U potrazi za odgovorima kroz snove

24.03.2021.
San: Držim časove u Jovinoj gimnaziji, Sandrinom razredu. To je neki novi sistem, primili su me za profesora i predajem dva predmeta: matematiku i još jedan, mislim da je fizičko. Spremam se za čas, razmišljam kako ću raditi sa njima. Imam utisak da je bezveze što ja predajem matematiku specijalcijama fizičarima jer mislim da je oni bolje znaju od mene. Planiram da im prepustim da oni rade, da prozivam jednog po jednog, a da ja budem samo tamo da održavam atmosferu i da pokrećem stvari. Odlazim na čas, tamo sam u interakciji sa učenicima i sve bude okej. Ima neka prostorija gde su profesori i pričam sa Aleksandrom /koji je završio poljoprivredni fakultet/ i on mi pokazuje veliki debeli udžbenik iz poljoprivrede i objašnjava mi kako je učio kada je studirao. Kaže mi da mu se tada nešto neobično dešavalo, da je celu koricu naslovne strane bukvalno pojeo tada i da se to dešava svima koji studiraju poljoprivredu. U drugoj sceni neki mladić hoće stalno da bude uz mene, traži pažnju, dodir. Malo mi je neprijatno, jer vidim da ga privlačim na onaj način na koji ne želim, jer je on mlad i znam da je nešto pogrešno protumačio. Stalno se približava i pokušava da me dodirne i stalno traži moje prisustvo. Ja se spremam za novi čas u Jovinoj gimnaziji, odlučim da se obučem ozbiljnije, da obučem suknju i obujem cipele na štiklu, pa tražim mesto gde mogu da se presvučem, jer je i tu gužva. U jednom momentu taj mladić, ili Aleksandar, nisam sigurna, kao da se to promeni, povuče me naglo kroz neki prozor, želeći da mi pokaže „pravu stvar“ i mi skačemo u ambis, letimo. Osećaj je predobar, dok letimo tako, on me drži i ima neko sigurnosno uže zbog čega znam da nećemo pasti iako je ispod ponor. Vičem da je lud što me je povukao i da nikada, ali nikada to ne bih mogla sama učiniti, i da je super i da nije tako strašno. Letimo tako, krećemo se kroz vazduh, on me sigurno vodi i drži. U sledećoj sceni neki je hodnik, gužva, svi profesori čekaju red da ih prozovu, pa da mogu da prođu i održe svoj čas. Buka je, ne čuje se koje ime prozivaju i oni koji su već prozvani i prolaze ponavljaju imena, kako bi se čulo i do onih koji stoje na početku. Učini mi se da su izgovorili moje ime i ja krećem tim hodnikom, noseći sveske i knjige u rukama. Dolazim do žene koja proziva i ona me traži na spisku prozvanih i ne uspeva da me nađe. Kaže mi da nema mog imena i da treba da se vratim. Izvinjavam se što sam pogrešno čula i vraćam se nazad, zabrinuta što ću zakasniti na časove koje treba da držim. U tom vraćanju vidim nekog muškarca koji počinje da hoda sa mnom i da mi nešto priča. Pogledam ga pažljivije i prepoznam Nebojšu, mog momka iz mladosti. Uputim mu onaj prodoran pogled želeći da mu dam do znanja da sam ga prepoznala, da znam ko je, ali on kao da to ne primećuje. Nastavlja da mi objašnjava nešto i da ide pored mene. U narednoj sceni opet sam okružena drugim profesorima i Ela mi pominje kako je dok je učila poljoprivredu imala nagon da pojede koricu knjige. To potvrde još neki prisutni. Setim se Aleksandrove priče i kažem da znam zašto se to dešava, da mi je objasnio kolega i kažem im da čovek, učeći mnogo o načinima proizvodnje hrane, o načinu na koji se hrana proizvodi u velikim količinima, o pesticidima, herbicidima, fertilizatorima, u jednom momentu dobije težnju da pojede, da asporbuje, da sjedini. I kažem da je to najniži nivo ispoljavanja težnje za stapanjem – kroz hranu, kroz želju da nešto progutamo, da to postane deo nas. I objasnim da mi je pokazan i drugi način stapanja, onaj pravi, viši, a to je kroz onaj događaj gde sam povučena i gurnuta u ambis, gde letim i osećam pravo stapanje, predaju, bivanje apsorbovanom. I da svaki čovek, zapravo teži tome. Hrana je samo način na koji to, na nižem stupnju živi. Svi me slušaju, vidim da imam njihovu pažnju i da su začuđeni, pa u jednom momentu kažem: „A da, zaboravih da naglasim, to je sve bio san, bio je san!“ Nekoliko puta ponavljam to i tada se i budim.

Prelistavam neke stare zapise, pa sam pronašla ovaj san iz 2016. Još uvek ga se jasno sećam, utisak je bio skroz stvaran. Dodajem ovoj temi kad već pravim zbirku snova. Možda se nekad nešto poveže.

Lekcija: Važnost proživljavanja svih osećanja, uključujući i strah – dinamičko stanje lenjosti

Aktuelna lekcija za ovaj preriod mi ne ide baš. Strah i dinamičko stanje lenjosti razumem, imam iskustvo toga, znam da su depresivna osećanja blokirane emocije. I to je to, nemam daljih uvida, nemam nikakvo produbljivanje.
Međutim, ta scena iz sna o skakanju je ostavila jak utisak, pa sam istražila još jednu lekciju, koja se igrom slučaja pominje, a to je ambis iluzije, ambis.

"The abyss can only disappear if you let yourself drop into it. Then and then only will you learn that you do not crash and perish, but that you float beautifully. You will then see that what made you tense with fear and anxiety was as illusory as this abyss."

Juče sam išla u šetnju sa prijateljicom. I pričale smo o bezbrojnim seminarima, kursevima, školama na temu duhovnosti, joge, svega što sada ima u ponudi. Podelih svoj utisak da niko ne daje dublja znanja i da sam potpuno prezasićena početnim lekcijama i back to basic principu koji mi uvek prodaju. Mogu da predajem sve to, i jedino tako moja energija može da se pokrene. A da slušam iz uloge učenika, ne mogu. Dosadno mi je, kao što su mi dosadni i seminari i stručne edukacije iz poreza i računovodstva ili emotivne podrške. Koliko god novca da izdvojiš za sve te edukacije, dobiješ samo početak priče, izuzetno dragocen onome ko počinje, ali ostaneš uvek uskraćen za suštinski deo, za produbljivanje, za pravo znanje.

I onda shvatih da nije problem u tome što dublja znanja niko ne želi da daje ili to što nemam kapacitet ili otvorenost da ih primim /što je kod duhovnih znanja glavni argument/. Problem je što dublja znanja ne postoje. To je to, više od toga ne postoji. Ono dublje, dragocenije, istinskije ne može se dati, ne može se primiti. Potreban je skok u ambis.

Lekcija: Iluzoran strah od sebe

Pitanje: Da li je strah od puštanja kontrole ono što te najviše plaši? Ko si ti ako sebe ne držiš u lancima?

Zatražila sam odgovor kroz san sinoć. Imam intelektualni odgovor, ali sam htela da vidim da li ima još nešto.

San, 18. mart 2022: Došli smo u neko malo mesto, mi porodica, mada nemam viđenje drugih članova porodice, samo taj osećaj „mi“. Neka je drama, svi meštani su u nekom objektu, u nekom hramu, crkvi koja se ruši. Postoji neko predviđanje, verovanje da će se srušiti taj objekat i svi su uznemireni time. Dolazimo unutar tog hrama i vidimo da su stubovi te crkve iskrivljeni pod težinom plafona i da će pući u nekom momentu jer se sve više krive. Čovek koji je došao sa mnom prilazi svakom stubu i spušta neku silu /nalik na munju/ koja ojačava stubove i ispravlja ih. Svi meštani svedoče tom čudu i atmosfera je neobična, duhovna, svi imaju utisak svetog, mističnog. Crkva biva spašena tom silom koja je ojačala stubove. Međutim, kiša napolju jako pada i pada dugo u kontinuitetu, nadolazi reka koja je u blizini i svi očekuj da će biti potop. Ali su svi umireni time što je crkva spašena. Odlučujemo da odemo, sedamo u kola, i taman da krenemo, ja zamolim da stanemo /opet ne vidim članove porodice, ali znam da su svi tu/. Zaustavila sam odlazak jer želim da pokušam da ubedim svoju baku da ide sa nama. Ona živi u maloj kući pored reke i ja odlazim, silazim nekim zemljanim putem koji je već skroz blatnjav, mokar od kiše. Vidim reku koja je tu, nabujalu od vode. Dolazim do bake, molim je da krene sa nama zbog poplave, sve u kući je već vlažno, natopljeno vodom i ja se okrećem gledam svu tu vodu i ponovo je molim da ide sa nama, da se spase. Kažem joj da imamo dve slobodne sobe u kući, da će imati svoju sobu. Ona ne želi da mi smeta u mom radu. Kažem joj da ne radim ništa veliko i da mi neće smetati. Na kraju ipak pristaje i ja joj dajem prazan veliki kofer i kažem da spremi stvari, samo najnužnije, gaće i majice i odlazim da još nešto završim. Ona vikne za mnom da ne zaboravim kolače. Penjem se onim putem i dolazim do nekog objekta koji kisne kao i sve drugo. To je naš objekat, neki restoran. Dva dečaka stoje pored, gledaju i komentarišu. Žao mi je što sam zaboravila da kažem baki da ponese knjige i razmišljam kako bih mogla knjige da spasim od poplave. Uzimam daljinski upravljač i uperim ga u taj objekat kako bi se spustila neka metalna ograda /ograda je kružna, ovalna, kao što je bila i arhitektura crkve pre toga/ u cilju zaštite. Dečaci gledaju oduševljeni spuštanjem tih rolo-vrata. Nakon što se ona spuste do kraja, spuštam i neki debeli zaštitni najlon zbog kiše. I razmišljam da li i mamu da ubedim da krene sa nama, i ona živi u tom mestu. Da li imamo dovoljno mesta u kolima, pitam se i pokušavam da se setim ko je sve tu.
_________
I mama i baka su pokojne. Zašto su one deo ovog sna? Zašto njih pokušavam da spasem? Od čega? Ojačavanje crkve silom je svakako najjači utisak sna, shvatanje da je poverenje, vera osnov predaje i da tek kada se stubovi ojačaju može poplava i bujica koja bi sve odnela. Voda predstavlja i emocije, ali predstavlja i nesvesno. Da li je ključno i to što je porodica sve vreme tu, porodica kao struktura. Hmm...