Ulica mojih koraka

На улици

Кад светиљке сину
и улице пођу у висину,
у тами стојим ја.
На свему што дође,
мој осмех засија.

Нестану боли окови и лаж,
од мог погледа зависи сва драж
свега што прође.

Жене пролазе и облик губе,
смеше се, па ми приђу да ме љубе,
а ја им нову сенку дам.

И док тио замагли ноћ
улице пуне сени,
ја имам неба безграничну моћ,
сви боли света скупе се у мени.

К'о цветићи бели са месеца
рађају се по улици деца.

Од осмеха мог умире дан,
и сваког кога погледам
стиже моја судба срећа и сан.

Кад махнем руком нехотице
нове звезде сину.
Тад сјајан тужан цео град
личи на моје лице.

Сви иду у небо да ме виде
по улици звезда и сребра.
Ја стојим распет сам на зиду,
а Месец ми благо пробада ребра.

М.Црњански

Volela bih da me vrate u period kada sam bila mala i posmatrala tudje korake. U period dok sam verovala da svi oni znaju gde idu. Kako su samo izgledali ogromni i sugurni!
Izgubila sam se prateci tudje korake. Sada imam samo svoje. I nemam pojma gde idem. Pratim korak i ritam muzike koju cujem. Prepadne me mrak i samoca na momente. Ali nemam drugi put.

Osluškujem ritam svojih otežalih koraka po staroj kaldrmi. Nas dve, stare cure, nosimo svaka svoju priču, koje se dodirnu tek u nekoj ariji koraka i zvuka koji odjekne po njoj. Zvuk nem i dalek ostavlja mir za sobom.

"Ako ne znate kuda idete bilo koji put ce vas odvesti tamo."

Odavno se nisam osecala kao danas. Kao da je odjednom isparila sva zivost, sigurnost i snaga koje su me pratile do sada. Odjednom osecaj da sam promasila put ponovo, da ne znam kuda idem i kako se tamo stize. Koji god korak da napravis, sam si u mracnoj ulici. Da li imamo izbor? Da li mozemo izbeci zamke?

Razmišljam o krupnim i sitnim koracima. Kao da možemo izmeriti veličinu nekog koraka. Šta je problem izmeriti korak? Uzmeš metar i znaš razdaljinu od tačke A do tačke B, dužinu. Znaš koliko si daleko od mesta gde želiš biti i koliko je koraka još potrebno.
Koliko je udaljen zagrljaj od tebe, dodir, osećaj pripadanja i voljenja? Zažmuri, dopusti, oseti, dotakni. Koliko je udaljen? Svetlosnim godinama ako si u osećaju povređenosti, u zidovima koje si izgradio oko sebe. Ili je tu, ostvaren, ako to dopustiš.
Neko će se pobuniti zbog ove igre, sa argumentom stvarnosti i imaginacije. Neka bude tako. Taj neko neka čeka da dodir i zagrljaj budu stvarni. Neka kupuje osećaj voljenja i prihvatanja kroz dokaze ili njihovo odsustvo. Imaginacija nije suprotna delovanju, bar ne ako smo dobro ukorenjeni pre toga. Jer svako naše delovanje prethodno je kreirano, kroz ono što osećamo, mislimo i dopuštamo. Korak ima mnogo više dimenzija od onog što se metrom može izmeriti. I dubina koraka bila bi samo još jedna dimenzija, nepotpuna. Jer, sve je interakcija, sve je povezano i povlači sa sobom još more drugih koraka koji tada postaju mogući ili ostaju nedostižni, van naše stvarnosti.
Neko će reći: Ali ja ne mogu ni da se maknem, nemam kud. Na koju god stranu da krenem zaglavim se. Napred i nazad, to je sve što mogu. I da, istina. Za tog nekog to je sve. Zidovi su previše jaki, previše je jaka potreba za zidovima.
Neko drugi će reći: Potrebno je da se krećem polako, oprezno. Korak po korak. Jer sve je proces, sve treba vreme. Ok, neka bude tako. Kome je vreme potrebno neka se kreće u ritmu svoje spremnosti za dalje.
A za one kojima je dosta zaglavljenosti i vremena koje treba da prođe da se osetimo spremnim, postoji način. Kao korak koji napravimo iznad provalije, koji znači pad kome se više ne možemo odupreti neka bude i onaj koji vodi gore, ka težnji, ostvarenju. Doživeti sebe ostvarenog, osetiti to. I prepustiti se onome što nas tamo vodi.

Dok studen zateze strune mog tela i hodam kao lutak niz praznu ulicu a nebo je bez zvezda, cita mi se ono carobno Hajdegerovo Zasto je uopste bice a ne radije nista?
Divne praznine i odsustva zvuka. I da ne postojim, svirale bi harfe.
Negde je sopstveni prezir jer promasio sam vecnost kao srebrena strela srce vukodlaka.
Gde bih mogao otici i biti ribar? Baraka od pruca, camac od drveta i mreze na vetru.
Seda ce mi biti kosa, lice puno bora, zuljevite ruke i sjajne oci.

Ne postoji zvuk harfe bez onoga koji ga doživljava, koji ga je svestan. Zato je biće, a ne radije ništa.