Vreme ~ Iluzija uzroka

Komunikacija (interakcija) ponekad ume da pokrene intenzivne misli i emocije. Tada imam utisak ubrzavanja uma, ubrzavanja vremena. Kao u snu, nema prelaza, samo se prave veze, asocijacije, jedna scena zameni drugu (sve suvisno biva preskoceno, veze nisu jasno vidljive, nisu uzrocno-posledicne!). I, tada prosto moras stati, uplasi ta brzina, ta kolicina pokrenutog. To su predivni trenuci, jer usmere pokret, emociju i misao istovremeno. Adrenalin se pojaca, sve je nekako fokusirano. Rade visi delovi centara.
To nekako navede na razmisljanja o vremenu. Gde je vreme, tamo je i logicki um. Treba vizualizovati koordinatni sistem. Horizontalna prava predstavlja vreme, desno je buducnost, levo je proslost. Vertikalna prava neka predstavlja sadasnjost odnosno vecnost. Nas um uvek razmislja u okvirima vremena, uvek je u proslosti ili buducnosti. Sve vidi kroz uzrocno-posledicnu vezu, jedna stvar prethodi drugoj, predstavlja njen uzrok. A zapravo se stvari uopste ne desavaju tako. To je samo nacin na koji ih mi dozivljavamo (na koji ih sebi objasnimo, nakon sto su se desile). Kada se desi susret, interakcija, ko je koga trazio? Ko je kome prisao? Otkud mi u ovom trenutku ovde? Ceo taj susret mogao se desiti na milion nacina. Mogao je na milion nacina da se ne desi. Otkud neko u mom zivotu i ja u zivotu tog nekog? Sta je uzrok, a sta posledica? Um ce sve objasniti, sve svesti na logiku. I sve promasiti.
Za bice sve se desava istovremeno.
Koordinatni sistem. Bice (vecnost, sadasnjost) je na vertikalnoj liniji. Tacka na kojoj horizontalna linija sece vertikalnu odredjuje nivo bica. Vertikalna linija moze na bezbroj nacina biti presecena horizontalnom. I to menja nasu stvarnost. Sam nivo bica utice na stvarnost. Koju ce nas um, vec prvom prilikom da objasni uzrocno-posledicno (proslost – buducnost). Ali ako je ceo prostor tu, onda sve mogucnosti za nas postoje, sve tacke u vremenu (prostoru). Zavisi samo od bica i stvarnosti koju privlaci (dopusta, kojoj daje stvarnost u okvirima u kojima funkcionise). Da li se penjemo na liniji bica ili pak spustamo, pokazuje stvarnost koju zivimo. Na taj nacin je razvoj svesti moguc. Razvoj bica. Jer sve dok se nalazimo (i hodamo) samo po jednoj horizontalnoj liniji (gde jedna tacka prethodi drugoj u uzrocno-posledicnom nizu) nema nista od pravog razvoja. Zato slucajnosti, iskoraci iz poznatog, predstavljaju kljuc promene. Promena (sustinska) nikad nije na liniji vremena.

"Sve ideje Rada mogu da deluju kao šok. Ideje su veoma moćne – mnogo moćnije nego bilo šta vidljivo i materijalno. Ideje mogu da dominiraju čitavom nacijom. Ne možemo videti neku ideju, ali možemo osetiti njene efekte. G. Uspenski je uporedio ideje sa veoma moćnim mašinama, koje mogu postati opasne, ako njima rukujemo pogrešno. Osetiti sve ideje Rada znači transformisati naše razumevanje. Na primer, ideja da nismo jedno, već mnogo različitih ’Ja’ može da transformiše razumevanje o sebi i o svim drugim ljudima. Na isti način, ideje o Vremenu mogu promeniti naš pogled.  
Uzmimo ideju o Vraćanju. Nemoguće je razumeti tu ideju dok se ne shvati ideja 4. Dimenzije Vremena. Šta je 4. Dimenzija? Mi smo u tri dimenzije Prostora: dužina, širina i dubina. Razmislimo na trenutak o tim dimenzijama. Kretanje tačke, koja nema dimenzije, generiše liniju: linija je jednodimenzionalna. Ako bismo živeli na toj liniji, bilo bi nemoguće shvatiti kako bi bilo kakav pokret pod pravim uglom uopšte bio moguć. Kretanje linije generiše ravnu površinu: ona je 2-dimenzionalna. Kretanje ravni generiše geometrijsko telo: ono je 3-dimenzionalno.
Sada, mi ne možemo razumeti koji pokret treba da napravi geometrijsko telo, da bi generisalo višedimenzionalnu figuru sebe samog. Uzmimo svoje živote kao linije, u 4. Dimenziji. U skladu sa idejom Vraćanja trenutak smrti je trenutak rođenja. Osoba se rađa u istom delu Vremena ponovo i ponovo. Nemoguće je to razumeti, dok ne shvatimo realnost 4. (i 5.) Dimenzije. Vreme živi.  Mi živimo u živom Vremenu i svaki od naših života je fiksiran u neki deo život Vremena i taj deo je naše vreme. Ukoliko ništa ne promenimo u sebi, sve će ponovo biti isto. Ako Suština ostane nepromenjena, rodiće se ponovo u istom delu Vremena i još jednom će privući sebi isti život i okružiti sebe istom Ličnošću. Suština je nerazorivi deo nas. Znamo da unutrašnji rast znači novi rast Suštine i znamo da Suština ne može da raste, dok Ličnost ne bude učinjena pasivnom – posebno određeni delovi Ličnosti, određene slike. Ezoterizam može da promeni odnos između Ličnosti i Suštine. Život Ličnost održava aktivnom. Postepeni efekat Ezoterizma je da učini Ličnost pasivnom. To je razlog zašto čovek treba da radi na sebi. Ukoliko bude žrtvovao određene delove Ličnosti, ukoliko iz toga bude izvukao snagu, možda će Suština početi da raste.
Ako Suština raste, kada se bude ponovo rodila, neće privući isti život. Promena Bića neminovno znači i promenu života, jer čovekovo Biće privlači čovekov život. Ukoliko postoji razvitak Suštine, neće postojati samo promena u životu, već i u memoriji. Osoba se može setiti šta da radi u nekom teškom trenutku: može se setiti da je napravila grešku.
Budući da je naše biće napravljeno od različitih delova, od kojih su neki više budni, a neki više u snu, shvatićemo da možemo predstaviti svoje živote kao seriju paralelnih linija, nalik telegrafskim žicama. Ako smo negativni, mi smo u nižoj žici. Pamćenjem sebe možemo stići do neke više žice. Uzimajući sve što je teže moguće, mi putujemo najnižom (najgorom) žicom, da tako kažemo. Ne identifikujući se i pamteći sebe dostižemo višu (bolju) žicu. Iako sve te žice leže, kako jesu, blizu jedna druge, postoje razlike između njih. Na nekoj od njih se može nalaziti nešto, čega na drugoj nema. Na primer, na nekoj od linija možemo sresti Rad, a promašiti ga na nekoj od nižih. Nisu sva naša ’Ja’ na istom nivou i neka od njih ne možemo sresti na najnižem nivou, jer ona ne žive tamo.
Imamo mnogo različitih vrsta memorije i svako ’Ja’ ima svoju sopstvenu memoriju. Memorija je naš odnos prema 4. Dimenziji, koji se proteže i na budućnost i na prošlost. Čovek može da se seti budućnosti. To nije tako neobično ako shvatimo da smo živeli ranije. Ovaj Rad veoma mnogo naglašava važnost sećanja. Moramo se setiti trenutka razumevanja koje smo imali. Moramo se setiti da smo u Radu. Moramo se setiti svoga cilja. I moramo se setiti sebe. Moramo se setiti da izolujemo sebe iznutra od života i da ne dopustimo da nas događaji slome – to jest, moramo se setiti da praktikujemo neidentifikovanje, kada zateknemo sebe u identifikaciji. Postoji šansa da se dogode neke promene, ako se čovek ne identifikuje toliko mnogo i neprekidno. Setivši se da posmatramo identifikaciju u sebi i da praktikujemo neidentifikovanje, čovek dospeva pod nove uticaje. Cilj je doći do tih novih uticaja, koji mogu da nas iscele i da nam daju nov život. Kada ne bi bilo drugih uticaja, kada bi vidljivi život na Zemlji bio sve što postoji, kada ne bi bilo Zraka Kreacije, tada ne bi bilo Rada i ne bi bilo Ezoterijskog Učenja i sve bi bilo bez nade. Sve bi bilo fiksirano i mehanično. Niko ne bi mogao da se promeni."

Maurice Nicoll, Iza granice

Cela igra je u onome što ispunjava prostor svesti. I našoj (ne)mogućnosti da to primetimo vezujući se za sadržaje.

Živeti u prošlosti, kroz sećanja i emocije je odbijanje onoga što je sada tu, odbijanje stvarnog. Živeti u budućnosti, kroz ciljeve, planove, je isto to, odbacivanje onoga što jeste, imaginacija. Intelektualno razumevanje tog koncepta i nije neki izazov – ostaje samo da klimnemo glavom u znak prihvatanja. Međutim, nešto nedostaje kada je suštinsko razumevanje u pitanju. Možemo se igrati sa idejom da je vreme samo dimenzija prostora koja nedostaje našoj percepciji, da sadašnji trenutak predstavlja sve ono prošlo, kao i seme sveg budućeg, i da ne postoji prolaznost, već samo trajanje u beskrajnom i bespočetnom postojanju, osećaju Jesam, Postojim. Ali i to su misli koje pokreću reakcije, emocije, koje će biti već narednog momenta zamenjene drugim, bolom koji se pojavi zbog nedostajanja, sećanja na dodir, ili osećajem sjedinjenosti pri pomisli na neki budući imaginarni trenutak mogućeg susreta. Ili će zvoniti telefon, stići poruka na mail ili viber, i pažnju će zaokupiti neko ko se ubaci u prostor svojim zahtevima, očekivanjima, rečima. Pokret je tu, misli i emocije zauzimaju prostor, kao i oseti pokrenuti zvucima, dodirima, mirisom, ukusom ili onim što ugledamo. Šta bi onda bilo bivanje u sadašnjem trenutku, bez proklizavanja u prošlo i buduće, u ono što je bilo i što može biti? Kako se iz sadašnjeg odvoji prošlo kada postoje poveznice, kada ovaj trenutak sada u deliću sekunde poveže i sve druge momente, koji čak ne moraju imati ni vidljivu i jasnu logiku nastanka veze? Kada je bol tu, potisnuta ispod površine, onda je svaka sitnica može pokrenuti. Šta bi bio sadašnji trenutak tada? Prepuštanje bolu povlači svu prošlost koja i čini bol toliko jakom, kao što povlači i sve imaginarne ideje o tome kako bi trebalo da jeste, težnju da biva drugačije, odbijanje stvarnog. Suočavanje sa bolom predstavlja dovođenje u prostor svesti nečega što nije stvarno, što nije deo sadašnjeg trenutka.
I onda, prateći tok misli, dođem do shvatanja da je sadašnji trenutak daleko širi od onoga što smatramo trenutkom. Sadašnji trenutak je sagledavanje onoga što je trenutno u našem prostoru svesti. To nije sagledavanje samo onoga što se dešava sada, reči koje kucam u wordu ili posmatranje prstiju koji se sami kreću po tastaturi. Posmatrajući prste kako se kreću, sadašnji trenutak biva ispunjen bojom kože, osećajem dodira tasture i jagodica, ali odmah potom i promišljanjem o umovima koji paralelno i nezavisno rade jer dok prsti biraju slova moja pažnja je na sadržaju, na onome što želim da prenesem, bez svesti o položaju nekog slova na tastaturi. Sadašnji momenat je ispunjen onim što je u fokusu moje svesti sada, uz uslov da sam odvojena od onoga što je u prostoru svesti – to može biti samo dodir površine i prsta, samo boja i mekoća kože mojih ruku, a može biti čitav svet prošlog i budućeg i mogućeg ako se zamagli boja kože, a um krene da povezuje i promišlja. I, onda, kada sam u sadašnjem trenutku, a kada sam ispala iz njega? Nema to veze sa prošlim i budućim, sa sećanjem ili težnjom. Ima veze sa tim gde sam ja, u odnosu na misli i emocije koje ispune svest: ima veze samo sa tim koliko sam odvojena ili identifikovana sa onim što se pokrene i ispuni prostor svesti. Bol zbog gubitka uvek pokrene suze u očima, ali to nije prošlost niti budućnost. Suze su sada, kao i bol, ako ih primetim, osetim. Ako suza kapne na ruku, zamagli pogled, ona je tu, iako povezana sa prošlim. Može biti deo nestvarnog ako me ponese u prošlost, ako se izgubim u osećaju tuge ili nedostajanja. Ali može biti i deo stvarnog ako se mogu odvojiti, ako je mogu primetiti i prihvatiti. Tu je, došla je u prostor svesti. U sledećem momentu nešto drugo će biti tu. Možda osećaj svežine koju će otvoren prozor doneti, sunčevi zraci ili pahulje snega. Čak i pahulja snega izaziva niz asocijacija, do prijatnog osećaja mokrog na dlanu, do sećanja na vlažnost cigarete koju je drugi pripalio. Sve je zbrkano, a praznina je samo trenutak, pauza između dva pokreta. Čak je i praznina pokret.
Na kraju, shvatam da jesam prostor u kome se sve ovo dešava, koji biva ispunjen sadržajem ili ispražnjen na momente. I shvatam da od svih ideja sa kojima sam se igrala svih ovih godina i decenija ima samo jedna koju ne smem izgubiti: od pročišćenosti prostora zavisi i ono što će ga ispuniti. Od širine onoga što možemo osetiti, doživeti, obuhvatiti. Bol može biti divna, ako se kroz nju dotakne voljenje. Nedostajanje može biti divno jer je prostor svesti ispunjen tada drugim. Ne odbijati ono što je tu, bez obzira da li je deo prošlog ili budućeg (svakako je imaginarno, nestvarno, svakako je iluzija!) i stopiti se sa tim zadržavajući osećaj prostornosti, sebe, celovitosti, znači bivati u sadašnjem trenutku. Čak i ovu tragi-komičnu potrebu za uobličavanjem, povezivanjem, ovu beskrajnu igru uma u težnji da sistematizuje, potvrdi, odbaci, klasifikuje i prouči da bi se dobio osećaj jasnoće i sigurnosti, i pobeglo iz onoga sada, treba prigrliti i obuhvatiti osećajem bivanja, sadašnjim trenutkom. Kada samo pomislim na sve lavirinte koje um kreira, na slepe ulice, zakucavanja i kružne tokove! Obuhvatiti samo taj deo svešću sada znači obuhvatiti ceo jedan život. I prihvatiti, osetiti ga celom sobom u onom predivnom osećaju: Postojim, Jesam, Volim.

Oduvek sam u kadi sa knjigom. Oduvek nemam vremena za kupanje i čitanje.
Oduvek sam u beskrajnim kompleksnim promišljanjima, iracionalna. Oduvek sam praktična, jednostavna i konkretna.
Oduvek imam decu, prijatelje, bliske ljude. Oduvek nemam nikoga.
Oduvek sam tužna. Oduvek sam ispunjena i zahvalna.
Oduvek radim sadhanu. Oduvek sam u traženju svog puta.
Oduvek znam šta hoću, odlučna, usmerena, uporna. Oduvek sam u traganju, čežnji, nestalna.
Oduvek pijem kafu iz omiljene šolje. Oduvek mi je šolja prazna.
Oduvek pišem. Oduvek sam bez potrebe da uobličim reči.
Oduvek igram, uživam u pokretu. Oduvek ostajem da sedim, nepomična.
Oduvek volim i voljena sam. Oduvek sam usamljena, odbačena.
Oduvek sam oštra i u odbacivanju svake gluposti, neznanja i grubosti. Oduvek sam saosećajna, blaga, topla i tolerantna.
Oduvek volim izazovne razgovore. Oduvek se beskrajno dosađujem u razgovorima.
Oduvek od svakog odgovora napravim predavanje. Oduvek ćutim.  
Oduvek imam otpore prema poslu i ne mogu da se nakanim da počnem. Oduvek volim da radim.
Oduvek sam iskrena. Oduvek lažem.
Oduvek si tu. Oduvek te nema.

Jednom = Uvek. Trajanje u vremenu.  

Sav misticizam svijeta, svi Učitelji koji su nekoć bili i koji su sada uz nas, sve religije i vjerske predaje koje imaju filozofije, svaka osoba koja je imala dubinsko iskustvo istine, govori jednu te istu stvar:

Vrijeme je iluzija.

Podela života na prošlost, sadašnjost i budućnost proizvod je uma, i u konadnici puki privid. Prošlost i budućnost su misaoni oblici, mentalne apstrakcije. Prošlosti se možemo prisječati samo u Sadašnjem trenutku. Pamtite dogadaj koji se dogodio u Sadašnjem trenutku i pamtite ga u sadašnjosti. Budućnost je, kad se dogodi, Sadašnji trenutak. Stoga je Sadašnji trenutak jedini stvaran, jedino što uvijek postoji.

Budućnost i prošlost donose mnogo misli: razmišljanja uništavaju osećanja. I osoba koja je previše opsednuta mislima, malo po malo sasvim zaboravi da ima i srce. Čovek koji je previše u mislima, malo po malo se počne kretati ka prostorima gdje osećanja ne govore. Ne slušajući osećanja, malo po malo, ona će te napustiti. Postoje milijoni i milijoni koji ne znaju što srce znači. Oni misle da je srce samo obična pumpa.

Njihova sva koncentracija je u glavi. Glava je jedna krajnost; ona je potrebna, ona je dobar instrument, ali ona mora biti korištena kao sluga. Ona ne sme biti gospodar. Jednom kada glava postane gospodar a srce se potisne, ti ćeš ipak živeti, i jednom ćeš i umreti ali nećeš znati što je to Bog jer nisi spoznao ljubav.

Ako postoje načini kako izbeći ljubav, slobodu ili pak sreću, onda su prošlost i budućnost savršen način za to. Nemoguće je voleti u prošlosti ili budućnosti jer ljubav je moguća samo ovaj trenutak, SADA.

Postoji li izlaz iz ovakve noćne more opterećenosti prošlošću i budućnošću i večne potere za srećom koja je ‘tamo negdje’, uvek u našim snovima? Postoji li iskustvo koje se kvalitativno razlikuje od onoga koje svakodnevno doživljavamo?

Okončajte privid (iluziju) vremena
Vreme i um su neodvojivi. Odstranite vreme iz uma i on će se zaustaviti – osim ako ne odlučite koristiti se njime. Poistovjetiti se s umom znači biti uhvaćen u zamku vremena: prisila da živimo gotovo isključivo kroz uspomene i predviđanja budućnosti.

To dovodi do beskonačne zaokupljenosti prošlošću i budućnošću te nespremnosti da poštujete i priznate Sadašnji trenutak i da mu dopustite da postoji. Do prisile dolazi zato što vam prošlost pruža identitet, a budućnost nosi obećanje spasenja i ispunjenja u bilo kojem obliku. I jedno i drugo su prividi.

Vreme uopste nije dragoceno, zato što je privid. Ono što smatrate dragocenim nije vreme, nego jedna jedina tačka koja se nalazi izvan vremena: Sadašnji trenutak. To je uistinu dragoceno. Sto se više usredotočite na vreme – na prošlost i budućnost – to više propuštate

Sadašnji trenutak, najdragocjenije što postoji. Zašto je to najdragocjenije? Ponajpre zato što to jedino postoji. Ničeg drugog nema. Večna sadašnjost prostor je u kojemu se odvija cijeli vaš život, jedini čimbenik koji ostaje trajan. Život je sada. Nikada nije bilo razdoblja u kojem vaš život nije bio sada, niti će ga ikada biti. Drugo, sadašnji trenutak jedina je tačka koja vas može odvesti s onu stranu granica uma. To je jedina tačka pristupa bezvremenom i bezobličnom carstvu Bića.

Jeste li ikada iskusili, napravili, pomislili ili osetili bilo što izvan Sadašnjeg trenutka? Mislite li da ikada hoćete? Je li moguće da se nešto dogodi ili postoji izvan Sadašnjeg trenutka? Odgovor je očit, zar ne?

Ništa se nikada ne događa u prošlosti; dogodilo se u Sadašnjem trenutku.

Ništa se nikada neće dogoditi u budućnosti; dogodit će se u Sadašnjem trenutku.

Život je uvek sada. Što god se dogodilo, što god doživljavate, osećate, mislite, činite, to je uvijek sada. To je sve što postoji.

Ono za što mislite da je prošlost uspomena je na prethodni Sadašnji trenutak pohranjena u mislima. Setite li se prošlosti, vi ponovno budite uspomenu – a to činite sada. Budućnost je zamišljen Sadašnji trenutak, projekcija uma. Kad budućnost dođe, ona dolazi kao sadašnji trenutak, razmišljate li o budućnosti, to činite sada. Prošlost i budućnost očito nemaju vlastite stvarnosti. Upravo kao što Mesec ne posjeduje vlastiti izvor svetlosti, nego može samo odražavati svetlost Sunca, tako su prošlost i budućnost samo blijedi odrazi svetlosti, moći i stvarnosti večne sadašnjosti. Oni svoju stvarnost »posuđuju « od Sadašnjeg trenutka.

Suština ovoga što govorim ne može se shvatiti umom. Onoga trenutka kad je shvatite, u svesti dolazi do pomaka od uma prema Biću, od vremena u prisutnost. Iznenada se sve doima oživljenim, zrači energijom i iz svega zrači Biće.

U hitnim situacijama u kojima vam je ugrožen život, do pomaka u svesti od vremena u prisutnost katkad dolazi na prirodan način.
Osobnost koja posjeduje prošlost i budućnost na trenutak se povlači, a zamjenjuje ju snažna svesna prisutnost, vrlo mirna, ali istodobno i vrlo budna. Reakcija koja je potrebna u tome trenutku tada izvire iz toga stanja svesnosti. Razlozi zbog kojih se neki ljudi vole upuštati u opasne delatnosti, kao što su planinarenje, automobilističke trke i tako dalje, iako oni toga možda nisu svesni, jest u tome što ih te aktivnosti prisiljavaju da budu u Sadašnjem trenutku – u tom intenzivno budnom stanju oslobođenom od vremena, problema, razmišljanja i tereta osobnosti.

Udalje li se makar i na trenutak iz Sadašnjeg trenutka to može izazvati smrt. Na nesreću, postepeno postanu ovisni o toj delatnosti kako bi doživjeli takvo stanje. Ali ne morate se penjati na severnu stranu Eigera. Ovoga trenutka možete zakoračiti u to stanje. Od drevnih vremena, duhovni majstori sviju tradicija ukazivali su na Sadašnji trenutak kao na ključ koji otvara vrata duhovne dimenzije.

Unatoč tome, čini se da je taj nauk ostao tajna. Svakako o njemu ne govore u crkvama i hramovima. Idete li u crkvu, možda ćete čuti stihove iz Evanđelja, kao što su: »Ne brinite se teskobno za sutrašnji dan, jer će se sutrašnji dan brinuti za se!« Ili: »Onaj ko stavi ruku na plug i osvrne se unazad nije prikladan za Kraljevstvo Božje.« Ili biste mogli čuti odlomak o krasnom cveću koje ne brine za sutrašnji dan, nego živi u bezvremenoj sadašnjosti jer se za njega Bog brine. Dubina i radikalna narav tih učenja nije prepoznata. Čini se kako niko ne shvaća da bi takva učenja trebalo živeti i na taj način izazvati duboku unutarnju preobrazbu.

Cela se suština zena sastoji u hodu oštricom Sadašnjeg trenutka – biti toliko krajnje i potpuno prisutan da u vama ne može opstati nijedan problem, nikakva patnja, ništa što niste vi u svoj svojoj suštini. U Sadašnjem trenutku, u odsutnosti vremena, svi se vaši problemi razrješavaju. Patnji je potrebno vreme i ona ne može preživjeti u sadašnjosti. Kako bi pažnju svojih učenika odvratio od vremena, veliki majstor zena Rinzai često bi podigao prst i polagano upitao: »Što nedostaje u ovom trenutku?« To je snažno pitanje koje ne zahteva odgovor na razini uma. Smišljeno je da vam pažnju odvuče dublje u Sadašnji trenutak. Slično pitanje u tradiciji zena glasi: »Kad, ako ne sad?«

Sadašnji trenutak također je najvažniji u učenju sufizma, mističkog ogranka islama. Sufiji imaju izreku: »Sufi je sin sadašnjeg vremena«. A Rumi, veliki pesnik i učitelj sufizma, tvrdi: »Prošlost i budućnost kriju Boga od našega oka; i jedno i drugo sagori ognjem«. Meister Eckhart, duhovni učitelj iz trinaestoga stoleća, to je prekrasno sažeo: »Vreme je ono što ne dopušta svetlosti da nas dotakne. Od vremena nema veće prepreke do Boga.«

S bezvremenom dimenzijom dolazi i različita vrsta spoznavanja, ona koja ne »ubija« duh što živi u svakom stvorenju i svakoj stvari. Spoznaja koja ne uništava svetost i tajanstvenost života, nego sadrži duboku ljubav i poštovanje prema svemu što jest. Spoznaja o kojoj um ništa ne zna.

Um ne može spoznati stablo. On može znati samo činjenice ili informacije o stablu. Moj um ne može upoznati vas, nego samo oznake, prosudbe, činjenice i mišljenja o vama. Samo Biće izravno spoznaje. Um i njegovo znanje imaju svoje mjesto u praktičnom carstvu svakodnevnog života. Međutim, um preuzima pod svoj nadzor sve vidove vašega života, uključujući i odnose s drugim ljudskim bićima i s prirodom, te postaje čudovišni nametnik koji bi, ne ovladate li njime, mogao pobiti sav život na planeti i konačno ubiti i samog domaćina.

Doživjeli ste uvid u to kako bezvremenost može preobraziti vaše opažaje. Ali jedno jedino iskustvo, koliko god bilo prekrasno ili duboko, nije dovoljno. Potrebno je doživjeti trajan pomak u svijesti i mi upravo o tome govorimo.

Stoga raskinite stare obrasce nijekanja i otpora sadašnjem trenutku. Prakticirajte povlačenje pažnje iz prošlosti i budućnosti kad god to nije prijeko potrebno. Iskoračujte iz vremenske dimenzije svakoga dana, što je češće moguće. Bude li vam teško zakoračiti izravno u Sadašnji trenutak, počnite tako što ćete promatrati uobičajenu sklonost uma kojom želi izbjeći taj trenutak. Primijetit ćete kako budućnost najčešće zamišlja boljom ili gorom od sadašnjosti. Ako je zamišljena budućnost bolja, pruža vam nadu ili ugodno očekivanje. Ako je gora, stvara tjeskobu. I jedno i drugo je privid. Samopromatranjem u vaš život automatski ulazi više prisutnosti. Onoga trenutka kad shvatite

da niste prisutni, tada jeste prisutni. Kad god ste u stanju promatrati um, više niste u njegovoj zamci. Nastupio je novi čimbenik, nešto što ne pripada umu: prisutnost svjedoka.

Budite prisutni kao promatrač uma – promatrač misli i emocija, kao i reakcija u različitim situacijama. Budite barem podjednako zainteresirani za vlastite reakcije kao i za situaciju ili osobu koja vas je navela na reakciju. Također zamijetite koliko se često vaša pažnja premješta u prošlost ili budućnost. Ne prosuđujte i ne analizirajte ono što ste zamijetili. Promatrajte misao, osjetite emociju, promatrajte reakciju. Nemojte iz toga stvarati osobne probleme. Tada ćete osjetiti nešto moćnije od bilo koje od tih stvari koje promatrate: tihu prisutnost koja promatra sebe u pozadini sadržaja vaših misli, onoga tihog promatrača.

Snažna je prisutnost potrebna kad neke situacije potaknu reakciju praćenu jakim emocionalnim nabojem, kao što je situacija u kojoj je ugrožena vaša slika o sebi, kad se u vašem životu pojavi izazov koji potiče strah, kad stvari »krenu nizbrdo« ili kad izroni neki emocionalni sklop iz prošlosti. U takvim trenucima skloni ste postati »nesvjesni «. Prevladaju vas reakcija ili emocija – i vi »postajete« ta reakcija ili emocija. Tada ih izražavate. Opravdavate se, pogrešno postupate, napadate, branite… ali to niste vi, to je obrazac reakcije, um u svom uobičajenom obrascu opstanka.

Poistovjećivanje s umom daje mu više energije; promatranje uma oduzima mu energiju. Poistovjećivanje s umom još više stvara vrijeme; promatranje uma otvara dimenziju bezvremenosti. Energija koju oduzimate umu pretvara se u prisutnost. Jednom kad uspijete osjetiti što to znači biti prisutan, postaje vam mnogo lakše jednostavno odabrati izlazak iz dimenzije vremena kad god vam vrijeme nije potrebno za neke praktične svrhe. Tada se dublje prepuštate Sadašnjem trenutku. To ne oštećuje vašu sposobnost korištenja vremenom – prošlošću ili budućnošću – kad vam je ono potrebno da se njime poslužite u neke praktične svrhe. To također ne slabi vašu sposobnost korištenja umom. Zapravo je poboljšava. Kad se koristite umom on će biti oštroumniji i usredotočeniji.

Ovaj trenutak – Sadašnji trenutak – jedino je od čega nikada ne možete pobjeći, jedini stalan čimbenik vašeg života. Što god se događalo, kako god vam se život mijenjao, jedno je sigurno: uvek je Sadašnji trenutak. Budući da ne možete pobjeći od Sadašnjeg trenutka, za – što ga ne biste srdaćno dočekali, zašto se ne biste sprijateljili s njime?

Biti prisutan, biti ovde i sada, daje nam pristup univerzalnoj Istini, višim aspektima našega bića, intuiciji. Ne možemo spoznati istinu ako nismo ovde i sada, jer istina je dostupna samo u sadašnjem trenutku.

Ne možemo biti istinski slobodni u koliko nismo ukorijenjeni u sada, jer biti slobodnim podrazumijeva i slobodu od onoga što je bili i što će biti.

Ne možemo biti istinski sretni, ispunjeni u koliko nismo sada, jer sada je jedino mesto gde istinska sreća postoji.

Vaš najskriveniji osječaj Ja Jesam ni na koji način nije povezan s onim što se dogada u vašem životu, ni na koji način nije povezan sa sadržajem, vremenom. Osjećaj Ja Jesam sjedinjen je sa Sadašnjim trenutkom. Uvijek ostaje isti. U djetinjstvu i starosti, u zdravlju ili bolesti, u uspjehu ili neuspjehu, Ja Jesam – prostor Sadašnjeg trenutka – na svojoj najdubljoj razini uvijek ostaje nepromjenjiv. Često ga pogrešno smatramo sadržajem i stoga ]a Jesam ili Sadašnji trenutak doživljavate samo blido i neizravng kroz sadržaj svog života. Drugim riječima: vaš osjećaj postojanja zamagljuju okolnosti, bujica razmišljanja i mnoštvo stvari ovog sveta. Sadašnji trenutak biva zamagljen vremenom.

I zato zaboravljate da ste ukorijenjeni u Postojanju, zaboravljate svoju božansku stvarnost i izgublli ste se u svetu. Kad ljudska bića zaborave ko su, pojavljuje se zbunjenost, bes, depresija, nasilje i sukobi.

No, kako je samo lako prisetiti se istine i tako se vratiti svom domu: ja se ne svodim na svoje misli, emocije, osjetilne opažaje i iskustva. Ja se ne mogu svesti na sadržaj svog života. ]a jesam život, ja jesam prostor u kojemu se sve dogada. ]a jesam svijest, ja jesam Sadašnji trenutak. Ja Jesam.

To što tražim životima je celo vreme bilo prisutno u meni, u tački ovde i sada.

Budha

Da li je Rafael umro od ljubavi



RAFAEL, Portret mlade žene – “La fornarina” Galleria Nazionale d’Arte Antica, Rome (slika je preuzeta sa sajta ABC-People

„On je od prirode bio obdaren onom skromnošću i dobrotom koja se samo ponekad srećekod ljudi koji, više nego drugi, izvesnoj urođenoj blagonaklonosti umeju da dodaju najlepši ukras prisnog prijateljstva, uvek se pokazujući blagi i prijatni prema osobama svih vrsta i u svakoj prilici.“ – Đorđo Vazari, Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata

Ovako je umetnika Rafaela opisao Đorđo Vazari, neprevaziđeni hroničar renesanse. Rafael, rođen u Urbinu na Veliki petak – 6. aprila 1483. godine u kući Đovanija Santija, osrednjeg slikara, od malih nogu se posvetio umetničkom zanatu, pre svega u studiju svog oca. Kada otac nije više imao čemu da ga nauči, odveo ga je u Peruđu kod tada slavnog i veoma poštovanog slikara Petra Peruđina. Relativno brzo je mladi talentovani slikar postao slavan. Posle nekog vremena provedenog u Sijeni, Rafael preazi u Firencu a zatim, po pozivu pape Julija II i u Rim.

RAFAEL, La Velata – Žena sa velom, Palazzo Pitti, Firenca

Upravo u Rimu, mladi, lepi i primećeni umetnik upoznaje ćerku jednog pekara iz Sijene, Margaritu Luti, čiji je otac držao pekaru u blizini palate Farnezina, koja je pripadala uglednom bankaru Agostinu Kiđiju, koji je od Rafaela naručio neka dela. Čim je ugledao devojku, Rafael je ostao zauvek zarobljen, zapisujući „ona je moja Psiha“. I kao bog Eros potpuno opčinjen lepotom devojke, zaboravlja na sve, opijen ljubavnim strastima. Moli je da mu pozira a do kraja prvog dana poznanstva poklanja joj zlatnu ogrlicu. Vrlo brzo odlazi do njenog oca da uz nekoliko zlatnika zamoli da devojka radi za njega.

Što je više vremena provodio sa Margaritom, više se zaljubljivao, postajao opsednut i zaboravljao sve drugo. Na kraju je ocu platio ogromnu svotu u zlatu kako bi devojka i ostala sa njim. Nije imao dovvoljno vremena da radi, Margaritu je okružio slugama i obasipao je poklonima i haljinama. A Margarita, svesna svojih čari, kapriciozno je zahtevala sve više pažnje. Bio je njen zarobljenik toliko da nije imao vremena ni da radi. Agostino Kiđi, da bi ga naterao da završi posao koji je započeo u palati, čak je umetnika i Margaritu preselio u palatu, u odvojene odaje. U to vreme, u Rimu se pojavio i izvesni Tomaso, nekadašnji Margaritin udvarač.. Uplašena da će joj njegova pojava, pretnje i besna pisma narušiti idilu sa opčinjenim Rafaelom, Margarita je izmolila bankara da ovoga otera, štaviše, da ga zatoči u manastiru. U znak zahvalnosti zbog ove „usluge“, a dok je u susednoj sobi umetnik slikao naručeno delo, svoje čari predala je Agostinu Kiđiju.

Margarita nije mirovala. Ubrzo je zavela jednog Rafaelovog mladog pomoćnika. Ostali učenici smatrali su to izdajom i momak je ubrzo umro od tako uobičajenog „gubitka krvi“. Margarita je nastavila putem koji je odabrala. Rafael je to sve posmatrao u tišini i trpljenju. Bez nje nije mogao. Patio je toliko da je bilo dana kada nije mogao ni da ustane iz kreveta Nije jeo, sušio se, a doktori su konstatovali jaku iscrpljenost.

Kada je Rafael umro, u njegovom ateljeu pronađena je slika koju danas znamo pod imenom La Fornarina (La Fornarina = Pekarka). Isti ženski lik pojavljuje se i na slici nastaloj par godina ranije poznatoj kao La donna velata ili La velata (Žena sa velom). Istraživači su sigurni da je to Margarita, tajna Rafaelova ljubav iz Rima. Na to ih je pre svega naveo jedan trag – biser na ukrasu u kosi koji se nalazi na obe slike. A kao što znamo, upravo ime Margarita izvedeno je od latinskog naziva za biser. Ta nemoguća ljubav, a nemoguća je zbog umetnikovog rano stečenog visokog statusa u društvu, još je uz pomoć prikrivenih simbola i detalja u naznakama prikazana na njegovim delima. Danas možda izgleda i smešno, ali podsetimo se da je sve do impresionista, alegorijska strana slike bila veoma važna i da su umetnici često simbolima pričali potpuno jednu drugačiju priču na svojim delima.

Tako je Rafael odabrao čudno mesto da potpiše sliku Fornarina – plavu traku koja se nalazi na njenoj ruci. Istraživači Rafaelovog života i stvaralaštva smatraju da je tajni brak ipak sklopljen, o čemu svedoči i prsten na levoj ruci Fornarine, koga danas više nema jer su posle umetnikove smrti, njegovi učenici i pomoćnici, u želji da Margaritu zauvek sklone, pokrili i koji se danas može ideti savremenim tehnološkim sredstvima.

Jedna od Engrovih verzija predstave Rafaela i njegove Fornarine – Rafael i Fornarina, Fogg Museum, Harvard

A zašto se nekada govorilo „umro kao Raafel“

Prema jednoj verziji koja nije potvrđena, a ne slaže se ni sa podacima koje daje Vazari, mladi, zaljubljeni umetnik je umro u „slatkim mukama“ odnosno tokom ljubavnog zanosa sa Margaritom. Rafael se čak smatra i rodonačelnikom nekih specifičnih seksualnih igara i stimulacija. Tako opčinjen lepom Margaritom, učestalo, mnogo i strasno je uživao u svojoj opsesiji. Otuda je nastao i izraz „umro kao Rafael“ što bi značilo, umro u trenutku uživanja i sreće.

Drugu verziju Rafaelove smrti ostavio nam je pedantni hroničar svog doba, Đorđo Vazari. Naime, lep, uspešan i bogat umetnik bio je dobra prilika za ženidbu. Jedan od onih koji su želeli da ožene Rafaela bio je kardinal Bernardo Dovici di Bibijena, veoma zanimljiva ličnost tog doba. Uspeo je nekako da ubedi Rafela da se oženi njegovom bratanicom Marijom Dovici. Ne uspevajući da izvrda, a i smatrajući i sam da je to dobra prilika, Rafael je pristao na veridbu sa Marijom. Ipak, kako je devojka imala samo 12 godina, venčanje je odloženo. Nesrećna Marija, bolesna i slaba, nije dočekala da postane Rafaelova životna saputnica. Umrla je sa samo 18 godina nekoliko meseci pre svog nesuđenog supruga. Sahranjena je blizu verenika na dve strane kapele Bogorodica del Soso u Panteonu. Na njenom grobu zapisani su stihovi Pjetra Bemba – „Verenica preduhitri smrću veseli pir i, još devica, bi ugrabljena pred svadbenim zubljama“.

Vazari nam tvrdi da je Rafael poslednje dane provodio i dalje u velikom ljubavnom i tajnom zanosu sa Margaritom. Jednom prilikom, stigao je u Vatikan sav zadihan i izmoren, a papa Lav X ga je još dodatno zadržao u razgovoru u hladnim i provetrenim prostorijama. Posle toga, umetnika je napala strašna groznica, koja nije prestajala. Da li je to bila toliko snažna iscrpljenost ili je groznica bila posledica malarije ili verovatnog zapaljenja plućne maramice, ostaje tajna. Lekari tog doba pribegli su tada neizbežnom leku – puštanju krvi – koje je, kako Vazari napominje – dodatno iscrplo ono malo snage što je u umetniku ostalo. I opet na Veliki petak, kako se i rodio, i opet 6. aprila, 1520. godine, u 37. godini, umro je jedan od najblistavijih umetnika renesanse.

Vazari nam napominje da je Rafael bio svestan svojih poslednjih dana, da je napisao testament i svoje bogatstvo podelio na više strana, od kojih je jedna bila i njegova ljubav Margarita. Ostavio joj je toliko da može časno i dostojanstveno da živi. Margaritu su učenici pokušavali potpuno da sklone iz biografije umetnika, čak su joj saopštili kako je papa spreman da Rafaela proglasi svetim, te da nije poželjno ni da se o njoj bilo šta sazna. Ostalo je zabeleženo da se Margarita pojavila 7. aprila na sahrani i da se očajna bacila na umetnikov kovčeg. Istraživače koji smatraju da je Rafael sa Fornarinom ipak u tajnosti sklopio brak u ovoj teoriji podržava i podatak da je, iste godine kada je umetnik umro, 18. avgusta, u Konzervatorij svete Apolonije (milosrdnu ustanovu koja je primala i žene burne prošlosti koje su bežale od svetovnog života) zajednici pristupila „gospa Margarita, udova, kći pokojnog Frančeska Lutija iz Sijene“.

Fornarina i priča o Rafaelovoj ljubavi dugo je privlačila umetnike, te je tako stigla u poeme, opere, na slike mnogih umetnika koji su pokušavali da dočaraju odnos između Rafaela i Margarite. Među njima svakako su najpoznatije verzije slikara Engra, ali svakako tu su i rbojna dela iz 18. i 19. vekka mešu kojima i Rejnoldsova litografija. U dvadesetom veku, ni Pikaso nije odoleo ovoj ljubavnoj storiji i u svom maniru stvorio je dvadeset gravura u rustično-erotskom ključu na granici sa pornografijom. Svakako, i posle pola milenijuma, ova priča o umetniku i njegovoj velikoj ljubavi privlači istraživače i ljubitelje tajni velikih majstora.

Suzana Spasić

Prostor u vremenu i vreme u prostoru

Sve je već ostvareno, postignuto, završeno. Smrt je već tu, prestanak trajanja. Nepostojanje. Sve se već desilo, sve je već doživljeno. Još uvek ništa nije ni nastalo, nije rođeno. Posmatram svoj život, sve ono što je prošlo, sve ono što nikad nije bilo, sve ono što može biti. Beskrajan prostor, bez vremena, bez početka. Ovaj momenat sada, potpuno je nebitan. Jedan delić prostora i vremena, jedan momenat zaglavljenosti u sopstvenom umu.

Čaj koji pijem, već je popijen, šolja je oprana, razbijena, ne postoji više. Čaj koji pijem još nije ni posađen, ni ubran, ni pripremljen. Drugi koje srećem već su odavno otišli, napustili, nestali, umrli. Drugi koje srećem još nisu ni rođeni, još nisu ni postali deo mog života. Posao koji radim završen je, obesmišljen, zaboravljen. Posao koji radim nije ni kreiran, nije ni zadat. Muzika koju slušam prestala je u potpunoj tišini. Muzika koju slušam još uvek nije ni odsvirana, još nije snimljena. Sve je beskrajno daleko u vremenu i prostoru iako je tu, sada. Istovremeno, sve je blizu, tu, sada, i početak i trajanje i kraj. I sve ono što je bilo i sve ono što će biti. Blizu, daleko, pre i posle – sve je tu, sada. A opet, nikad nije ni bilo nigde.

Umetnost umiranja, umetnost življenja. Postojanja i nepostojanja.