Biti dvoje, biti sretan zbog ljubavi

Ne umem je izraziti, ne umem osetiti; verovatno, potrebno je posebno culo za nju, prostor u sluhu u kojem ona moze pronaci svoje staniste. Ne umem ni postojati ceo jer svaki deo mene luta sam za sebe; polomljen posle ne znam se sastaviti nitii pronaci bilo kakav smisao.

Umem je naslutiti samo, kao gluh sto ume naslutiti rec pogledavsi je na tudjim usanama, i procitati je i razumeti tako, ali ne cuti zvuk.

Biti dvoje, biti sretan zbog ljubavi.

Poljubi me tako da uđemo u večnost. Jednu malu, ušuškanu, gusto tkanu večnost.

I kad se dodirnemo, duboko u neznosti i ozledi, iza je zbunjenost unutra i pecat samoce na usnama.

Hoću da zadržimo svakodnevnicu napolju, van nas, van našeg stana od staklenih zidova...

Strambotti

1



Kad nocu disem, ja u polutami

Osecam kako tisina svetluca,

Dok slusam kako pored uzglavlja mi

Na slepom oku tvoje bilo kuca;

I tek u zoru kapke takne san mi,

Kad tvoj se tanji od blizine sunca:

Vec godinama u sinkopi snimo,

A nasa ljubav stari kao vino.



2



Ja usnem pored tebe tek kad zora

Zapara noktom dno neba kroz grane

Pa znam da sanjas, znam i kakav san je,

Da li paslika ili mura.

I tako citam nocno putovanje

Na licu voljenome, jos bez bora:

Da putovanje svede ujutro se

U trag na jastuku i miris kose.



3



Kada te pitam sta si snila nocas,

Kazes da ne znas, ili se nasmesis;

Da l zbilja sniti zaboravis ocas.

Il' zagonetku ne zelis da resis?

Mozda je bila pustos i samoca,

Pa zaboravom namernim se tesis:

Da mi je da ti mesto pesme ove

Napisem citak sinopsis za snove.



4



Vec godinama znam da nestajemo

Zajedno: tako pisah jos u dane

Kada vreme bese val sa slanom penom

Mladosti, svetlom strascu usijane;

Sada sve vise znam da nestacemo

Kao dva pozna ploda s iste grane,

Koje zajedno strese krajem dana

Odlicna, blaga ruka bastovana.



5



Da li osecas ovo ubrzanje:

To prostori se sabiru u nama

K'o med u sace; daljine se tanje

Kao folija: iza nje je tama

I vrv od zvezda neznanih, postanje

Nesaglednog, crno usijanje -

A s ove strane stanjene folije

Pozno prolece. I magnolije.



6



U disanje si moje upevana

K'o molitva u obred. Tobom disem.

U rukopisu mom si upisana

Izmedju svakog slova koje pisem.

Izuzmi sebe iz bilo kog dana,

I ja cu biti neizvesnosti lisen -

A to su dani koje i ne brojim,

Jer ne znam da li u njima postojim.



7



Jednom, kad dugo bila si na putu

Po nekom podneblju sto nije tvoje,

A nisam znao pravac ni marsrutu,

Ni sta ti na tom putu pisano je,

Kada po dan bi stao u minutu,

Kad morao sam da volim za dvoje,

Uvezbao sam vrhovnu vestinu:

Strpljenje. Neki u toj vezbi ginu.



8



Linije sveta vidljivog i inog

Svetlucaju mi u tvojoj auri;

U svetu izvan tebe ja sam inok

U isposnici, leptir u cauri.

U jednacini sveta mi smo binom:

To nije rakao Petrarka Lauri,

No matrica je ista. Isti pokret.

Govor duse s dusom, kako rece Sokrat.



9



Mi smo dve zize u jednoj elipsi

Sto nepoznatom telu je putanja;

Je li to zvezda? Il' svetlost sto misli

Svoju tezinu tokom putovanja?

Mi smo dve zize u jednoj elipsi

Zblizene tacnom merom odstojanja

Koje u svemu odgovara crti

Sto spaja zize ljubavi i smrtnoj



10



Kad nocu dises pored uzglavlja mi

Ja slusam spori pokret zodijaka

Nad ravnim krovom, glasove u tami,

Sto boji prostor izmedju dva znaka;

Najblizi svetu onda kad smo sami,

Kad dusa sveta sapuce iz mraka,

Ucimo mudrost druzenja s tisinom -

I ljubav nasa stari kao vino.


Ivan V. Lalic



.

Dlanovi su potpuno carobni. Kao i pokret. Sklopis dva dlana u jedan ispred sebe u visini grudi. Zazmuris, potpuno se opustis. Celog sebe stavis izmedju ta dva dlana. Duboko i opusteno dises. Osetis energiju kako raste, silu koja drzi ta dva dlana spojena. Osetis ih potpuno prislonjene jednog uz drugi, kao i trenje izmedju njih. Zmureci i dalje, milimetar po milimetar razdvajaj ta dva dlana. Oseti i dalje energiju koja ih prati. Iako razdvojeni, energija je i dalje zajednicka. Pusti ih da idu prvo gore, razdvajuci se, potom praveci najveci moguci luk, svako za sebe. Oseti kako se u jednom momentu nalaze na potpuno suprotnim krajevima, a energija ih i dalje spaja. Oci su i dalje zatvorene. Disi duboko tako da osetis svaki milimetar pokreta. U tacki kada se potpuno razdvoje neka pocnu polako da se priblizavaju. Dole, u visini stomaka, nisko, ponovo ce se spojiti. Milimetar po milimetar, neka idu ka tome. Oseti energiju koja ih privlaci. Oseti tu potrebu za spajanjem. I predivan, predivan osecaj kada se ponovo dodirnu.
Neobicno, na taj nacin dlanovi prave srce. Ogromno srce ispunjeno energijom. Koja je sve vreme nepodeljena, cela, gde god da se dlanovi u tom trenutku nalaze.
Konacno spojeni mogu nastaviti dalje. Iznova i iznova prelazeci taj put srca. A mogu ici tim putem i spojeni, kroz sve jednu tacku kroz koju je prosao pre toga jedan od njih. I taj osecaj je predivan jer pokrece celo telo ka jednoj i ka drugoj strani. Zapravo i nije bitno kako ce nastaviti. Bitan je samo onaj osecaj potpunosti i saznanje da drugi put nije ni postojao.

Sasvim je drugačije kada svaki dodir i pokret doživiš kao poslednji. Kada se prepustiš momentu sa utiskom da je prolazan, a ipak, suprotno tome, istovremeno doživiš trajanje, večnost tog momenta. Osećaj tada biva daleko snažniji, dublji od svega što si pre toga osetio. Predaja biva potpuna, bez rezervi. Poslednji put, jedini. U toj predaji nema gubitka. Sve je izgubljeno, i sve doživljeno, dobijeno.
Predivni trenuci. Tu si, takav kakav jesi, u tom trenutku, nesavršen, ali potpun. Celog sebe daš, celog sebe dobijaš. Potpuna predaja, potpuno prihvatanje. Sjedinjenost sa drugim, sa sobom.
Kako smo samo glupi! Sve može biti takvo u našem životu. Stopiti se sa drugim, sa sobom, osetiti istovremenu prolaznost i večnost svakog trenutka. Biti ceo.

Zatvorim oci i zamislim te bez mojih ujeda.
Negde gde su bila krila, ne boli nas vise.
Deca smo i nemamo pukotina. Ucis me da se smejem, pricam, pevam, plesem.
U visokim vlatima trave ulovim usnama zadnju kap krvi sa tresanja i poljubim te.
Neka ptica peva o besmrtnosti. Necu je ustreliti.