima i kopljima. Opazih nekoliko krvavih mrlja na kori drveta, a i ruke i čelo bili su mu krvavi; verovatno je prizor koji sam videla bio samo ponavljanje sličnih, odigranih u toku noći. Nije u meni probudio sažaljenje -užasnuo me je. Ali u trenutku kad se dovoljno pribrao da opazi kako ga posmatram, naredi mi da se gubim, i ja ga poslušah. Da ga umirim, ili utešim, bilo je izvan moje moći!

Orkanski visovi – Emili Bronte

„Melanholija nema nikakve veze sa raspoloženjem, ona nije osjećanje, nije duševno stanje, niti bolest. Melanholija je zadnja stanica prolaznosti, zadnji, ama baš zadnji med u životu. Zadnji užitak i ama baš zadnje znanje. Ta slatka tuga zadnji je izazov života i zadnje čovjekovo ushićenje, zadnja sigurnost i zadnja opasnost. Za opće shvatanje je strana i zastrašujuća, za nauku je patološka, a za umjetnost sakralno čudo. Ali za sve troje nedokučiva. Melanholija ima svoj jezik, najsuptilniji među jezicima, svoje slikarstvo i svoju muziku, od sveg slikarstva to je ono koje se najmanje dâ naslikati i komponirati. Ona ima svoje vizije, svoje snove, svoju potresenost, usamljenost, bespomoćnost, strah, svoju tajnu, svoje povjerenje, svoju ranu i radost i svoju propast. Cijeli život umočen u zadnju kap meda. Znaš, više nema, to je zadnje. To nasmrt sigurno znanje da je zadnje, to je melanholija.“

Bela Hamvaš, učitelj života

... Okrenula se ka njemu i pogledala ga sa ozbiljnim izrazom na licu. Nikada nije video taj pogled kod nje. Tako pun slomljene tuge i beznadezne ljubavi. Navikao je na njena raspolozenja vec i znao je kako neutesno ga voli, ali nije se mnogo bavio time. Dobijala je svoj deo njega i on je uzimao nju sa zahvalnoscu. Bio je ubedjen da je vaga u stalnoj ravnotezi.

Pogledao je jos jednom. Nije plakala, ali celo njeno bice bila je jedna velika suza. Kako to ranije nije primetio? Gde su mu bile oci kada je govorio o nekim stvarima, da ne primeti sta joj sa time cini? Njeno lice je bilo ozbiljno, ali njene oci su mu se smesile. U njima je video ljubav za koju je ziveo i to ga je smirilo. Odagnao je predjasnje misli i ubedio sebe da mu se sve samo pricinilo.

Medjutim, nesto na njoj, nesto neobjasnjivo je i dalje budilo u njemu uznemirenost. Preslisavao se u mislima da li je zaboravio neki vazan datum, nesto sto je ocekivala od njega da uradi.... Ali, nije mogao da pronadje nista. Polako je postajao nestrpljiv, cekale su ga obaveze koje su ipak bile vaznije od ove predstave koju mu ona sada priredjuje. Nije navikao na to od nje. Uvek je govorila o tome sto je tisti i sta zeli. Bila je veoma jednostavna u tom pogledu i zbog toga je jos vise voleo.

Ona je osetila njegovu nervozu i shvatila da je doslo vreme kada ce morati da mu kaze. Hiljadu puta je pripremala reci kojima ce to da mu saopsti, ali sada u njenoj glavi vise nije bilo ni jedne. Osecala se kao da je umrla i kao da mora da drzi oprostajni govor na svojoj sahrani. Stavila mu je ruku na grudi, kao sto je uvek to cinila da bi osetila otkucaje njegovog srca. Ali, ovaj put, pod rukom nije osetila nista.

Umrli smo, oboje smo umrli i slobodni smo! Prostrujalo joj je kroz glavu. Njegovo nervozno nakasljavanje je vratilo u stvarnost i ona je pocela da govori povremeno ga pogledavajuci.

- Doci ce vreme, - zapocela je tihim glasom, - kada ces me imati onoliko koliko ja tebe imam sada. Tada ces razumeti moju ceznju za tobom, potrebu za razgovorom i zelju za tvojom blizinom.

Zacutala je i pogledala ga nesigurno. On je duboko uzdahnuo i spremno cekao na ostatak price koja mu se nije cinila posebno zanimljivom.

- Mozda ces tek tada shvatiti koliku tezinu je za mene imala svaka tvoja rec. Mnogo toga lepoga si mi rekao za vreme od kada smo zajedno. Zivela sam za svaku i najmanju paznju od tebe. Ali, znala sam da moja ljubav u tvojim ocima ne poseduje vrednost.... Brzo mu je stavila prste na usne i rekla – cuti, ne protivreci mi. Ovo je pogresno vreme za to. Znam da me volis nekim osecanjem koje ti nazivas ljubavlju. I ja ga nazivam tako, - rekla je gledajuci u dva hladna jezera koja je toliko volela. Da ne bi zaplakala, nastavila je da govori:

- Znala sam oduvek koliko cenis moju ljubav po tome, jer si uzivao da celebriras svoju ljubav iz drugog zivota ovde, pred mojim ocima. Da li si ikada shvatio neukus svog ponasanja, ne znam.... – rekla je i zacutala uplaseno. Nikada ranije nije tako razgovarala sa njim.

On je netremice je gledao. Prestao da oseca nestrpljenje. Dosadu je zamenilo zivo interesovanje i slutnja, koja mu je stezala srce. – Nisam znao – promucao je, - nikada nisam hteo..... - nije imao snage da recenicu izgovori do kraja.

- Volim te, - rekla mu je jednostavno – i naslonila glavu na njegove grudi. Za delic sekunde se ponadao da ce ipak sve biti u redu, ali jos pre nego sto je uzdah olaksanja presao preko njegovih usana, ona je nastavila:

- Nadala sam se da ces uciniti nesto za nas.... ali ti nikada nisam nista trazila.... nadala sam se da ti je nasa ljubav vredna zrtve..... bilo kakve.... Mislila sam, kada me budes bolje upoznao, kada budes razmislio.... kada shvatis...... Ali, nista od toga se nije dogodilo. Jednostavno me nikada nisi zaista zeleo i ja sam shvatila da moja ljubav za tebe nema vrednost.

Tuzno je spustila pogled i nastavila tako tihim glasom, da je jedva cuo sta govori:
- Ali za nekog drugog moja osecanja, iako su tek malo zrnce prasine, imaju vrednost ulice poplocane zlatom. Zacutala je posle tih reci. Zatvorila je oci i nastavila:

- Ne, ne volim njega, - rekla je guseci se u potisnutim suzama, - on je samo draga osoba, nista vise. Njemu nikada necu moci da dam onu ljubavnu stihiju, one orkane i bujice ljubavi koje imam za tebe. On me nikada nece upoznati onako kako me ti znas..... pa ipak, on me voli toliko snazno, da je spreman sve da ucini za mene samo da bi bila njegova…. Jedva cujni jecaj propratio je njene poslednje reci. - I zato smo mi sada ovde…. Zato razgovaram sa tobom….. Koliko si ti spreman da ucinis da me ne bi izgubio?

Zaustio je da kaze nesto, ali ona ga je preduhitrila. – Ne govori nista, samo me uzmi u svoje ruke, to ce mi biti dovoljan odgovor. – Gledala ga je ocima punim ljubavi, ali u njima je sada bila i neka odlucnost koju nije poznavao od ranije. Bucalo mu je u glavi od svega sto je cuo. Ni u snu se nije tome nadao od nje. Polako je poceo da shvata sta je rekla i sta znace njene reci.... sta mu je trazila sa njima.... Bio je zbunjen, zatecen.... Molio se u sebi da umre na mestu, da se dogodi zemljotres, da izbije pozar, bilo kakva kataklizma dosla bi mu kao spas, samo da ne mora da reaguje na njene reci…. Stajao je ruku opustenih niz telo pognute glave ne primecujuci krupne kapi koje su mu se kotrljale niz lice..... Nije ni sam znao koliko vremena je proslo. Borio se sam sa sobom, bila je to bitka njegovog zivota.....

Posle beskrajno dugog vremena, umorno je podigao ruku da je zagrli i prenerazeno je primetio da je sam u sobi. Otisla je tiho, bez i jedne reci.... Nije znao gde je, ni gde da je trazi..... Tek sada je shvatio koliko malo je u stvari znao o njoj, koliko malo se interesovao za njen zivot, i za to ko je ona zaista..... Vazduh je bio tezak kao olovo. Soba je pocela da se okrece oko njega. Otvorio je usta u nemogucnosti da dise, a iz grla mu se oteo krik ranjene zveri, krik koji je odjeknuo gradom uvlaceci se u svaku pukotiu najudaljenije zgrade, krik koji je poput crkvenih zvona obelezio trenutak njegove smrti....

Erica Jong – Ljubav

Sve što upravo proživljavaš samo je jedna od milion mogućih staza kojima putuješ.Zbog toga moraš uvijek imati na umu, da je staza samo staza; ako ti osjećaji kažu da po njoj ne smiješ putovati, ne smiješ na toj stazi ostati ni po koju cijenu. Da bi imao pravilnu jasnost moraš živjeti disciplinovanim životom. Samo tada ćeš znati da je svaka staza samo staza i da nije uvreda ni za tebe ni za druge da je napustiš ako ti tako tvoje srce nalaže. Pritom tvoja odluka da ostaneš na stazi ili da je napustiš mora biti oslobođena od straha ili ambicije.
Upozoravam te. Provjeri svaku stazu temeljito i promišljeno. Provjeri toliko puta koliko misliš da je potrebno.
Ovakvo pitanje samo star čovjek postavlja. Da li ova staza ima srce? Sve staze su iste, ne vode nikuda. Ima staza koje vode kroz grmlje, ili u grmlje. Na mom vlastitom putu mogu reći da sam prešao duge, duge staze, a sada se nigdje ne nalazim. Ima li ova staza srce? Ako ima staza je dobra, ako nema staza je bez vrijednosti. Obe staze ne vode nikuda; ali jedna ima srce druga ga nema. Jedna čini da je putovanje veselo, dok njom putuješ, jedno si s njom. Druga će učiniti da proklinješ svoj život. Jedna te jača druga slabi.
Prije nego što stupiš na bilo koju stazu postavi pitanje: Da li ova staza ima srce? Ako je odgovor ne, to ćeš znati, i tada moraš potražiti drugu stazu.
Nevolja je u tome što niko ne postavlja takva pitanja; kad čovjek konačno utvrdi da je izabrao stazu bez srca, staza je već spremna da ga ubije. Na tom mjestu rijetki se ljudi zaustave da bi promislili i napustili stazu. Staza bez srca nije nikada prijatna. Moraš se mučno potruditi, čak, da bi uopšte njom krenuo. S druge strane, staza sa srcem je laka; nije potrebno da se trudiš da bi je volio.
Rekao sam ti da izbor staze sa srcem mora biti slobodan od straha ili ambicije. Želja da se uči nije ambicija. Sudbina nas ljudi je da želimo znati.
Staza bez srca će se okrenuti protiv čovjeka i uništiti ga. Nije potrebno mnogo da čovjek umre a tražiti smrt je traženje ničega.
Za mene postoje samo putovanja stazama koje imaju srce, bilo kojom stazom koja ima srce. Njima putujem i jedini vrijedni izazov je da ih prođem čitavom njihovom dužinom.
I tako putujem – i gledam, gledam bez daha.

Karlos Kastaneda – Staza srca

Znas, izgleda da nesto nije u redu, bojim se da se naljutio, otpocela je Veronika svoju pricu prijateljici Nori.

- Naljutio? On? - Nora je prasnula u pistav smeh. - Zasto bi se naljutio na tebe? Jesi ga uvredila sa necim mozda?

- Naravno da nisam! Kako mozes takvo nesto i da pomislis? – Ljutito je odvratila Veronika, dok joj je soljica sa kafom zadrhtala u ruci.

Nora je zacudjeno pogledala. Primetila je da Veronika sa mukom zadrzava suze. – Pa sta se onda dogodilo? Mora da je bilo nesto kada si tako uznemirena?

- Bojim se. – Odvratila je Veronika.

- Cega se bojis, pobogu?

Veronika je cutala, a par suza ipak su se skotrljale niz obraze. Nora joj je prisla i zagrlila je. – Reci mi sta te to tako muci, govorila je blago, kao da tesi neko dete.

- Bojim se Tisine. Ona donosi nesporazume, strah, udaljava ljude.... Zatvorila je oci, a suze su potekle kao da je neki potok nikao u njenim zenicama.

- Hoces da kazes da je o nesto pogresno razumeo? – upitala je Nora sa cudjenjem.

- Ne znam.... zaista ne znam.... bojim se da je tako...... ta Tisina.... ona je nas neprijatelj.... a on je voli – pokrila je rukama lice dok su joj grcevi placa potresali telo.

Nora je jos cvrsce zagrlila prijateljicu, ali ni ona nije znala sta da joj kaze, kako da je utesi... Tisina je zavladala sobom. Osim par tihih jecaja nista se vise nije culo. Sedele su tako dugo vremena, svaka zadubljena u svoje misli, a Tisina je igrala svoj cudesan ples oko njih, kao da se radovala sto je najzad dobila prostor da se pokaze u svom sjaju na ovoj tuznoj pozornici. Uspela je da proguta jos jedan plen, postala je vlasnik jos jedne sudbine.... Duboko je udahula vazduh, imala je utisak da je postala gospodar sveta. Dugo je vec zivela izmedju njih dvoje i vec se upasila da nece uspeti da prigusi govor njihovih dusa. Ali, ovaj dogadjaj joj je pokazao da jos nije sve izgubljeno. Znala je da ce se on pre odluciti za nju, Tisinu, nego za Veroniku. Toliko puta do sada je to vec ucinio i njih dvoje su vec postali skoro jedno telo. Stalno je trazio nju, a od Veronike je bezao. Sve manje je bio sa njom, a sve vise sa Tisinom. Pobednicki osmeh joj je zaigrao na usnama, zabacila je glavu unatrag i podigla ruke ka nebu. Telo joj se treslo od blagodeti trijumfa i ona je igrala, igrala…..

Njen zanos grubo je prekinulo zvono na vratima. Veronika je podigla uplakane oci koje su odjedom zasijale nadom i malom iskrom radosti. Tisina je prezrivo gledala, ali je znala da je pustila isuvise duboke korene da bi sada mogla jos nesto da izgubi. Nije imala nameru da se preda. Jos pre nego sto je Nora uspela da izusti i jednu rec, Veronika je vec otrcala do vrata i sirom ih otvorila. Bio je to on. Zagrlio je bez reci. Tisina se ponovo prisunjala da bi zauzela svoje mesto izmedju njih, ali prevarila se. Duse ovo dvoje koji su stajali pred njom i grlili se, pocele su da pevaju. Pesma je bila tako lepa i umilna, tako snazna, da Tisina vise nije mogla da podnese taj zvuk. Gurala se svom snagom, grebla je i lomila sve oko sebe, ali posto je bila Tisina, niko je nije cuo, niti je obratio paznju na nju.

Shvatila je da je pobedjena, i besno se povukla. Sisla je niz stepenice i stala pored ulaza u zgradu. Znala je da nece morati dugo da ceka. Sledeca sudbina je vec bila spremna za nju. U tom momentu ugledala je Noru kako joj brzim koracima dolazi u susret...


Nora Roberts – Tišina

...Sutra je nemirno i beskrajno more što među glasnim valima ogromne virove nosi. Ono nam ne kazuje da l’ u dubinama svojim krije biserje i dragulje, ili okrutnu i strašnu smrt.
Sutra je nepoznato očima ljudskim i odveć nejasno i nerazumljivo. Takvo je ono da čovjek koji izlazi iz doma svojeg ne zna da li staje na prag kućnog dvorišta ili, pak, na rub mezara svoga.
Sutra liči na njedra ispunjena tajnama oko kojih čovjekov um plovi i pokušava ih otkriti. No, one ostaju nejasne i nijedna se odati neće sve dok iz stijenja hladna voda ne potekne.
Katkad mi se čini da sam tako blizu tog sutra, a ono ipak ostaje skriveno u svom skrovištu i čami u svom oboru obavijeno ogromnim čadorom. Ono s prezirom gleda na naše želje i nade govoreći u sebi: Kad bi samo žetalac znao da sve radi i skuplja za onog ko će poslije njega doći, kad bi graditelj znao da će sve što izgradi biti srušeno, kada bi rodilja znala da rađa čedo kako bi ono umrlo; tad žetalac ne bi bio žetalac, a ni graditelj graditeljem ni rodilja rodiljom!
Čovjek je prebrodio svaku poteškoću na ovom svijetu. Prekopao je zemlju, dosegao do neba. Spojio je istok i zapad čeličnim lancima i bronzanim halkama. Onda se njegov um vinuo u viši svijet. Gore je čovjek počeo živjeti sa zvijezdama, saznao njihove osobine, poljane i doline, plodne predjele i pustopoljine, močvare i pustinje. Izumio je sprave za mjerenje udaljenosti između zvijezda i dužinu njihovih zraka. Premjerio je Zemlju uzduž i poprijeko. On je zaronio u morske dubine i izmjerio ih. Ispitao je morska dna i uznemirio njene stanovnike. Otkrio je njihove tako dugo čuvane tajne, pokrao njihova blaga. Opljačkao je njihovo biserje i dragulje. Čovjek se kroz stijenje i humke provukao do prošlih generacija, vidio prošle ljude i njihov način života, navike, jela i pića. Potom je uspio prodrijeti do unutarnjih osjećaja. Saznao je nešto više o duši i njenoj prirodi, mozgu i o načinu njegovog funkcioniranja, kao i o osjećajima i psihološkim stanjima. On skoro može čuti šapat duše, tanahni hod sudbine. Svojim intelektom pokidao je sve čadore, otvorio sve kapije. No pred kapijom onog sutra nemoćno je zastao i ustuknuo, ne usuđujući se da je otvori ili pak zakuca na njih. To je zato što je budućnost Božija kapija, a Bog nikoga u svijet svojih tajni ne uvodi.
O, ti utvaro obavijena velom tajne, možeš li bar za tren skinuti taj pokrov sa lica svoga kako bismo ga imalo vidjeli? Priđi nam bliže, možda ćemo nešto razbrati kroz taj veo koji nas dijeli. Mi smo svoja srca potrošili čeznući zbog tebe, naš razum se pomutio zbog žudnje za tobom.
O sutra! Puni smo nadanja, velikih i malih, i puni želja, dobrih i loših. Zato nam kaži nešto o njima. Kako ti gledaš na njih? Šta si s njima učinio? Jesi li bio dobar prema njima ili si ih prezreo i nisi ih ni pogledao?
Ipak, ne. Čuvaj tajnu svoju, zadrži veo na licu svome. Ne kaži nam ama baš ništa o našim nadanjima i željama kako nam dušu i volju ne bi preplašio. Jer nadanja nas održavaju u životu, iako mogu biti uzaludna. Želje nas čine sretnima, iako mogu biti lažne i varljive.
Život čovjekov sazdan je od same nade
Kad ona zamakne i život sav utihne.

M. L. ‘al-Manfaluti

Ja sam gradski čovek koji mrzi grad upravo zato što bez njega ne može, što ne može bez nečega što mu reguliše pravce kretanja i na tim pravcima obezbedjuje minimalnu gradjansku sigurnost, ako ni u čemu ozbiljnijem, bar pri prelasku preko ulice.

Ja sam gradski čovek jer sam po prirodi gradjanin, odviknut od animalne grabeži za pojilo, priviknut u medjuvremenu – što da se šminkamo – na neke druge, verovatno mnogo nedostojnije grabeži prosvećene zajednice.

Svi su moji gradovi, svi gradovi u kojima sam živeo, pa i oni kroz koje sam samo prolazio, koje sam tek dodirnuo, uvek sa mnom, poredjani vertikalno u geološkim slojevima moje biografije, kao uzastopne Troje na Hisarliku. (…)

Uvek sam sve te gradove osećao, kako kad, razume se, kao Lavirinte, ali Lavirinte kroz koje treba proći, zapamtivši put natrag, kao Hijeroglife koje valja razrešiti, upamtivši rešenje, ako ga ima.

A i kao Vavilonske kule čije pometene jezike treba značenju vratiti i razumeti, kao Kante za smeće koje valja ponovo pretresti, jer čuvaju neoprezno odbačene dragocenosti našeg humaniteta, kao Tamnicu na koju se treba navići, kao Pustinju koju valja nastaniti, kao Klopku iz koje se treba spasti, kao Mravinjak u kojem se moramo snaći, kao Gubilište koje treba od krvi oprati i Groblje što ga treba s poštovanjem o zadušnicama obilaziti. …

Pekic..Vreme reci