Umetnost dovođenja stvari do kraja

Lepše zvuči na engleskom: The Art of Bringing Things to an End. Interesantna ideja, na kom god jeziku. I duboka.

Duhovi prošlosti. Bol. Povređenost. Odbačenost. Težnja. Ideje kako bi trebalo da bude. Frustracija, jer ne ide. Razočaranost. Fascinantno je koliko dugo možemo biti zarobljeni u nečemu što je odavno prošlo!

Umetnost dovođenja stari do kraja. Umetnost umiranja, zapravo.

Da sada odlaziš zauvek, šta bi uradio? Šta je ostalo nedovršeno, nedorečeno, nedoživljeno? Koji su to bitni ljudi za koje imaš poslednje reči? Možda dodir koji je ostao željen. Skloniti pramen sa lica. Podići pogled i zadržati ga netremice. Ples, doticanje. Ili ispoljiti bunt, bes…

Male smrti. Završavanje. Konac, kraj. Upokojiti vampira.

Umetnost umiranja. Završi stvar, učini je konačnom. Umri, da bi se narednog trenutka novi rodio. Odbaci sve što je bilo bitno, da bi otvorio prazan prostor za sve drugo što takvim može postati. Umetnost dovođenja stvari do kraja.

I, da, na kraju, moraš ponovo da se rodiš. Nov. Inače nije umetnost u pitanju, već poraz, odustajanje. Cela naša bitka je bitka za taj deo koji ostaje živ, za svest koja se iznova rađa. Umetnost umiranja je znanje kako se biva istinski živ.

Teško mi je da pišem i predajem mada to jako volim. Toliko toga bih da prenesem. Ali onda se javi pitanje: Zašto? Zašto postoji ta potreba, težnja? Zar iko čita, čuje? I sve češće ne napišem, ne prenesem. Ostavim nedovršenu ideju, nedosmišljene misli. Toliko toga sam rekla, napisala. Toliko toga su drugi rekli, napisali, na beskrajno puno načina, sa deleko jačom težinom, snažnijom pranom koju su uneli!

Teško mi je i da čitam iako sam to oduvek volela. Sve je više započetih i nedovršenih knjiga. Nastavim da ih držim pored jastuka, da ih nosim sa sobom kao nekad, ali ih ne pročitam do kraja.  

Jako mi je dobra ova fotografija. Ali jako. Odavno me nešto nije toliko privuklo lepotom i dubinom. Možda je tu odgovor nedovršenosti. Ništa stvarno u meni ne postoji. Ne više.