Ovo sto ostaje posle

Ptica bela i let. Visoko, nedostizno sad je njena duša.
Nekom detetu ću danas kupiti nešto jer danas poklanjam.
Sinoć sam na reci posmatrao pticu kako se spušta na obalu bez zamaha krila i pošao sam kroz vodu za njom, a onda sam zastao jer je plašim.
I ribu da sam ulovio pustio bih.
Zelenije oci od mojih oči su moje majke i negde prepoznaću ih kad dolazi vecno vracanje istog.
Ostavicu sad zrnevlje pored prozora, evo imam celu kesicu.
Jednom neke godine, ptica jedna je zalupala o stakla krilima, probudila me a ja nisam imao ništa da joj dam.

Iz niceg život iznova dolazi u neciji dlan. Ovde smo svi isti, i božansko i čovek i mače u noci. Svirepi i nežni zureći u kupce na tržnici robova.

Staneš ispred torte sa upaljenom svećicom, u mraku, i zamisliš želju. Posmatraš plamen sveće, netremice, dugo. I onda, nežno, zatvoriš oči i posmatraš prostor iza zatvorenih očiju. U tom prostoru, pojaviće se mali plamen, drugačijih boja, kao u negativu. Plamen će da se igra, da nastaje, nestaje, beži, ponovo dolazi. Skroz je neobično. Onda opet otvoriš oči i posmatraš sveću. Pa ih zatvoriš posle nekog vremena. I potražiš nestašni plamen, čekaš ga, tražiš. Pa još jednom tako.

Možda nema torte, ni želje. Ali postoji plamen u večnoj igri nastajanja i nestajanja.

Nije lepo drug moj tako otići užasnut od života, gordom lepotom u sebi, tako nežan. Nema tvoje krivice, svo ukrivljeno je postojanje kao da su naši živci čivije na gitari na kojoj žica puca kad hoće biti čist ton. I tu svetlost dok sam stojeći pored iščezlog tebe posmatrao kako ljeska oko nas dvojice padajući kroz prozore niz zelenu padinu, a zatim dole u dolinu i sve do oblog bedra reke, mislio sam kako smo mnogo toga mogli lakše spoznati da smo ranije nekad iz igre ležali tu dišući na odru i ne progovarajući ni reč, samo zureći u nebo, u zeleno, u maj, satima, danima. Ovo se tebi nije smelo dogoditi jer tamo gde si sad i ovde si sav nevin u to niščevo zurio začuđeno ironično tokom poslednjeg našeg susreta dok smo disali oba, spreman u odlazak već, a možda i sve dok ti te noći, dana ili jutra nije posve utrnuo pogled upavši u bezdan samog. Kako mi je sad ovde bezimeno, bezumno strano, utehe nema jer ne umemo se obmanjivati više preskakati usplamtele vatre u noći besmrtno mladi, naivno i bez sluha za pucanje svitanja i držeći se čvrsto za korice svog sna. Ne, nije lepo, drug moj, i sve ovo i gde smo oba sad.

tvoj glas mi je bio disanje i tvoje reči su uvek išle do mog bića.
tako sam znala da jesam.
u tvom zagrljaju sam osećala obe.
tvoja ljubav je bila putokaz.

ko je, zapravo, umro - ti ili ja?