Dvorana malih stvari

Ne postoje male stvari.
Ono neko mesto u nama koje dodirnu, čini ih neizmernima.
Zamisli kad bi imali moć da vidimo stvari, ljude i događaje baš onakvima kakvi oni zaista jesu, u njihovoj pravoj dimenziji. Ala bi se iznenadili.
Ili još bolje, kad bi bar videli sebe u pravoj veličini. Pa da se može meriti koliko je u nama ljudskosti, koliko saosećanja, koliko lažne veličine i samoobmane.
Koliko je širok osmeh i koliko je teška suza... i sve te neke male velike stvari.

Tri narukvice od gaze sa ispisanim imenom.
Trenuci ispunjenosti, radosti. Trenuci tuge, bola. Oni koji su se utisnuli.
Tonovi muzike koji pokrenu emocije. Reci koje se ugrade.
Knjige. Zagrljaji.
Mrak i pariskoplavi zid u sobi. Svetlo svece u tegli ispunjenoj kamenjem. Senke. Potpuna samoca.
Osecaj povezanosti, celine.
Svezina vode. Jesenje lisce pod nogama. Koraci u snegu. Nebo. Reka.

Dvorana malih stvari... Cuj, male!

Knjige mog dede koje sam dobila. I stare fotografije.

Verovatno si ona leva devojcica koja nema svoje mesto na klupi, neprihvatjiva
sebi, osamljena i sa pogledom unutra.
S desne strane knjige, rukopis na stranici, stil i boja slicne tragu citanja Biblije mog dede. Iste divne, odane i nesigurne zabeleske posvecenosti.

Zapazim reci iz Hamleta:
Veliko hvala na odmeni.
Ta ciča zima, a u srcu bol.

Da, ta sam. Tu fotografiju mnogo volim, dugo, bas dugo je nisam videla. Stigla mi je u paketu sa knjigama. Cudno, nikad nisam primetila te simbolicne detalje na fotografiji. Neke stvari se odmah znaju, zar ne? Jos tada nas odrede.
Ne znam otkud taj kalendar sa leve strane. Izgleda kao pokusaj koricenja knjige starim rokovnikom. Boze, kako jedna knjiga moze puno da kaze o coveku. I kako moze da sacuva duh onoga ko ju je voleo.
Izgleda mi da su nekad ljudi vise cenili stvari. I reci. Uvek sam zelela da zivim u vremenu i prostoru kada se na taj nacin razgovaralo i zivelo. Nedostaje kvalitet, dubina, znacaj. Duh. Trajanje.

Kralj: Zasto ste uvek u tim oblacima?
Hamlet: Ne, kralju, ja sam odvise na suncu.

Posedovao je vestine mnogih zivotinja. Pricalo se da je poput ptica sletao na krovove kuca i da se kao macor spustao niz odzak u tudje domove. Bez zvuka koji bi ga odao u sred noci. U pepelu je ostavljao trag, uvek jedan te isti, koji je licio na osmicu. Niko nikad nije uspeo da ga vidi, jer se kretao brzinom koju ljudsko oko nije moglo da uhvati.

Neke datume ne mogu da zaboravim. Zapravo, tih dana, kada se probudim, pomislim: Hej, super, ovaj dan više nema nikakav značaj za mene, ne boli više, ne dotiče. Onda se nasmejem svojoj ludosti, jer sama činjenica da sam to pomislila znači da je još uvek tu. Ali okej, nasmejem se igri uma, pa radosno nastavim da se igram. Emocije su samo igra energije, sve je igra. Kakve veze ima? Da nije to, bilo bi nešto drugo. Nikakav značaj nema, prošlo je, tu je, prolazi, traje. Samo mi je dosadno, ponekad. Često. Jer nemam kome da nabacim ideju, pa da dobijem uvid nazad. Retki su oni koji znaju da se igraju, da vraćaju dopunjeno. Užas, kako sam nestalna i neutemeljena ni u čemu stvarnom. Stabilnost koju imam je u pokretu, u nestalnosti, u unutrašnjem prostoru koji je beskrajan. U osećaju sebe. Da li sam time nešto postigla, ili sam sve izgubila? Nebitno, nevažno, prolazno. Bitno je da još uvek umem osećajem sebe obuhvatiti drugog. I zagrliti osmehom.