Umetnost i ludilo

Citajuci knjigu "O razvoju licnosti" Karl Gustav Jung, pronasla sam deo koji moze biti zanimljiv:

"Istovremeno sa time izvorno zdravlje stvaralackog pomera u sumrak neuroze, koja je, dabome, u mnogim slucajevima nesumnjiv proizvod potiskivanja. Na taj nacin stvaralacko postaje nerazdvojivo od bolesnog. Stvaralac sumnja da je bolestan, a neuroticar opet uobrazava da njegova neuroza predstavlja umetnost, ili bar njen izvor. Umetnici, takodje razvijaju karakteristican simptom; oni, bez razlike, beze od psihologije, jer se boje da bi im ovaj monstrum pojeo takozvanu stvaralacku snagu. Kao da bi i cela vojska psihologa mogla nesto protiv Boga. Istinsko stvaralastvo predstavlja izvor koji ne moze biti zaustavljen. Postoji li na zemlji ma koje lukavstvo uz pomoc koga bi se mogli spreciti veliki majstori, Mocart i Betoven da stvaraju? Stvaralacka snaga je jaca od coveka. Gde ona to nije, ona je bas slabasna i pod povoljnim uslovima hrani neki prijatan talentic. Medjutim, kada je ona neuroza, cesto je dovoljna jedna rec, stavise, samo pogled, da bi iluzija iscezla. Onda navodni pesnik vise ne moze pisati pesme, slikaru je jos manja i nedostiznija inspiracija nego pre, a za to je kriva iskljucivo psihologija. Radovalo bi me kada bi psiholoska spoznaja imala takvo dezinfikujuce dejstvo da savlada neuroticni element, koji danasnju umetnost cini problemom s malo zadovoljstva. Bolest nikad nije korisna za stvaralstvo, naprotiv, ona predstavlja za njega najjacu prepreku. Nikakvo otklanjanje bilo kakvog potiskivanja ne moze razoriti istinsko stvaralacko, a, isto tako, covek nikad ne moze da iscrpi nesvesno."

.

... bivalo je jasno da čovek i umetnik u čoveku nisu jedno isto biće i da su spojeni tek toliko da kroz pupčanik do umetnika iz čoveka stiže sveža, ljudska, zapenjena krv puna kiseonika. Ako se spoje, čovek i umetnik koga nosi u grudima, umetnik nestaje, a ako se sasvim razdvoje, neminovno nastupa ludilo.


Ne muči me više pitanje, koliko inspiracija da se baš ono nametne...

Ludilo i smrt nas vecito proganjaju (plase i privlace). Negde osecamo da su odgovori koje trazimo u razumevanju onog sto je izvan.
Ne znam nista o umetnosti, osim da je ponekad osetim. U tvojim recima, u recima Lubinovicha. U ponekim tonovima, bojama. Volela bih da imam talenat za nesto. Da istinsko ima prostor da se ispolji kroz mene. Da ne ostanem prazna, smrtna. Mozda, jednom, kada strah od ludila i smrti potpuno nestane.

Nedavno sam naletela na kratku pricu nase teme

Ludilo kruga ili beskrajna priča o samospoznaji

Jadranka Bežanović Sovilj


U predgrađu misli, sada, čuči jadan kamen. Kamen je beo i gladak i svi se sapliću o njega. Njega su odnegovali sebični ratnici jednog poznatog plemena iz nepoznatih dubina svemira. Svemir se šokirao jednog jutra kada su gusari iz sazvežđa Mala sirena napali svemirski brod levo od Jupitera i ukrali svesvemirsko blago. Blago su gusari bahato razdelili međusobno i tako im je ispao taj neverovatni komad pun neispunjenih želja. Želje su bile tako neispunjene da je kamen morao da pukne. Pukne on i iz njega se izlegoše neverovatni primerci biljnih i životinjskih vrsta, a i nešto kao „biće da je čovek“. Čovek je u toj svoj priči jedino biće koje nije našlo svoje pravo mesto u vascelom svetu. Svet njime nije bio zadovoljan, ali bože moj, on jeste: svešću i maštom je uspeo da dokuči nove svetove, ali i da umisli koliko je moćan u odnosu na druge. Drugi ga nisu voleli, jer su njegovu moć smatrali bahatošću umišljenog stvora. Stvora je, na žalost, zbog svega toga kaznio svesvemirski konzilijum i jednog trena, koji je trajao trimilijarde godina, opet pretvorio u kamen. Kamen je poludeo jer je opet bio pun ljudskih gluposti, gadosti, namera i nenamera...i tako je podstanar Crne rupe rešio da ga ne uništi i postavi ga na sred Trga izgubljenih duša. Duša je bila milostiva prema njemu, čoveku, samo ne i ostali. Ostali su ga svojatali, šutirali, gazili, pokušali čak i da ga ubiju, pa eto, nisu uspeli. Uspeli su da ga zasade u predgrađu misli i naredili mu da ćuti inače će ga poslati u ... U predgrađu misli, sada, čuči jadan kamen...

Van Gog: velika misterija umetnikovog ludila

Nikada nije bilo genija koji nije bio i pomalo lud, reče Aristotel. Danas jedan od najcenjenijih umetnika i vlasnik najprepoznatljivijeg slikarskog stila, Vinsent Van Gog, u svoje vreme više je nosio epitet lud, nego što je njegova genijalnost bila prepoznata.

U prilog tome išla je i činjenica da Van Gog jeste patio od nekolicine duševnih bolesti, premda njegovo „ludilo“, i pored brojnih teorija i analiza, još uvek nije u potpunosti razjašnjeno.

Radio je i do 20 sati dnevno, za života stvorio preko 800 slika, od kojih je uspeo da proda samo jednu jedinu. Ona ista dela koja su smatrana bezvrednim dok ih je Van Gog slikao, danas krase zidove najprestižnijih galerija, a njihova se vrednost opisuje milionima dolara.

„Slikao sam svim srcem i dušom, a um izgubio negde u međuvremenu“, rekao je jednom.

Uistinu, Van Gogove slike odišu neobičnim nemirom, čak i kada su na njima najidiličniji pejzaži. Ukoliko posmatranje njegovih zvezdanih neba, žitnih polja, irisa, suncokreta ili vatrenih zalazaka sunca uspeva da u vama probudi neobična i jaka osećanja, možda možete naslutiti i emotivno i duševno stanje ovog umetnika.
Incident sa uhom
Poznato je da je Van Gog u jednom od naleta svog ludila odsekao sopstveno uho i poklonio ga prostitutki iz obližnjeg bordela.

Bio je to događaj koji je shvaćen kao kulminacija njegovog ludila, i još jedna stavka u danas opšteprihvaćenoj biografiji ovog umetnika.

Ono što je manje poznato jeste priča koja je prethodila pomenutom događaju.
Naime, tokom nekoliko nedelja boravka u gradu Arlu, Van Gog je delio dom sa još jednim slikarskim velikanom – Polom Gogenom. Njihov odnos, međutim, nije se mogao nazvati prijateljskim. Česte svađe dovele su do toga da jedne noći Van Gog posegne za nožem i odseče svoje uho, ili je to učinio Gogen tokom njihove rasprave, prema drugoj teoriji.

Takođe postoje različite teorije o tome da li je Van Gog odsekao celo uho, ili jedan deo njega. Pismo francuskog doktora Feliksa Reja, koji je Vinsenta lečio, obustavilo je sve dileme. U njemu je crtež kojim je prikazano koliko je uho bilo ozleđeno.
Pismo doktora koji je lečio Vinsenta Van Goga
Nakon ovog incidenta, Van Gog je smešten u duševnu bolnicu, a holandske novine su sledećeg jutra objavile članak sa sledećim sadržajem:

„Sinoć u 23:30 slikar čije je ime Vinsent Van Gog pojavio se ispred bordela (maison de tolérance br. 1) tražeći devojku Rejčel i predao joj… svoje uho rekavši: „Čuvaj ovo kao blago“, a zatim je nestao. Policija, nakon što je bila izveštena o ovim događajima, koji su mogli biti učinjeni jedino od strane nesrećnog i ludog čoveka, sledećeg jutra je potražila ovog individualca. Pronašli su ga u krevetu, sa jedva vidljivim znacima života.“

Ja sanjam sliku, a zatim naslikam san
Period Van Gogovog boravka u duševnoj bolnici bio je istovremeno i jedan od njegovih najproduktivnijih slikarskih perioda. Završio je preko 100 crteža i naslikao 75 slika, među kojima je i njegova poznata Zvezdana noć.

Van Gog nikada nije slikao tokom svojih napada, ali su njegova bolest i zatvorenost u bolnici umnogome uticali na umetničke teme kojima se bavio na svojim slikama.

Privrženost religioznoj tematici, kao i tematici porodičnog života i života zatvorenika bile su direktna aluzija na ličnu situaciju.

Bio je posvećen svom radu i živeo za umetnost i ljubav, i uprkos tome, sve je više postajao anksiozan, depresivan i usamljen, a svom bratu Teu, koji ga je uvek podržavao emotivno i finansijski, pisao je kako je očajan i besan na sebe jer ne može da radi onako kako bi voleo, i da je sve više ubeđen u to da je njegov život promašaj.

Razdražljivog i melanholičnog po prirodi, Van Goga je njegova predanost radu vodila ka zanemarivanju zdravlja. Kako je novac trošio na materijal za slikanje, slabo se hranio. Gubitak većine zuba uzrokovao je kasnije stomačne probleme. Patio je od nesanice, prekomerno pio, zarazio se gonorejom, zatim i sifilisom, jeo boju, terpentin i parafine.

Takođe, Van Gog je mislio o sopstenoj smrti, jer je odmalena prolazio pored groba na kome je pisalo njegovo ime – groba koji je, zapravo, pripadao bratu koji je preminuo pre Vinsentovog rođenja. Sve ovo dovelo je do sve učestalijih maničnih i epileptičnih napada, i Van Gog je sve više gubio kontrolu nad sobom.

Van Gog kroz pisma
U jednom od pisama bratu, Van Gog je rekao o svom slikanju i svom viđenju sveta:

„Ovo su moje ambicije, koje su zasnovane više na ljubavi, nego na besu, zasnovane više na smirenosti, nego na strasti. Istina je da sam često u svom najmizernijem stanju, ali i dalje u meni postoji mir, čista harmonija i muzika. U najsiromašnijim barakama, najprljavijim sokacima, ja vidim crteže i slike. I nekom neodoljivom silom moj je um privučen ovim stvarima. Veruj mi, ponekad se svim srcem smejem što me ljudi optužuju za svakojake zlobe i apsurdnosti, za koje nijedan deo mene nije kriv. Ja, zaista sam niko drugi do prijatelj prirode, učenja, rada, i povrh svega – ljudi.“

Brojne su savremene dijagnoze njegovog ludila. Psihoza, šizofrenija, bipolarni poremećaj, granični poremećaj ličnosti, samo su neke od njih.

Sigurno je samo jedno: Van Gog je zbog svoje ludosti patio, tugovao, samovao, a uprkos njoj – slikao i voleo.
Slika Korenje drveća, na kojoj je radio poslednjeg dana svog života, sa svojom uskomešanom i nedefinisanom kompozicijom možda je najbolje predstavila silinu emotivnog nemira ovog umetnika.

Nekoliko sati kasnije tog istog dana, 1890. godine, prislonivši pištolj na svoje srce, Van Gog je pokušao da okonča svoj život.

Taj pokušaj je, u prvi mah bio neuspešan, jer je metak zaobišao srce, te je Vinsent naredna dva dana života proveo na samrtnoj postelji. O njemu je i tada brinuo brat Teo. Na rukama jedine osobe koja ga je razumela i istinski volela, naposletku je izdahnuo, sa rečima „Ovako sam želeo da odem“.

Pretpostavljam radi umetnikove ingenioznosti da je ludilo uocljivije i da se srece u celokupnoj umetnosti ne samo u slikarstvu.
Neko je rekao pamtim da je to ustvari brodolom duse!

Bela Hamvaš, Scientia Sacra I: Duhovna baština drevnog čovečanstva 1

"Genijalni čovek istorijskog razdoblja je potomak drevnog sakralnog subjekta. Ali njih dvojicu ni za trenutak ne smemo pomešati. Genijalni čovek prema sakralnom subjektu ne odnosi se kao apstraktna i refleksivna nauka prema budnoj drevnoj celini koja raspolaže idealitetom. Genijalni čovek se nije toliko udaljio od sakralne ličnosti kao filozofija od arhaičke sinteze. Najvažnija razlika između njih jeste da genijalan čovek živi u istorijskom vremenu, što znači da ne živi u narodu, nego u gomili, odnosno ne u univerzalnom bivstvu, nego u individualnom životu, i otuda ne u životnoj zajednici, nego u osami. Nedostatak životne zajednice zatvara, degradira, čini apstraktnom, teorijskom, irealnom. Kidanje veze sa čovečanstvom uvek znači kidanje sa celinom bivstva i obrnuto; jer to dvoje nije odvojeno. Genijalni čovek je sakralni subjekat, ali njegovo sakralno svojstvo u mesečarskom bivstvu nije slava naroda, nego tragika njegove ličnosti. Ova tragika lomi na komade njegovu neposrednost. Zbog toga je prisiljen da bude refleksivan. Naravno, refleksivnost ga ni za trenutak ne zadovoljava, jer veoma dobro zna da aktivitet koji se nalazi u njemu nije stvar njegovog sopstvenog Ja sa njim samim; u tom slučaju bila bi to neplodna, usamljena svest, odnosno životna neprilika. Ali da se probije kroz ovu zamagljenu nepriliku, za to nema vere; ne ume da napusti svoje Ja, ne sme sopstvenu sudbinu da baci u bivstvo, ne zna da svoj život bez ostatka smatra žrtvom. Upravo zbog toga njegovo istinsko biće ne dotiče jedinstvo bivstva, i baš zbog toga sakralno svojstvo njegovog bića ostaje tajna, u većini slučajeva i pred njim samim. Kasnije, sa završetkom njegovog života delovi ove tajne se razrešavaju, zbog toga istorija istinskog života genijalnog čoveka započinje njegovom smrću. Živo i lično delovanje ume da ostvari samo u izuzetnim slučajevima, najčešće upravo ne natprirodnim, genijalnim jezgrom svog bivstva, već svojim individualnim sposobnostima, spošljašnjostima, ulogama i pukim stvarnim potezima." ...

"Genijalan čovek nije sakralni subjekat, sakralni subjekat budno i neposredno otvara zatvoreni život i oslobađa ga za sile bivstva. Ličnost istorije nije sakralna, nego genijalna, o značenju svoje delatnosti ona najčešće nema ni pojma. Ona budi i uznemirava, ali ne zna zašto. U tajanstvenoj vezi sa svojim prethodnicima i savremenicima, uči od njih i saglasna je sa njima. Svaka od njih nosi u sebi, u bilo kakvom obliku, ma koliko pospano i sanjalački, univerzalnost. Oseća da nastavlja delo predaka o kojima nikad nije čula; mora obaviti rad čija težina nije jasna. Stoji bespomoćno pred svojim vanvremenskim sklonostima; ni Niče, ni Tolstoj, ni Kjerkegor ne bi znali da razjasne zašto su bili privrženi Zaratustri, Heraklitu, odnosno Sokratu, odnosno hrišćanstvu. Duh baštine, budnost je oslabljena pod nanosom istorijskog vremena. Ali ovaj duh je bio ono što ih je povezivalo međusobno i s drugim genijalnim ljudima koji su se javili u istorijsko vreme, ali pre svega sa drevnim, odnosno pravim ljudskim bivstvom. Pravog genijalnog čoveka genijalnim čini njegova duhovna univerzalnost – nadindividualnost, natprincipijelnost, pogled iznad pogleda na svet. Svaka genijalnost je na neki način vezana sa bivstvom: s celinom sveta - s postojanjem, s οντος ον, s idejom, svaka genijalnost je jedna vrsta intenzivne osetljivosti. I upravo je zbog toga za svakog drugog čoveka delo genija mogućnost buđenja."