Muzika u knjizevnosti

HAMLET : A frule! - Dajte da vidim jednu. - Vi želite da budem sa vama malo nasamo. Što vi neprestano obletate oko mene, da mi nanjušite trag, kao da hoćete da me naterate u klopku?

GILDENSTERN: O, gospodaru, ako je moja revnost odveć drska, onda je i moja ljubav suviše nepristojna.

HAMLET: Ja to ne razumem dobro. Hoćete li da svirate na ovoj fruli?

GILDENSTERN: Ne umem, kneže.

HAMLET: Ja vas molim.

GILDENSTERN: Verujte mi, ne umem.

HAMLET: Preklinjem vas.

GILDENSTERN: Ali ja ne umem ni da je držim, kneže.

HAMLET: To je lako, kao lagati. Prstima i palcem hvatajte ove rupe, ustima duvajte u nju i ona će dati od sebe najrečitiju muziku. Evo, vidite, ovo su rupe.

GILDENSTERN: Ali ja ne umem da to dovedem u sklad, nemam dara za to.

HAMLET: Pa vidite kakvu tričavu stvar pravite vi od mene. Vi hoćete na meni da svirate, hoćete da saznate za moj ključ; hoćete da mi iz srca isčupate tajnu; hteli biste da učinite da odjeknem od najnižeg tona do vrha svoje skale. A evo ovog malog instrumenta u kome je divan glas i obilje tonova, pa ga vi ipak ne možete naterati da govori! Do sto đavola, mislite li vi da se na meni može lakše svirati nego na jednoj fruli? Nazovite me kojim hoćete instrumentom, ali ne možete svirati na meni.



(Hamlet, danski kraljević
- čin III, scena druga)

DŽEJMS DŽOJS
PORTRET UMETNIKA U MLADOSTI

„Prema Findleterovoj crkvi koračala su četiri mladića, uhvativši se pod ruke, njihali su glavom i išli u ritmu poletne melodije koju je njihov vođa svirao na harmonici. Ta muzika za trenutak prolete sanjarskim tkivom njegove svesti, kao što je to uvek bivalo s prvim taktovima neočekivane muzike, i rastopi ga bezbolno i bešumno kao što iznenadni talas rastapa dečije kuglice napravljene od peska. Osmehujući se zbog te otrcane melodije, on diže pogled na sveštenikovo lice i, videći na njemu neveseli odsev smiraja dana, polako povuče svoju ruku koja se neodlučno predavala tom bratstvu”.
Džojs bio je veliki ljubitelj muzike. Mladić koji se plašio pasa i grmljavine, posle smrti majke i očevog propijanja izdržavao je sebe i svoju siromašnu porodicu držeći časove jezika i pevanja. Bio je obdareni tenor, čak je osvojio bronzanu medalju na godišnjem muzičkom festivalu „Feis Ceoil”. U dvadeset drugoj nastupio je zajedno s poznatim operskim pevačem Džonom Mekormakom, a kad se već ostvario kao književnik, pomagao je i promovisao mladog irskog tenora Džona Salivana.

MARSEL PRUST

JEDNA SVANOVA LJUBAV

A kad je pijanista završio sviranje, Svan je s njim postao još ljubazniji nego sa ostalim prisutnima. Evo zašto:
Predhodne godine bio je čuo jedno muzičko delo za klavir i violinu. Isprva je bio osetio samo materijalno svojstvo zvukova što su ih instrumenti lučili. I veliko mu je uživanje bilo već i to kad je, pod malom, tankom, čvrstom, gustom linijom violine, koja je predvodila, video odjednom kako, kao u nekakvom tečnom zapljuskivanju, nastoji da se uzdigne masa klavirske deonice, mnogolika, nerazdeljiva, prostrana i uzburkana kao sinje talasanje valova kad ih mesečina ublažava i stišava svojom mađijom. Ali u jednom trenutku, premda nije mogao jasno da razabere nikakav obris ni da nekako imenuje ono što mu se svidelo, očaran odjednom, uznastojao je da prikupi tu frazu u letu, ili tu harmoniju – ni sam nije znao – koja mu je šire raskrilila dušu, kao što izvesni ružini mirisi, kad s večeri lebde u vlažnom vazduhu, imaju svojstvo da nam rašire nozdrve. Možda je baš zato što nije bio znalac u muzici mogao da oseti tako nejasan utisak, od onih utisaka koji su baš jedini čisto muzički, besprostorni, potpuno izvorni, nesvodljivi ni na kakvu drugu vrstu utisaka. Utisak takve vrste je, za jedan trenutak, takoreći sine materia. Tonovi koje tada slušamo, doduše već teže, prema svojoj visini ili kvalitetu, da pred našim očima pokriju površine različitih razmera, da ocrtaju arabeske, da nam stvore osećaj širine ili tanušnosti, postojanosti ili ćudljivosti. Ali tonovi iščezavaju još pre no što se ti osećaji uobliče u nama toliko da ih ne bi mogli preplaviti oni koji već bude sledeći ili čak i istovremeni tonovi. I taj bi utisak, tako tečan, tako saliven, nastavio da obavija motive koji na mahove iz njega izrone, jedva razbirljivi, da smesta ponovo potonu i nestanu, pošto ih je spoznalo samo ono osobeno uživanje izazvano tim motivima koje je nemoguće opisati, obnoviti ih u sećanju, imenovati, koji su neizrecivi – kad ne bi pamćenje, kao radnk koji radi na tome da udari trajne temelje usred valova, time što nam stvara faksimile tih neuhvatljivih fraza, omogućavalo da ih uporedimo s onima koje dolaze za njima i da ih tako razlikujemo. I tako, tek što beše minuo taj slatki osećaj koji je Svan tada osetio, a već mu je pamćenje, na licu mesta, pružilo jednu njegovu transkripciju, površnu i privremenu, ali na koju je on svratio pogled dok se komad nastavljao, tako da isti onaj utisak, kad se odjednom ponovo javio, nije više bio neuhvatljiv. Svan je sebi predstavljao njegovu prostornost, simetrično grupisanje, grafiju, izražajnu vrednost; pred sobom je imao ono što više nije čista muzika, što je crtež, arhitektura, misao, a što omogućava da muziku obnovimo u sećanju. Sada je jasno razabrao jednu frazu koja se za nekoliko časaka uzdigla iznad zvučnog talasanja. Ona mu je odmah ponudila osobene naslade, o kojima nikada nije imao ni pojma dok nju nije čuo i za koje je osećao da ih ne bi mogao upoznati ni kroza šta do kroz nju, pa je osetio prema njoj kao kakvu neznanu ljubav. U sporom ritmu povela ga je ona prvo amo, pa tamo, pa opet na drugu neku stranu, ka jednoj plemenitoj, razgovetnoj i posve određenoj sreći. I odjednom, sa tačke do koje beše stigla i odakle se on spremao da pođe dalje za njom, posle trenutne počivke, ona je naglo promenila pravac i u novom tempu, bržem, usitnjenijem, setnom i neprekidnom, povukla ga je za sobom ka nepoznatim vidicima. A onda je iščezla. On je strasno poželeo da je i po treći put ugleda. I ona se odista i pojavila, ali ne govoreći mu više jasno, pričinjavajući mu čak manje duboku nasladu. No kad se vratio kući, osetio je potrebu za njom, bio je kao čovek u čiji je život neka žena, za trenutak opažena u prolazu, unela sliku jedne nove lepote, koja njegovoj osećajnosti pridaje jednu višu vrednost, a da on i ne zna hoće li ikad više moći ponovo videti nju koju već voli a ni imena joj ne zna.
Ta ljubav prema jednoj muzičkoj frazi kao da je čak za trenutak imala nagovestiti u Svana mogućnost nekakvog podmlađenja. On tako davno beše odustao od toga da svoj život podredi nekom idealnom cilju i ograničavao ga na traženje svakodnevnih zadovoljstava da je verovao, iako to u sebi nikad nije izričito pomislio, da se to više neće promeniti do njegove smrti; štaviše, ne osećajući više u duši uzvišenih misli, prestao je verovati u njihovu stvarnost, premda nije mogao ni sasvim da je porekne. Stoga se beše sviknuo da nađe utočišta u beznačajnim mislima, koje su mu omogućavale da ostavi po strani suštinu stvari. Kao što se nije pitao ne bi li bolje uradio da ne izlazi u društvo, nego je, naprotiv, pouzdano znao da treba da ode u posetu ako je primio nečiji poziv, a ako posle ne bude više išao u posetu toj osobi da će valjati da ostavlja posetnicu, tako se i u razgovoru trudio da nikad ne izrazi od srca nekakvo intimno mišljenje o stvarima, nego da pruža materijalne podatke koji u neku ruku vrede sami po sebi i koji su mu dopuštali da ne pokaže šta misli. Bio je krajnje precizan u nekom kuvarskom receptu, u datumu rođenja ili smrti nekog pesnika, u naslovima njegovih dela. Pa ipak, pokadšto bi otišao tako daleko da izrekne i sud o nekom delu, o nekom shvatanju života, ali bi tada svojim rečima davao nekakav ironičan prizvuk kao da sam ne stoji sasvim iza onoga što govori. Ali sada, kao što biva sa nekim bolešljivim osobama u kojih, odjednom, neki nov predeo u koji su stigli, neka druga dijeta, ponekad nekakav organski razvoj, spontan i tajanstven, kao da dovedu do takvog popuštanja boljke da već počinju pomišljati na nenadanu mogućnost da i tako pozno započnu jedan sasvim drugačiji život, Svan je u sebi nalazio, u sećanju na frazu koju beše čuo, pa u nekim sonatama koje je zatražio da mu sviraju da bi video neće li je u njima otkriti, prisustvo jedne od onih nevidljivih realnosti u koje beše prestao verovati, a za koje je ponovo osetio – kao da je muzika imala neko elektivno dejstvo na duhovnu hladnoću od koje je patio – želju i gotovo i snagu da im posveti svoj život. Ali budući da nije uspeo da sazna od koga je bilo to delo koje je čuo, nije mogao da ga nabavi i najposle ga je i zaboravio. U toku one nedelje sreo je, istina, nekoliko osoba koje su kao i on bile one večeri u tome društvu, pa ih je pitao; ali neki su bili stigli posle muzike ili otišli ranije; neki su, međutim, bili tamo dok su je svirali, ali su bili prešli u drugi salon da razgovaraju, a drugi, opet, mada behu ostali da slušaju muziku, nisu čuli više nego oni prvi. Domaćini su pak znali da je to neko novo delo koje su angažovani muzičari predložili da sviraju; ali ovi su otišli na gostovanja i Svan nije mogao ništa više da sazna. Imao je, dakako, prijatelja muzičara, ali mada se sećao osobenog i neizrecivog uživanja koje mu je ta fraza pričinila dok je gledao pred očima obrise što ih je ocrtavala, ipak je bio nesposoban da im je otpeva. A posle je prestao i misliti na nju.
A evo, sada, tek nekoliko minuta pošto je mladi pijanista počeo svirati kod gđe Verdiren,odjednom, posle jedne duge note koja je trajala nekoliko taktova, ugledao je kako prilazi, oslobađajući se ispod toga dugog zvučanja, razapetog kao zavesa da sakrije tajanstvo njenog rađanja, i prepoznao potajnu, šumnu i razgranatu, vazdušastu i mirisavu frazu koju je voleo. O, ona je bila tako osobena, imala je tako ličnu čar, koju nikakva druga ne bi mogla zameniti, da je to Svanu bilo kao da je u salonu nekog prijatelja sreo osobu kojoj se divio na ulici ne nadajući se da će je ikada više sresti. Na kraju se ona udaljila, puna nagoveštaja a hitra, između granjanja svog mirisa, ostavivši na Svanovom licu odblesak svog osmeha. Ali sad je on mogao da upita za ime svoje neznanke (rekoše mu da je to andante iz sonate za violinu i klavir od Venteja), ulovio ju je, moći će je imati kod kuće kad god mu se prohte, pokušati da izuči njen jezik i njenu tajnu.
Stoga, kad je pijanista završio, Svan mu priđe da mu izrazi zahvalnost, a njegova se usrdnost mnogo svidela gospođi Verdiren.



preveo Živojin Živojnović,
Narodna knjiga, Beograd, 2004.

Alesandro Bariko, Pijanista
Svirali smo tri-četiri puta dnevno. Prvo za bogataše iz luksuzne klase, zatim za one iz druge klase, a s vremena na vreme smo odlazili kod onih jadnih emigranata i svirali za njih, bez uniforme, onako kako nam dođe, katkad bi i oni zasvirali, sa nama, svirali smo da ljudi ne osete kako prolazi vreme, da zaborave gde su i ko su. Svirali smo da ih nateramo da igraju, jer kad igraš ne možeš da umreš i osećaš se kao da si Bog. Svirali smo ragtime, jer to je muzika uz koju igra Bog, kad ga niko ne vidi. Na koju bi igrao Bog, samo da je crn.
----

Svirao je... ni sam ne znam kakvu muziku, ali malu i ... lepu. Nije bila varka, bio je to baš on, on je svirao, njegove ruke, po tim dirkama, sam Bog zna kako. Trebalo je samo čuti ono što je izlazilo. Bila je tu i neka gospođa u kućnoj haljini, roze, i s nekakvim štipaljkama u kosi... puna para, da se razumemo, Amerikanka, žena tipa iz osiguravajućeg društva... elem, ronila je ovolike krokodilske suze koje su joj se slivale preko noćne kreme, gledala je i plakala, nikako da prestane. Kada ugleda kapetana pored sebe, šmrknu, ta bogatunka kažem, šmrknu i, pokazujući prema klaviru upita:
"Kako se zove?"
"Hiljadu devetstoti."
"Ne pesma, dečak."
"Hiljadu devetstoti."
"Kao pesma."
-----
Ja sam rođen na ovom brodu. Ovde je svet prolazio, svaki put po dve hiljade ljudi. I tu je bilo želja, ali ne više od onoliko koliko staje između pramca i krme. Svirao sam za svoju sreću na klavijaturi koja nije bila beskrajna.
Ja sam tako naučio. Zemlja je isuviše veliki brod za mene. Predugo putovanje. Isuviše lepa žena. Prejak parfem. Muzika koju ne umem da sviram. Oprostite mi. Ali ja se neću iskrcati. Dozvolite mi da se vratim nazad.
Molim vas.

Andre Moro
U traganju za Marselom Prustom

OPERA NA DNU MORA

U ostalim ložama, morskim pećinama … bela božanstva koja su se nastanila u ova mračna obitavališta behu se povukla uz tamne zidove i ostajala nevidljiva. Međutim, ukoliko je predstava odmicala, njihovi oblici, nejasno ljudski, meko su se odvajali, jedan za drugim, od mračnih dubina koje su oblagali i, dižući se ka svetlosti, prepuštali da im polunaga tela izrone, prilazili vertikalnoj granici i tu se zaustavljali na svetlo-mračnom površju gde su im se blistava lica pojavljivala iza nasmejanog, penušavog i lakog žala njihovih lepeza od perja, ispod purpurnih gustih kosa isprepletenih biserom, preko kojih kao da su prešli talasi plime pa ih povili; a zatim su nastajale fotelje partera, boravište smrtnih zauvek odvojenih od mračnog i prozračnog carstva kome su ovde-onde služile kao granica, u svojoj tečnoj i punoj površini, bistre i kao ogledalo pune odraza oči boginja voda. Zato su se pomoćna sedišta sa obale, oblici čudovišta iz partera ogledali u tim očima, već prema samim zakonima optike i svom upadnom uglu. Naprotiv, s one strane granice njihovog područja, blistave kćeri mora, osmehujući se, svaki čas su se okretale prema bradatim tritonima, načičkanim na ivici ponora ili prema nekom vodenom polubogu, čija je lobanja uglačan oblutak preko koga je talas prebacio glatku algu, a pogled mu disk od gorskog kristala … Ponekad val se rastvori pred nekom novom nerejidom koja je, zakasnela, nasmejana i zbunjena, tek procvetala iz senovitih dubina; a onda, po završenom činu, ne očekujući više da će čuti melodične zemaljske glasove koji su ih domamili na površinu, zaronivši sve u isti mah , raznolike sestre iščezavale su u noć. Ali od svih ovih skrovišta na čiji je prag laka želja da sagledaju ljudska dela dovela radoznale boginje, koje nisu dozvoljavale da im se priđe, najčuvenija je bila polumračna uvala poznata pod imenom loža princeze de Germant…

MARGERIT JURSENAR
ALEKSIS
(DVA ODLOMKA O MUZICI)

I

Večeri su pripadale samo meni. Tada sam se prepuštao muzici koja je samo meni bila upućena. Sigurno je da je to bilo usamljeničko zadovoljstvo jalovo, ali nijedno zadovoljstvo nije jalovo ako nas izmiruje sa životom. Muzika me je odnosila u svet u kome je bol večit ali u kome on postaje lakši, gde se smiruje i postaje istovremeno tiši i dublji, poput bujice koja se pretvara u jezero. Nemoguće je kad se vratite kasno svirati vatrenu muziku; ja je, zapravo nikad nisam ni voleo. Osećao sam, u kući, da samo podnose moju muziku. Očigledno je bilo da je san umornih ljudi dragoceniji od sve muzike sveta. Zbog toga sam, draga prijateljice, počeo gotovo uvek da sviram prigušeno, kao da se bojim da ne propudim nepoznatog spavača.
Tišina nije ispunjena samo neizgovorenim čovekovim rečima. Ona je ispunjena i neodsviranim akordima. Uvek mi se činilo da muzika treba da bude tišina, ili misterija tišine koja pokušava da progovori. Pogledajte, na primer, jednu fontanu. Nema voda teče, sliva se i ispunjava fontanu. Potom se preliva i kap koja pada sonorna je. Uvek mi se činilo da muzika ne treba da bude ništa drugo do saučesnik velike tišine.

II

Jedne večeri u spetembru, noć uoči našeg povratka u Beč, osetio sam da me privlači klavir – on je sve do tada stajao zatvoren. Bio sam u gotovo mračnom salonu. Bilo je to, već sam vam rekao, moje poslednje veče u Voroinu. Za vreme dugih nedelja spopadali su me potištenost, vatra, nesanice za koje sam optuživao jesen. Svežom muzikom gasimo žeđ, bar sam ja tako mislio. (Seo sam da sviram.) Svirao sam; prvo sam svirao uzdržano, polako, nežno, kao da hoću da uspavam vlastitu dušu. Odabrao sam najmirnije komade. Čista ogledala bistrine, Debisija ili Mocarta. Moglo bi da se kaže, kao nekada u Beču, da sam se plašio muzike koja uzbuđuje. Ali moja duša, Monik, nije želela da spava. Ili to i nije bila moja duša. Svirao sam polako, ostavljajući svaku notu da lebdi u tišini. Bilo je to (već sam vam rekao) poslednje veče u Voroinu. Znao sam da se moje ruke više neće spustiti na ove dirke, da više nikada ova soba (što se mene tiče) neće biti ispunjena akordima. Svirao sam svoju patnju kao predskazanje smrti. Odlučio sam da se prepustim smrti. Napuštajući svoju dušu na vrhu jednog arpeđa, kao telo na vrhu talasa, očekivao sam da mi muzika pomogne kod tog budućeg pada u ponor zaborava. Nisam više bio sposoban da, kao nekad, pokazujem prezir prema životu ispunjenom strastima, kojih sam se bojao. Moja duša je duboko zaronila u moje telo, i ono za čim sam žalio, od misli do misli, od akorda do akorda, nisu bile moje greške već mogućnost sreće koju sam odgurnuo. Ne što sam tako često podlegao nego što sam se tako dugo i tako teško odupirao.
Svirao sam beznadežno. Duša je sporija od nas. Zato sam verovao da ona može biti istrajnija. Ona je uvek pomalo iza našeg života. Počinjao sam da shvatam poruke te unutarnje muzike, te muzike radosti i divlje želje, koje sam gušio u sebi. Bio sam sveo svoje biće na jednu jedinu melodiju. Monotonu i turobnu.Načinio sam od svog života tišinu u kojoj nije trebalo da se čuje ništa do molitve. Ja ne verujem previše, draga prijateljice, da bih osudio sebe na molitve. I ako treba da se kajem, ovo je moje kajanje. Monik, zvuk se širio kroz vreme kao oblik u prostoru, i kada se jedna muzika završi, ona delimično ostaje da lebdi u budućnosti. Ima nešto uzbuđujuće za improvizatora u tom izboru sledeće note. Počinjao sam da razumevam tu slobodu u umetnosti, i životu, koja se ne pokorava samo zakonima vlastitoga razvoja. Ritam prati narastanje unutarnjeg uzbuđenja. To osluškivanje je strašno. Kad sce kuca prebrzo. Ono što se sada rađalo u klaviru, koji sam sebi zabranjivao poslednje dve godine, nije bila pesma pokajanja, ni želje, ni bliske radosti, bila je to mržnja prema svima onima koji su me lomili i slomili. Mislio sam, sa nekom vrstom surovog zadovoljstva, da me i vi, iz svoje sobe, čujete kako sviram. Bilo je dovoljno i kao želja i kao objašnjenje.
U tom trenutku moje su mi ruke pripadale. Moje ruke spištene na dirke, dve obnažene ruke, bez prstena, bez burme – kao da je pred mojim očima lešao moj udvostručeni duh. Moje ruke (mogu da govorim ovako jer su one oji jedini prijatelji) učinile su mi se odjednom neverovatno osetljive. Čak i nepokretne. Izgledalo je da sada čine da procveta tišini, kaobšto su činile da se čuju akordi. One su se odmarale još pomalo podrhtavajući, i baila je u njima sva buduća muzika, kao što svi mogući zvuci spavaju u klaviru. One su oko telasklapale kratku radost zagrljaja, one su po raspevanoj klavijaturi napipavale oblike nevidljivih nota, one su u tami nežno milovale konture usnulog tela. Često sam ih držao uzdignute, spremne za molitvu, često sam ih ukrštao sa vašima, ali svega toga one se više nisu sećale. Bile su to bezimene ruke, ruke muzičara. One su me povezivale sa muzikom, sa beskrajem koji smo navikli da nazivamo Bogom, sa nežnošću, mojim načinom razgovora sa životima drugih. Bile su to prozračne ruke, blede kao slonovača koju su dodirivale, jer sam ih lišio sunca, rada i radosti. Bile su one verne i odane pratilje. One su me hranile kada sam muzikom zarađivao hleb. Počeo sam da shvatam da ima izvesne lepote u činjenici da živiš od svoje umetnosti, jer se na taj način oslobađaš svega što nije umetnost. Moje ruke, Monik, oslobađale su me od vas i ponovo bile spremne za napor. One su bile bez okova. One su mi otvarale vrata odlaska. Možda je, draga prijateljice, apsurdno reći sve, ali večeras, nezgrapno, potpisujući pakt sa samim sobom, poljubio sam svoje ruke.
prevela Vojka Smiljanić-Đikić,
Plavi jahač, Beograd, 1995.

Eduardo Santa/Pastir i zvezde




Zar knjige nisu samo senka života, projektovana na te listove papira? Svako je želeo da u njima ostavi svedočenje o iskustvima svog uma ili srca, ali one nisu sam život. Božja reč se ne nalazi u knjigama. Niti čovečija ruka može da je ispiše. Božja reč se nalazi u slavujevoj pesmi, orlovom letu i sjaju sutona. Možemo da je čujemo samo kada je duh naš spokojan. Jer, kada nam nedostaje taj unutarnji mir, svi nam se utisci mešaju sa šaputom naših briga i velika simfonija se pretvara u buku.
Kada nam nedostaje taj unutarnji mir, mržnja, zavist i zlovolja prodiru u malim kapljicama, i ono što je slatko postaje gorko. Ambicija i egoizam mute vazduh, te note najuzvišenije melodije prodiru u naše duše sa čudnim treptajima teskobe. Neizreciva pesma života stiže nam iz spoljašnjeg sveta, ali ne nalazi odjek u našem duhu.
Jer, velika simfonija nastaje samo onda kada nam poruka iz prirode dodirne duh i zatreperi ga poput nežnog vetra što prohuji našim bićem i pokrene harmoničan zvuk svih žica naše vlastite harfe.

Može li čovek da čuje harmonične zvuke svoje harfe kada među ljudima?
Može li čovek da uoči neku nezgrapnu notu i da usred gužve sedne da uskladi njene žice?
Može li čovek da sluša simfoniju koja teče iz njegovog unutarnjeg sveta, usled svakodnevne vreve?
Možda je čovek zaboravio na svoju harfu i ne želi više da zna za nju. Zadovoljava se pijačnom bukom.
Možda ju je izgubio i više ne želi da je potraži jer mu nije potrebna.
I u slučaju da je pronađe, kako da podesi njene žice?

PARAKLESIS
Erazmo Roterdamski

Ako je, naime, nekome već jednom bila podarena takva moć govora (a drevni je pesnici nisu tek tako pripisivali Merkuru, koji je svojom božanskom lirom, kao čarobnom palicom, po miloj volji mogao uspavati ili probuditi iz sna, slati na onaj svet i iz njega prizivati bilo koga), želeo bih takvu moć kakva je bila karakteristična za Amfiona i Orfeja: prvi je pomicao oštre stene, a ovaj drugi je svojom predivnom muzikom privlačio k sebi hrastove i jasenove. Želeo bih za sebe moć govora kakvu Gali pripisuju Ogmiju koji je na dragocenim lancima, što su sezali od njegova jezika do ušiju (slušatelja), vodio tamo-amo sve smrtnike, onako kako je hteo. Želeo bih imati moć govora kakvu je basnoslovna drevnost pripisivala Marsiji. No da se ne bih predugo zadržavao kod bajki: još bih više želeo imati onu silnu govorničku sposobnost kakvu Alkibijad pripisuje Sokratu, a drevna komedija Periklu, naime takvu koja nije samo ugodna ušima u prolaznoj nasladi, nego baca strele koje se zabadaju u srca slušatelja. Želeo bih takvo govorničko umeće koje prožima, koje preobražava, koje se rastaje od poprilično drukčijeg slušatelja nego što ga je srela.

O znamenitom muzičaru Timoteju čitamo da je vazda, kada bi otpevao svoju pesmu po dorskom napevu, nadahnuo Aleksandra Velikog na vojničke podvige. Nekoć nije manjkalo takvih koji su smatrali da ništa nije učinkovitije od izreka koje Grci nazivlju epodai (čarobni napevi, prim. prev.). Ako dakle doista postoji takva vrsta uroka ili sila suzvučja, koja u sebi doista skriva enthousiasmos; ako postoji Peitho koja doista može zadobiti naklonost srdaca – tada bih želeo njezinu prisutnost; molio bih je da stoji uza me, kako bih sve ljude uverio što je najlekovitije od svega. A još više želim da sam Krist, o čijoj stvari je reč, tako usuglasi strune moje harfe kako bi ova pesma sveudilj potresla i ganula srca sviju. Za to, naime, nisu potrebne govorničke dosetke i prazne fraze: za ono što želimo, ništa nije učinkovitije od Istine same: što je jednostavniji, to je učinkovitiji Njezin govor.

Ali lord Edward nije slušao svog asistenta. Bio je izvadio lulu iz usta, podigao glavu i istodobno je lagano nakrivio na jednu stranu. Namrštio se kao da se napreže da nešto načuje, nečega se priseti. Podigne ruku kretnjom koja je nalagala tišinu. Illidge se prekine usred rečenice i također osluhne. Obris neke melodije slabo se ocrtavao u toj tišini.
Bach? - prošapta lord Edward.

Od Pongileonijeva duvanja i guđenja bezimenih gudača uzdrhtao je zrak u velikoj dvorani i zatreperili prozori što gledaju na nju, a od toga opet uzdrhta zrak u laboratoriju lorda Edwarda na drugom kraju kuće. Uzdrhtali je zrak uzdrmao membranu timpani lorda Edwarda. Međusobno povezani malleus, incus i kosti stremena potaknuti su da uzburkaju membranu ovalnog otvora i podignu sićušnu oluju u tečnosti labirinta. Dlačicama obrasli krajevi slušnog živca zatreperiše poput algi u uzburkanom moru. Bezbroj neobjašnjivih čudesa zbi se u mozgu i lord Edward zaneseno prošapta Bach!. Nasmeši se od užitka a oči mu zaiskriše. Mlada je devojka pevala za se u osami pod plovećim oblacima. A onda filozof, usamljan kao oblak, poče razmišljati poezijom muzike.
Svakako moramo sići i poslušati - reče lord Edward i ustane. Dođite, posao može pričekati. Ovako se nešto ne čuje svaki dan.
A odelo? - upita Illidge sumnjičavo. Ne mogu sići ovakav. Spusti pogled po sebi. Odelo mu je i kad je bilo novo odavalo jeftinoću. Iznošenost ga nije ulepšavala.
Ma, nije važno. Ni pas koji je nanjušio zeca teško da bi mogao pokazati nepriličnije nestrpljenje od lorda Edwarda pošto je čuo zvuk Pongileonijeve flaute. Uhvati svog asistenta za ruku i žurno ga izgura kroz vrata i hodnikom prema stubama. To je samo malo društvo - nastavi. Čini mi se da se sećam da mi je žena rekla...Posve neformalno. Osim toga - doda, smišljajući nove isprike da opravda neobuzdanost svoga ,muzičkog apetita - možemo se jednostavno ušuljati... niko neće ni primetiti.

Vladika Nikolaj Velimirović
Nove besede pod Gorom


Postoje glasovi i u kamenu, i u zemlji, i u biljci, i u kapi vode, i u atomu vazduha, isto tako kao što postoje glasovi i u suncima, zvezdama, planetama, mesecima, kao telima. U čemu god ima unutrašnjeg pokreta, ima i glas. Fino uho moglo bi ćuti struju sokova u biljci; jošfinije moglo bi čuti glasove u kamenu, zemlji, kapi vode, atomu vazduha. No naše uho nije sposobno da čuje sve glasove, kao što ni naše oko nije sposobno da vidi sve stvari. Izvesno pak: više je glasova u ovome svetu koje ne čujemo, nego predmeta koje ne vidimo. A to znači: vasiona je punija glasova nego slika, boja i oblika. Jer nema ništa bezglasno, za onoga ko čuje. Sve je ispunjeno glasovima, sve je ispunjeno rečju. Sva vasiona je jedna trešteća muzika, i neprestani govor, i neprestani razgovor.

.....

Nema mrtvih i bezglasnih stvari, jer dokle nam stvari nešto kazuju, ma kroz koje čulo naše, dotle su one izrazite, a dokle su izrazite, dotle su postojeće, a dokle su postojeće u opštoj muzici stvari dotle su žive.
No, zar ste jednom čuli gde se kaže da je muzika najprivlačnija moć u svetu...... I kad je razumljiva, i kad je polurazumljiva, i kad je sasvim nerazumljiva, pesma i muzika su uvek jedna misteriozna i neodoljiva sila. Zašto to, ako ne zato što nas one dovode doma, podsećaju na prvobitnu, da na bitnu domovinu našu ? Na prvi glas; na prvu reč; na prvu pesmu ; ....Samobitnu božansku Reč, i da je od nje i kroz nju postao sav svet, kao njen odjek....

Vladika Nikolaj Velimirović , Nove besede pod Gorom

VII SIMFONIJA I METAFIZIKA MUZIKE - Bela Hamvas
May 6, 2013 at 12:12pm



1.Opšte je mesto da je Betovenova muzika titanska. Ali je tačno I nije titanska zato što je nadljudski velika, nego zato štoje on opljačkao svemir. Izmamio je tonove iz njihovih skrovišta,istrgao iz njihovih skrivnica, nasilno strgao odande gde su prirasli,sistematski ih isisavao, izdvajao iz dubina gde su se survali, izkamenova, iz mora, iz zemlje, iz duše, iz zvezda, iz podzemlja, strasno,divlje,
pomamno, nemilosrdno ih topio, dočaravao, potrzao, potezao.Što je posle njega preostalo, jedva da nešto vredi. Sigurno je daje muzika titanska; ali je siguro da je i njegova sudbina takva. Jersve što je činio, samo je titansko moglo biti, i što je propatio zbogtoga, samo je titan mogao propatiti. Ispaštao je on zbog toga, ta usamljena, neotesana neman, stisnutih usana, velike lobanje, ispaštaoje zato što je iskomadao sve tonove sveta. Samo bi Grci shvatili šta se dogodilo kada je ogluveo i kada ova grubijanska saka luda,tako ponižena, nije mogla više da čuje ono što je pljačkala. Tako je, kao i
svaki titan, i Betoven postao žrtva sopstvene veličine, on koji je i u religioznoj muzici tako poštovao svoje bogove da ih je izmrcvario, pobunivši protiv njih celokupan svet tonova, i sručio na njih celu elementarnu demoniju tonova. Istina, i bogovi su bili prinuđeni da mu se klanjaju; ako žele da čuju muziku, dostojnu sebi,prikladnu, morali su da slušaju Betovena. Jer u pesništvu može da se raspravlja: Homer ili Šekspir, ili Mahabharata, ili nešto drugo; i u slikarstvu i vajarstvu; u muzici nema raspre. Niko ne može stati uz Betovena. Ali u celokupnom bivstvu postojao je jedan jedini jadnik
koji od ove muzike ništa nije mogao da čuje: Betoven.

2.

Titansko je ono biće čija je snaga božanska, ali moral nije.Zato ne zna za mere. I zato mora da se sukobi s Velikim Redom i mora da padne. Zalud ima snage ako prestupa preko mere. Snaga mu je bezgranična i neiscrpna, i ta snaga ne trpi nikog i ništa pored sebe ni iznad sebe. Greh titana je oholost. On misli da je bivstvo stvar snage,samo snage, znanja, talenta, izdržljivosti, volje. Veruje da je svet plen, i da ga snagom treba osvojiti.
A onda upravo snaga u njemu postaje slabost. Postoji nešto što ne zna i za što nije dovoljno jak. To nešto je pokornost.Svako ko svoju snagu razvija do nadljudskog, poigrava se opasnošću da postane titan, odnosno da izgubi meru, samo sebe da načini prvim, i tako počini greh oholosti. A ko je ohol, znači da nešto ne zna i da za nešto nije sposoban i da za nešto nije dovoljno jak. Nadljudska snaga je ostala bez mere i pretvorila se u demonsku i ona se okreće protiv onoga ko ju je nagomilavao. I čoveku se sveti upravo ono zašto je verovao da će ga dovesti do trijumfa. Spotiče se o snagu.Neprekidno pobeđuje i pobeđuje i pobeđuje; sve trijumf do trijumfa. U međuvremenu ne primećuje da mu je jedna strana prazna, nepokrivena, slaba, krhotina, nepotpuna. Nema snage da sezaustavi i povije kolena. Nema mere, nema morala, nema religije, nema slabosti i nema snage za slabost, ne ume da bude zahvalan;kroz ovu
prazninu mora da propadne u prazno, kroz ovaj nedostatak mora da se pretvori u ništa.

3.
Titan se može prepoznati po tome što je on sam ohol; i po tome što je pored njega sirena. Sirena je ženska polovina titana i to unutarnja polovina; kao što je titan muška polovina sirene i to unutarnja polovina. Što je titanu snaga, to je sireni čar.Ali je to dvoje zapravo jedno. Način na koji žena gubi meru i ne umeda bude ponizna, i samu sebe čini nad-ženstvenom, kako bi se dočepala plena i vladala nad njime: to je čarobno zavođenje. Način na koji muškarac gubi meru i ne ume da bude ponizan, i sam sebe čini nad-muževnim,kako bi se dočepao plena i vladao njime: to je snaga. Čar je snaga žene, kao što je snaga čar muškarca.

4.
Nije teško povući krug titanskog i sirenskog bivstva. To je magija Ja, odnosno to Ja, taj oblik, to biće, takvo kakvo jeste, želi da postane nad-ljudsko i da bude prečarano tamo gde će ostati večito: magija čari i snage da budu večito s tim licem, s tom kosom,glasom, s tom glavom i s tim rukama i kožom i očima, s tim mislima, slikama, željama i nagonima. Ovako kako sada živi želi da večito živi, nepromenjeno tokom bezgraničnih vremena. Ne zna za sebe ništa
bolje ni više, jer je oholo, to Ja ovako kakvo je, dostojno je da ostane večito: ovako biti srećan i stupiti tamo gde "suze nikada ne stižu". Postavljen je zahtev za srećom, za ovo čisto, smireno,gusto, rastopljeno i blistavo bivstvo iz kojeg se izgubilo svako uzbuđenje,koje je prevazišlo nesigurnost i iz kojega je nestao zanos.
Ne zna se ko je prvi postao. Ali je sigurno da kada je titan rođen, i kad je počeo da pljačka svet, bogovi su mu poslali sirenu. I kada je titan ugledao čarobnu, uskliknuo je: evo je, to jeona! Ali ako je prva bila sirena, i kad je svojom čari počela da zavodi svet, bogovi su poslali titana. I kad je sirena ugledala snažnoga,uskliknula je: evo ga, to je on! U tom trenu su se oboje okliznuli. Titan je verovao da je sreća kod sirene, sirena je verovala da je kod titana. I od tada svaki titan i sirena veruju do dana današnjeg da je sreća kod drugoga. I zaboravili su šta su hteli, zaboravili su božansku vekovečnost. Svoje magije su usmerili jedno prema drugome, jedno drugo su osvajali i zavodili, i rade to od onda, i rade i danas. Bacili su sejedno na drugo, međusobno se smatraju plenom, i oboje veruje da mu ono drugo donosi sreću. A bogovi su se samo smeškali. Eto ih, grizu se i kidaju i
osvajaju i čaraju i mrcvare jedno drugo – a na ostalo su zaboravili.

5.
Ko sluša Betovenovu muziku, prvi mu je utisak da ovaj čovek nije pisao s radošću. Ko god je ikada gledao, slušao, čitao velika umetnička dela, imao je utisak da stvaralac nije stvarao s radošću. Na ovom mestu se uvek mogu raspoznati fušer i majstor. Fušer slika ili piše, ili peva da bi sam uživao, to mu je važno u slikanju, pisanju, pevanju. On sam sebe pretvara u publiku, u jednom licu je i pisac i slušalac, istovremeno je i iznutra i posmatra spolja. Zato je fušerajski rad bezobrazluk, a pored toga što je diletantska umetnost takva kao autoerotika, delo nije radost nikome drugome, samo onome koji ga
je stvorio.
Za svoje uživanje ne smem da napišem ni jedan ton, ni jednu jedinu reč. Zašto ne? Tajna. Ali je zabranjeno. Majstor nagonski zna da mora sebe pelcovati protiv osećanja zadovoljstva sopstvenim delom. Dok ga raduje, on je fušer. Kad počinje da ga boli,kad mu postaje teret i počinje da mu bude prinuda, on počinje da biva majstor. Pesnik mora da se odrekne radovanja rečima; muzičar se mora odvići da ton bude njegova strast. Svako veliko umetničko delo
jeste rezultat askeze, i može biti veliko samo po cenu odricanja od uživanja.

Fušer to ne zna. Opijen je i počinje da uživa u sopstvenom glasu, ali u tom trenutku to ve' nije glas, nego praznina.Pravi majstor je asketa, i ako ceo svet kliče, on ostaje trezven. Mora da zna protiv otrov, koji treba da koristi protiv uživanja u delu. Strože od
bilo koje monaške zakletve: onome što stvaraš ne možeš se radovati, i jedino si ti onaj koji se ne možeš radovati.

6.
Betovenu je mnogo veća briga bila, ne da ne uživa u lepoti napisanih tonova, nego kako da izbegne sve veću težinu zadatka koji ga je pritiskao. Izvući se od udaraca biča koji ga nemilosrdno teraju u sve manje podnošljive poduhvate. Mnogo veću brigu mu je zadavalo ono što nije hteo, nego ono što je hteo. Lepo je bilo ono što je radio? Veliko? Kada se osvestio da jeste, bilo je to pre užas, nego zadovoljstvo, i pre strah, nego uživanje. Konačno, za delo je
egzistencijalno zainteresovan samo jedan jedini čovek, sam stvaralac. Samo on zna da delo nije samo lepo, nego i koliko ga staje ta lepota. Više se nećka, usteže, odlaže, više se skriva,nego što trijumfuje. Zato se i može dogoditi da je traljavost fušerskog rada u tome što iskazuje, a majstorskog u tome što prećutkuje. Istinski stvaralac bi radije sve bacio, nego da se nadmeno busa u grudi. Balzak kaže da čovek sna volje započinje delo, s mukom ga nastavlja,
ne ume da prekine i zatim poželi da ga ponovo napiše. U ovaj intenzitet bivstva čovek stupa samo uz ustezanje, ako je unutra, beskrajno pati, jer ne može da izađe iz njega i na kraju nigde više nije u svojoj kući, sem ovde.

7.
Prema definiciji moderne psihologije, joga lagano, uz stalne napore izdiže podsvesne sadržaje iznad praga svesti. Šta time želi da postigne, sada je sporedno. Nesumnjivo da postoji ovakav postupak kojim se tamni i potonuli deo života izdiže i obračunava se s njim. Možda je negda celo duboko, tamno posejdonovsko bivstvo živelo u svetlosti. I verovatno je da je negda sve ono što danas lebdi ispod praga svesti bilo na svetlosti i posredstvom kosmičke katastrofe je potonulo, kao Atlantida. Ako ne bi tako bilo, nikada ne bismo mogli uzdići stvarnost koja se nalazi ispod svesti. Jer ako bi bila srasla s
tamom, ako bi joj mesto bilo tamo dole, ne bi se mogla izneti. I podsvesni deo je jednom bio svestan kada je celina čoveka još živela na svetlosti, i veći njegov deo nije bio potonuo. Zbog toga,i samo zbog toga je moguće izneti sve ono što je dole, zato je trijumf i veličina uzdići iz dubine ono što je potonulo i zato je nevolja i opasnost nešto ponovo upustiti, i katastrofa je ako čovek potone ispod svoje svesti. Joga je metodski postupak koji čoveka osvetli do najdublje tame i iznese ono što je potonulo u tamu.

8.
Da je Betovenova umetnost joga tonova, nema sumnje. Zato nikada ne izaziva utisak da je on i sam uživao u onome što je radio. Asketa ili jogin nije samodopadljiv u svojim rezultatima, a ne ume ni da uživa. Zna šta je postigao, šta je za to platio, šta ga čeka, i šta za to treba da plati. Za njega je muzika bila onaj svesni i disciplinovani postupak kojim je izvlačio potonulo; i svet tonova bio je onaj svet gde je ovu jogu primenio.

Askeza, odnosno Joga, za vreme dok svetlost usmerava prema dubini sveta i svesno uvodi svetlost u sebe sama, mami iz tame one oblike koje psihologija naziva arhetip. Arhetip je drevna forma, nezavisna od čoveka, prabiće, osnova, prapojava. Svaki sudeonik mitologije ovakav je praoblik bivstva: zmaj, krilati konj,svetlonosac, anđeo, đavo, satana, zaštitnik, pramajka. Ovakva drevna pojava je titan i takva je sirena.

Askeza, ili joga, jeste magijski postupak, i kao i svaka magija bezgranično je opasan. Zašto? Jer dok se prapojave uzdižu iz tame, mag mora da prepozna prabiće i mora da ga imenuje. Zbog toga ako bilo čovek, bilo zvezda, bilo biljka, životinja, novorođenče ili nešto novootkriveno iskrsne iz nepoznatog, najvažnije je i prvo:imenovati ga i nadenuti mu ime. Ime ga sada već vezuje za svetlost i ne dozvoljava da ponovo potone. Ako čovek ne prepozna prapojavu, i ne zna joj ime, prabiće ponovo tone. I šta tada sledi, to je užas užasa. Asketa počinje da se poistovećuje s prapojavom. To je onaj trenutak
koji mit zna kao preobražaj čoveka u zmaja ili u neman, ili u demona. Jer čovek veruje da je on prabiće. Kao što se Betoven preobrazio u titana, jer je verovao da je titan. Čovek se poistovećuje, što znači da dobija sudbinu prapojave. Preobraća se. Betoven je dobio titansku snagu, sirensku čar, oholost – sve što ide uzovu sudbinu. Kaznu i pad.

9.
Betovenova prva dela su glagoljiva. To bez izuzetka u svim slučajevima govori o fušeraju. Još se divi tonovima, uspelim harmonijama i rešenjima, opija ga melodija i raduje se savršenosti forme. Zato je delo prepuno lenjih pojedinosti i praznih zvučanja,
koji nemaju nikakvo značenje.

Brzo je minulo to razdoblje. Sve je bivalo više materijala,a mesta sve manje. Vreme je počelo da ga priteže. Iskrsao je zadatak kako da sve veći i prostraniji svet tonova sabije u formu za koju je primetio da joj je obim suvišno velik. Pre toga je formu ispunjavao retorikom; sada mu je odjednom postala tesna. Stvar treba sažimati i treba skraćivati. Svakodnevni jezik treba odbaciti, ovako je veoma razvodnjeno. Treba naći znake koji govore kraće i više.
U tom trenutku iskrsava ono što je nazvano betovenskim pianom. Betovenski piano je u proseku dinamički obrazac koji obuhvata dva–tri takta. Tonovi su sve snažniji, svaki ton se oglašava većom snagom od prethodnog, tutnje i praskaju sa sve većom i većom strašću i kad bi čovek pomislio da će instrument provaliti u vrisak koji cepa bubnu opnu, sve se odjednom, bez prelaza,iznenada stiša. Betovenski piano je ono pojačavanje koje se nezavršava u
kliktavom fortisimu, nego se snaga u poslednji tren potisne i obuzda.
Pojava asketske samodiscipline. Kao što Rolan piše: Betoven je jedini umetnik na celom svetu kome se čovek mirne duše može prepustiti i prepušta se – ne kao da je kod njega reč sve o samim nevinim stvarima, nego zato što je kod njega reč o najopasnijim strastima, ali bilo kakvom snagom da jure strasti, ljudi znaju da ih nikada neće obuzeti: sam Betoven je snažniji od svake strasti. Kao što oslobađa i najpomamnije, pobeđuje i najsnažnije.Betovenski
piano je tren oslobađanja najpomamnijih strasti i pobeda najsnažnijih. To je onaj tren askeze kada se uzdiže prabiće koje lebdi u tami, pod svetlošću koja je svesnom disciplinom okrenuta prema unutra, asketa ga hvata za gušu i smota pod sebe. To je titanski pokret.

Od trenutka pojave betovenskog piana kraj je glagoljivosti.Kao što je kraj građanskom i rokoko brbljanju u muzici. Više nije reč o blagoj harmoniji, o mudro proračunatim, šaroliko potresnim delovanjima, o lepim rešenjima, o smirujućim zvučanjima.Krenula je joga tonova, i počele su da se uzdižu prapojave tamnog,skrivenog sveta tonova.

10.
Askeza je kada je čovek jači od samog sebe. Osnovna forma asketskog života je ono što se javlja u betovenskom pianu,slobodno buktanje strasti i u poslednjem trenu, pre nego što obuzme čoveka, oboriti je. Tako čovek postaje jači od sebe.

Čovek veruje, razume. Iako je to tako malo. Koliko ne zna da on korača preko močvarnog tla. Da, ali šta je jače i od čega? Šta je čovek i šta on sam? Gde i u kojem je kod kuće? Šta je to kada sam jak, i šta od čega sam jači? Kada jači, ako kao Odisej bude vezan za jarbol, dok ostali začepe uši kako ne bi čuli pesmu sirena,i tako je jači od sebe sama? Ili ako dopusti da bude zaveden od pesme, i ode tamo, i tako je jači od sebe sama? Kada je jači: ako je slabiji, ili ako je jači? Ako se odupre, ili ako se ne odupre? Koja je snaga veća, ona koja ono što dolazi i što jeste nadmoćno pusti na sebe, ili ona koja
sebe veže za jarbol i brani se, i tako mora da bude jaka,jer zna da nije dovoljno jaka? Koji li je sam čovek, onaj ko je on sam,ili onaj koji je jači od sebe sama? O – "divlje srce čoveka nigde nema doma, niti ga igde može biti".

Nije u domu, ni ovde, ni tamo; nije on to, ni u samom sebi,ni u onom koji je jači od njega samoga. I cela dvosmislenost i kobno kolebanje po močvari nije li poput jedne vrste dvopolnosti koja lebdi u dubinama, da je čovek onaj koji se ne suprotstavlja i onda je jači ako dopusti, i ako je slabiji, to zapravo nije ništa drugo do li ako se u čoveku oglasi skrivena žena čija je strast da se predaje; a koji se suprotstavi, i tada je jači, ako se veže za jarbol, on zapravo nije ništa drugo do li oglašavanje u čoveku borbene strasti skrivenog muškarca, ali sam čovek nije ni ovo, ni ono, i divlje srce čoveka nigde
nema doma, niti ga igde može biti?

Nigda niko neće moći da presudi kada mi treba veća snaga,ako se čvrsto suprotstavim, ili se šćućurim uz ono što postoji.To dvoje u
močvari postaje jedno i tako se munjevito menja da se to sliva u uzastopnosti: ovde zapravo postoje dvojica, i daju dva različita, čak suprotna odgovora, jedan je da, a drugi ne – i da znači isto što i ne, ali šta znači? Dovde se probiti u dvosmislenosti stvari, na oštrici brijača, oprezno, najveća je opasnost, i ko sme da stigne dovde? Ko sme da razume ovoliko? Neosetno se preobražava, s nekontrolisanim smeškom, kako jedan klizi u drugi, uz melodičan pad. U ovoj obeznanjenosti sve se zajedno stropoštava, skupa zanos radosti i užasa: ali vidi se, sve se vidi, vidi se sve do nepodnošljivosti. Samo je
jadnicima neophodna uteha. Uvek videti više, i ako odista ne ide dalje, čak i tada videti da će čovek pronaći dom za svoje divlje srce.

11.
Tako se dvostruko formirao govor znakova. Morao je da nađe skraćene, zgusnute slike tonova, kako bi mogao izaći na kraj s vremenom koje se sve više skraćivalo i pritiskalo, i da ono što hoće, ume i da napiše. Trebalo je da pronađe šifrovan način pisanja kako bi preveo dvosmislene i skrivene doživljaje svoje sudbine, i kako bi mogao izreći sve što je video.

S formama koje su mu bile na raspolaganju: sonata, rondo, fuga, pesma, forme plesa, s njima se to nije moglo rešiti.Ali nije mogao ni sa samom muzikom koja mu je stajala na raspolaganju. Stvoriti novu muziku? Ludilo! Ni forme, ni muzika nisu bili pogodni za ovaj novi zadatak. Nepodozrivim i nevinim tonovima Baha, Mocarta, Hajdna nije se moglo postići ono što je želeo.Pokušao je da sažima; samo je nabacio skicu teme; pokušao je da pojednostavi
formu; ispuštao je stavove i povezivao ih ujedno. Ali je sveto bila spoljašnjost. Trebalo je da promeni ton.

Ne zna se tačno u kojem delu se zbio presudan korak. Ovako unazad, od kraja prema početku, ne može se ni rešiti. Lako je moguće da su se pojedini tonovi i motivi tako oglašavali veću prvim sonatama: ne kao muzika, nego kao nadmuzička muzika. Kao što nadsudbinska sudbina ne propati sudbinu, nego sudbinu sudbine – nadživotni život ne živi život, nego nadživotni život –nadljudski čovek je čovek čoveka – Übermensch, Überleben, Überschiksal– Übermusik jeste muzika nadljudskog čoveka i nadsudbinske sudbine. Zgusnutija je, sjajnija, opasnija, teža,trezvenija, strasnija.
Betoven je našao ono mesto, gde nije menjao formu, ni muziku, nego je promenio sam ton tako što ga je podigao za jedan stepen. Tako je mogao mirno da ostavi netaknute forme i samu muziku. Čak je upravo on mogao da bude onaj koji je bolje i savršenije od svih drugih mogao da očuva ova muzička pravila i
forme. Za tonove Übermusik savršeno je nevažno kako se oni javljaju u svetu koji stvarno odzvanja. Suština u njima nije čulno zvučanje, nego nadtonski ton. Betoven nije stvorio novu formu, ni novu muziku, ni nov izraz, ni nov jezik tonova, nego je tonovima dao novo značenje, uzneo im vrednost. Stvorio je mogućnost kojom se nadživotni život i nadljudski čovek mogu oglasiti u svetu tonova.
Betoven je otvorio muziku za kosmičke prapojave, budući da muzika, onakva kakva je bila, nije bila pogodna za to, on je sve uzdigao za jedan stepen. To je smisao Übermusik.

I sve je to neopozivo. Muzika se više ne može pisati s mocartovskom bezazlenošću, niti s baholikom bujnošću. Počev od ovoga trena muzika može biti samo joga tonova, tako svesno disciplinovana, metodička askeza koja tonom dočarava nadtonovski ton kosmičkih prapojava. Naivitet muzike izgubljen je zauvek: ona je postala oružje, magijsko sredstvo, čarolija, pozornica, mučilište, strategija, znanje, krst.

12.
U Betovenovim delima se su stopice može pratiti kako Übermusik potiskuje raniji ton u nasleđenom svetu tonova,kako postaje jedini vladar, kako osvaja sve veće prostore. Za ovone postoje paralele. U svetu slikara svako slika jednim jezikom, to je onaj jezik kojim su pisali Hendl, Mocart i ostali. To je onaj jezik kojim su pisali pesnici od Sapfe do Kitsa. Ni slikar, ni pesnik, niti iko drugi nije umeo da jezik prenese i uzdigne u nadljudski svet.
"Muzika je, kaže on sam, ona umetnost koja i stupa u viši svet koji umetnost i nauka samo naznačavaju." Niko drugi, izuzev Betovena, nije imao u umetnosti titansku prirodu.

Mogu se otkriti i presudne stanice. Prva dela se grupišu oko Patetične, sonate napisane za violinu i klavir i orkestar.Ovde počinje da podrhtava neobična odvažnost koja se očituje u tome što sve naizgled ostaje netaknuto, ali se na skriven način javlja užasna samovolja. Verovatno je u to vreme u pozadini porušio prve stubove. Počeo je da biva fragmentaran, nepredvidljiv, očaravajući imagičan. Naravno, forma je ostala, čak kao da je bivala sve savršenija.
Übermusikse probila kroz čulni svet tonova i počela da prži. Druga stanica se, kao što je i Rolan primetio, grupiše oko Eroikei Apasionate. Kakav je herojski smisao koji ovde izbija, nije teško pogoditi. Ceo svet plamti crvenilom, a iz pobunjene tame pomaljaju se zmajevi u obličju plamenova.

Ali sledi treća stanica čija je uloga ista kao i betovenskog piana. Gušenje raspaljenih strasti. Naročito V simfonija, ali počev od nje pa do mise. U prvi plan sve više stupa sažetost. Ponegde već bljesne ono što se može naći tek u poslednjim sonatama i kvartetima. Zato ne postoje reči. Ponajbliža je: brzina. Neko leti takvom brzinom kao nebesko telo u kosmosu, kao meteor, i taj užasni tempo, koji jedva i može da se sledi, nije vrtoglav: on leti, ima trezvenu samosvest i ne samo da sledi tempo, nego ga i diktira. Usput sve vidi, jer mu je stoti delić trena dovoljan da nešto prepozna. Tako huji na razdaljine svetlosnih godina, s bezgraničnim samopouzdanjem i disciplinom. Krajnja stanica su poslednje sonate, velika misa i IX simfonija.
Prethodna slika se izmenila utoliko što ovde usred beskrajnog prostora stoji mag, kao dirigent, prema pokretima njegove čarobne palice pljušti kiša iskri koje prže, odjednom, uz užasan prasak, uzdiže se divlja planina, vrhunac joj se kristalno blista u svetlosti
oreola – promiču komete – more se pokreće, lagano se ljulja,uzdiše. Naviru kosmičke vizije: lagano, pa iznenada i munjevito,smireno, pa uzbuđeno – tiho, pa vrišteći – jedna volja, jedna sila stvara i upravlja svima: veliki mag.

13.
VII simfonijaje s početka poslednje stanice. O simfoniji je napisano mnoštvo gluposti. Vagner je rekao da je to eistples. Obisje piše da je to grčka simfonija, kao što je grčki Helderlinov Hiperion, Geteova Ifigenija, Ničeovi Dionis i Apolon, a grčka je, jer "u njoj se susreće duhovni zanos, uzvišene religiozne žudnje sa životnim zanosom". Pa jeste, ove oznake su na izvestan način tačne. Samo. Da– samo.

O motivima ne može biti ni govora. I analiza je suvišna. U ovom Betovenovom periodu motivi više nemaju samostalno značenje. Kod njega je motiv pronalazak načina kako se najkraćim putem može stići do suštine. Kako bi to i drugačije moglo da se razume: postoji jezik koji veruje da je stvar uhvatio definicijom.
Ovde definicija ima samostalno značenje, jer je iste vrednosti kao i stvar. Znači stvar. Drugi jezik primenjuje magijsko opčaravanje i čara. Opčaravanje nema samostalno značenje; sredstvo koje priziva stvar samo uz ispravnu primenu.

Muzika pre Betovena posedovala je jezik definicija. Zato su ovde motivi imali autonomno značenje. U betovenskoj muzici motiv je nakraći put koji vodi do suštine motiva, odnosno čarobni ton – opčaravanje koje magijski otkriva skrivenu stvarnost primenjujući neophodno znanje.

14.
Ono što se nalazi u prvom stavu, kod Betovena se još jednom vraća, u jednoj od poslednjih sonata kao nekoliko taktova:prva polovina drugog stava sonate u A–duru. I posle Betovena se javlja još jednom, kod Šumana, u drugom stavu fantazije u C–duru,kao prva sporedna tema. I da bi se to moglo razumeti bez naročitih teškoća, najbolje je smesta stupiti u središte stvari.

Ljudski je uživati u pesmi ptica. Naročito u proleće, u maju, naročito u pesmi slavuja. I već se ovde ispostavilo da pesma ptica, obično zajedno s cvetanjem i toplijim vremenom, ne može sasvim prisno da dirne čovekovu egzistenciju i zato je ona prolazna, ma koliko bila prijatna, ali je ona zvučno–mirisni utisak koji je leteći i lako se zaboravlja. Pesmi ptica se gotovo svako divi; ali je sasvim malo onih koji razumeju pesmu ptica. Negda, kažu, sveti Franja je razumevao jezik ptica. Danas je, mada se teme i motivi muzike ptica prikupljaju gotovo kao narodne pesme i staro kamenje, od toga
načinjena nauka. Ali dela koja govore o muzici ptica čovek razočarano odbacuje. Ispostavlja se da skupljači nemaju ni pojma o ovoj muzici.

Razlika između muzike čoveka i ptice je u arhitekturi.Postoji li arhitektura atmosfere improvizacija ptica? Ne sme se zaboraviti da postoji uzajamna veza između arhitekture i muzike. Ako ima uzajamne veze između simfonije i crkve, ista uzajamna vezapostoji
između pesme kosa i ptičijeg gnezda.

Ali razumeti ovu muziku uopšte nije lako. Ptičija muzika se ne razlikuje kao muzika jednog autora od drugoga – ne kao muzika jednog doba, naroda od drugoga. Bilo kakva da je muzika,stara, persijska, hinduska, japanska, modema, nijedna ne može reći drugo nego ono što čovek može da kaže. Teškoća razumevanja pesme ptica nalazi se gotovo u nemogućnosti doživljavanja sudbine ptica. Neposredno i direktno čovek i ne moze da preživi ovu sudbinu,
jedino posredno, i to tako da se zagnjuri u veliko kosmičko Jedno Biće, u Misteriju Svih Središta, tamo gde se susreću sve sudbine i bića, pa da iz ovog Jedan i Središta posredno stigne do bića ptica i da razume njihovu pesmu. Odnosno, kao bez izuzetka u svakom slučaju, ne spolja i na direktan način, nego jedino iznutra uz pomoć i posredstvom Kosmičkog Velikog Jednog Bića stvar mogu da razumem i da dosegnem i da proživim. To je razlog što pesmu ptica
ne razume naučnik, koji skuplja motive i piše knjigu o njima, nego sveti Franja, koji je po milosti Velikog Središta mogao da razume ptice i da s njima razgovara.

15.
Ko je igda razumeo samo jedan jedini ptičiji ton, pribavio je nesumnjivo iskustvo da se drevna forma svake muzike nalazi u ovoj muzici. Čovek za izražavanje, ispoljavanje, razgovor,povezivanje ima i mnoge druge mogućnosti: pokret, govor, boju, materiju,pismo. Ptica nema ništa drugo do glas. I taj glas je za nju važniji od svega ostaloga, jer je ptica među bićima najdruštvenija i najrazgovorljivija i najneposrednija. Delamen, kome možemo da zahvalimo za najlepše napisane knjige o pticama, kaže da ovo maleno socijalno stvorenje ni za trenutak nije u stanju da živi bez druga, prijatelja, ljubavi, kojima neprekidno saopštava misli, osećanja, iskustva, i bez prekida mora da komunicira sa svojim krilatim životnim drugovima. Kod ptice je
celo bivstvo postalo glasovna tema: lepo osećanje, svetlost,radost što su skupa, činjenica što imaju perje jednake ili različite boje i različitu majušnu dušu. Nema bića koje bi bilo nežnije,intimnije i društvenije. I nema bića kod koga bi veza s drugim imala tako presudan egzistencijalni značaj. U velikim zajedničkim poduhvatima, kakav je seoba, ispoljava se isto takva dirljiva i potresna vernost kao u čudesnim prijateljstvima ili u savršeno srećnim i
privrženim brakovima. Ova celokupna bogata prijateljska,ljubavna i socijalna, prisna i topla sudbina ima samo jednu jedinu mogućnost ispoljavanja: muzički glas.

Zato mora da je ovde, u pesmi ptica drevna forma svake muzike. Mora da su tu skupa svi arhetipovi tonova svake muzičke prapojave. U pesmi ptica se nalaze pramotivi muzike. I ako čovek tokom godina, sada uz razumevanje i znanje, sluša pesme ptica, njemu će se lagano otkriti svet muzičkih prapojava.

16.
Pre svega ne sme se verovati da je rečju ptičija muzika sve sređeno. Upravo obratno. Ptičija muzika postoji samo za strance. I nema muzike kosova, muzike ševa, muzike senica. Svaki kos,ševa, svaki slavuj toliko i sasvim ima svoju, individualnu, ličnu muziku da se pesma jedne ptice mnogo više razlikuje od druge, nego egipatska od moderne muzike, nego himna Australijanaca od Debisija.Što ne znači da pesma ptica nema svoju baštinu. Delamen piše da malikos,
kada već dođe sebi, i ume da obraća pažnju i na drugo, ne samo na svoj stomak, upija u sebe one pesme koje iznad gnezda peva otac, i kada se sledećeg proleća oglasi, peva očeve pesme. Ali ne prođe ni nekoliko sedmica, napušta naučene motive i peva sve individualnije.
Drugog proleća svoga života sasvim je individualan umetnik.Postoji i druga mogućnost, koju ljudi često primećuju. Gde se na pojedinim brdima ili po dolinama, ili u šumama pojavi sasvim posebno istaknuta umetnička ličnost, tamo ostali i nehotice potpadaju pod njegov uticaj, preuzimaju njegovu dinamiku, ritam, zdipe i nešto motiva, ali naročito preuzimaju stil. Ptice pevačice imaju nečuven osećaj za stil. Njihovi koncerti se mogu slušati po celo popodne ili veče: u njihovom svesno izgrađenom delu od individualnih i ličnih motiva nema ni jednog jedinog koji mu ne bi pripadao, niti lažnog ili suvišnog tona.

Uopšteno govoreći nema ptičije muzike, ali čak ni muzike slavuja ili kosova, samo postoji muzika individualnih bića,konačno se i po tome vidi što se pesma jednog bića ne može prevesti na pesmu drugoga. Svako zna, ili bar sluti, da je notno beleženje ptičije pesme zaludan posao. Notama zabeležen ton već je ljudski, ane kosov. Ne može da se oglasi ni na jednom instrumentu, niti da se otpeva. Ne može se lišiti svoga autora, sudbine tvorca,mesta pesme i
trenutka pevanja. Ne zato što nemamo takvog tona ili instrumenta, nego zato što ta muzika kod nas više nije muzika. Pesmu slavuja nije moguće prevesti na jezik ševe. Čak se ni muzika jedne ševe ne može prevesti na jezik druge ševe. Muzika svake ptičije jedinke neuporedivo je svojstvena, egzistencijalna i savršeno drugačija, u tolikoj meri kao što su drugačije svako drvo, svaki cvet,svaki plod, svaki dan i svaka sudbina.

17.
Ima kosova za čiju je muziku svojstven epitet da je herojska. Beskrajno je ponosna i snažna, smireno se otvara, ne plaši se, bez razmišljanja i odlučno se baca u bitku, uspravna, čista i slobodna. Ima kosova čija pesma teče tako gusto i bogato, kao vatreno crno vino boje krvi, mirisno i opojno. Ima kosova koji su nežni i elegantni, gracilnost koja očarava, tananost i draga neposrednost. Ima kosova u čijoj pesmi blista takav zanos spasenja da čovek pomisli da maleno srce ptice mora da sagori u vatri vanzemaljske sreće.

A tek melodijske stance slavuja koje svojom nasmešenom melanholijom kao da se javljaju iz sveta snova! Sveže i kikotave glasovne vragolije crvendaća, zrele trile poljske ševe,češljugarevo biserno i seničino srebrno brbljanje – ipak se negde susreću. Sva ptičija muzika jeste muzika sirena. Kao i sve bitno, i ona se može videti s jednog jedinog mesta: iz Središta. Odande gde se stiču sve sudbine, kao i sve niti u ruci Jedan.

Šumska ševa je retka ptica. Uglavnom peva noću, u slepoj i potpunoj tami kada su već sve druge ptice umukle. I samo u velikoj šumi. Ređe kasno popodne, pre zahoda sunca kada u zrelom blistavilu čak i vetar tronuto zastane. Odmah se prepoznaje po hromatskim zvoncima. Sam motiv je prilično jednostavan. Primena i izrada mnogo manje. Najpre polako, melanholično priča svoju hromatiku praporaca, zamišljeno i zabrinuto, kao neko kome je tako teško na duši da jedva hvata dah. Potom nešto brže, ali s malim zastancima, kao da usput uzdiše. Treći put još brže i ovaj življi ritam još više ističe melanholiju, četvrti put ritam je još brži,i pošto je življi, vatreniji, strasniji i uzbuđeniji, on se s većom silinom uzdiže u beskrajnoj tuzi glasova koji padaju odozgo prema dole. I sve to odzvanja tako slatkim bolom, tako bespomoćnim i čarobnim jecajem, ali ova plačevna tuga tako je kristalno čista, tako okeanski
duboka, a u njoj ipak plamti divota koja prožima do kostiju i zanos koji topi i spašava, da čovek za tren i odjednom shvati Odiseja zašto je morao – baš tako: morao – da čuje pesmu sirena, ali zašto je morao – baš tako: morao – da bude zavezan za jarbol. Toj pesmi je nemoguće odupreti se, čoveka elementarnom snagom, nabeskrajnoj dubini odjednom zaboli celokupan svet i počinje u njemu,poput zavodnika, da se javlja žudnja za smrću – žudnja za smrću u blistavoj odeći, smešeći se, obećavajući srećno uživanje, laskajući mekotom sna. Čovek odjednom hvata sebe da bi najradije, tamo gde se nalazi,
legao i zaspao, ali zaspao u večnoj tišini smrti i u bezbojnom bistanju idile čekajući da ga smrt lagano, poput velike, bele ptice,mekim lepetom krila uzdigne i odleti s njim u nepostojanje.

18.
Gete kaže da su boje patnje i dela svetlosti – Leiden und Taten des Lichts. Sada čovek već razume da muzika nije ništa drugo do patnja i delo tonova.

19.
Za sirensku prirodu ptičije pesme grčki mit zna isto kao i keltski. Na Islandu žive beli labudovi i u određen otajanstveno vreme počinju da pevaju, kažu pre svoje smrti, i umiru pevajući.Islandski pastiri drže da ko ovu pesmu čuje "saznaje sve što do tada nije znao i zaboravlja sve što je do tada znao".

20.
U prvom stavu VII simfonije javlja se ptičija pesma, koja se još jednom vraća u poslednjim sonatama, i koja se još jednom javlja u Šumanovoj fantaziji. Pesma ptica, odnosno pesma sirena,odnosno jedan ton od prapojava, jedan od pramotiva, jedan ton od arhetipova; čarna zamamna pesma kojoj se ne može odoleti i čiji je smešak propast, zagrljaj – smrt.

Titan je magijskom muzikom uspeo da dočara svoju žensku polovinu. Ali je muzička prapojava istovremeno dočarala i njegovu sopstvenu suprotnost. Ovaj pramotiv narodi znaju isto kao i muziku sirena. To je muzika cvrčaka. Znaju za nju Grci, Kinezi,Japanci koji u bajci o Koko–Daiši pričaju o ovom znanju, a znaju je i moderni narodi. Nekako je sasvim prirodno da je druga krajnost ptičijeg glasa glas cvrčaka. Sasvim je prirodno da ceo svet tonova leži između ova dva – ova dva sveta su krajnosti, osnovne dve prapojave:pesma ptica i muzika cvrčaka. Na ova dva krajnja stuba počiva metafizika muzike.

Toro u svom Valdenu kaže: "Najpre treba da obratiš pažnju na zrikanje cvrčaka. Mogu se čuti jer ih svuda ima mnogo među stenama. Ali mi je veličanstvenije ako svira samo jedan.Čovek mora da misli na svoje pozne sate, na poodmakli deo dana, ali samo onako kako dobija predujam od večnosti ako je već malo proživeo u vremenu. Kasno je, ali samo za sporedne, ishitrene stvari sudbine. Ono što se razleže iz pesme cvrčaka, zrela je mudrost koja ne može
nikada stići kasno, mudrost na pretamnoj brizi, hladna,retka, laka, jesenja mudrost, daleko od žestokog proleća istrasnog leta.Cvrčak kaže pticama: O, vi ptice, tako vatreno govorite, kao deca,iz vas govori priroda. Iz nas, međutim, govori zrelo znanje. Kraj je godišnjim dobima, sve će usnuti i mi mu pevamo uspavanku. Tako cvrčak večito zriče, u podnožju vlati trave, zriči isto to iu maju i u oktobru. U njegovoj pesmi nema uzbuđenja, samo smirenosti i mudrosti. Liči na promišljenu i sigurnu prozu. Cvrčak ne pije vino, nego rosu. Njegov poj nije kratkoveka ljubavna pesma, koja se gasi ako mine vreme ljubavi...Cvrčci se nalaze u podnožju trava bez obzira na promene godišnjih doba i njihova se pesma ne menja, kao što se ne menja istina. Pesmu cvrčka čovek "čuje samo u čistim, zdravim trenucima."

21.
Tri stupnja bivstva:
Čvrsto, rastvoreno, nadčulno i čisto: postoji.Na čvrstom stupnju bivstvo je plastično, opipljivo,vidljivo,slikovito. Na rastvorenom stupnju bivstvo je muzičko i zvučno. Na nadčulnom stupnju ono gubi slikovitost i zvučnost; to je ono što Kits naziva viewless, stupanj logosa, gde je bivstvo slično logosu, duhovni znak, ne može se ni čuti ni videti, čulima se ne može uhvatiti, nije reč jezika, nego nadjezička apsolutna magija. A na četvrtom stupnju bivstvo odbacuje i ovu nadčulnu apsolutnu magiju. Postoji.

Iz gornjeg stupnja se uvek može dospeti u donje. Postoji se može pretvoriti u viewless, viewlessu zvučno, zvučno usliku. Ali od slike nikada ne može biti zvučno, niti od zvučnog viewlessi od toga čisto Postoji.

Odozgo prema dole put je slobodan i moguć. Odozdo prema gore on je zatvoren, i sam po sebi i sam od sebe niko ne može da stupi iz jednog stupnja u drugi. Stepenice odvaja nepremostiva provalija, a misterija je da je bilo onih koji su je ipak prekoračili. Ne može se razjasniti ni životom, ni genijem, ni duhom, niti bivstvom. Nije razvitak, nije saznanje, nije osećanje, nije magija. Dobijam ili ne dobijam. Stižem ili ne stižem. Nije zasluga, nije talenat,nije znanje. Ko ne razume, njemu se ne može ni razjasniti.

22.
U pradavna vremena, priča grčki mit, još pre nego što su rođene Muze, cvrčci su bili ljudi kao mi. Kada su Muze došle na svet i njihova pesma ispunila svet, jedan deo ljudi je toliko obuzela pesma da su samo slušali i slušali,zaboravili su i da spavaju, jedu, piju, čak nisu primetili ni da su umrli.
Od tih ljudi je nastalo pokoljenje cvrčaka koji su od Muza dobili na dar da ne treba ništa da jedu, ni da piju, i mogu da pevaju dok žive.

23.
Grčki mit zna i da se Eos, boginja zore, zaljubila u čudesno lepog Titona, i tražila je od bogova: da njenog dragog učine besmrtnim. Zevs joj je i obećao, ali je predivni mladić počeo da se skvrčava, da crni, bivao je sve manji i crnji, na koncu se pretvorio u cvrčka. Tako je Titon u obličju cvrčka postao besmrtan.Osećanja boginje Eos ostala su, međutim, neizmenjena, ona mladića, u obliku male crne bube, voli i danas, a mladić pesmom pozdravlja dolazak zore.

24.
I na kraju Anakreontova pesma cvrčka kada ovako kliče: Imali od tebe srećnijeg bića, o cvrčku! U krošnjama drveća tvoja je hrana kap rose, pevaš i živiš kao kralj...ljubimac si Apolona,koji ti dade srebrn glas...večno si mlad, o mudri sine mrke zemlje, nemaš briga, samo pevaš...i ličiš na bogove.

25.
Kada posle sirenske muzike prvog stava VII simfonije zazvuče monotoni, dvočetvrtinski, blagi tonovi drugog stava, nema sumnje da posle ptičije muzike ovde zabruji muzika cvrčaka, večna, dvočetvrtinska, lagana, tiha muzika elizijumskih cvrčaka,koja se oglašava od večnih vremena, izvan svake strasti, muzika čistog bivstva, čisto postoji, izvan rada, igre, ljubavi,zavođenja, radosti,izvan sreće, izvan pobede, izvan lepote, razleže se do večnih vremena
tiho, jednolično, uz beskrajan mir i neizrecivo spokojstvo,izvan prolaznosti posmatrajući iz večnog bivstva promene sudbine,iz nepromenljivosti prolaznost.

Vatrena životna strast sirene i njena demonska žudnja za smrću i lagana mudrost besmrtnog Titona. Čarna muzika i elizijumska idila. U tonu razrešeno zvučanje koje uzdrhtava,izaziva žeđ, uzbuđenje, nestrpljivost, želje; i izvan sveta tonova,izvan nadčulnog sveta duha spokoj čistog Postoji, koje gasi svaku glad i žeđ, koje smiruje, trezni bez smeška, lepote, utehe,neporemećeni mir, idilska mudrost i tišina.