Suze

Prepustiti se bolu. Dozvoliti mu da burgija i zavlaci se u najdublje delove duse i tela. Pustiti ga da hara i osvaja kao surovi vojskovođa nebranjenu teritoriju, deo po deo, polako ali sigurno. Predati mu se bez opiranja. Podici ruke, kapitulirati. Osetiti kako nemilosrdno razara iznutra, a pritiska spolja. Iznutra kida, spolja sabija. A onda, naizgled odjednom, samo eksplodirati. Konacno, posle dugog otimanja oslobođen, jos uvek u neverici, isprva sasvim slab a zatim sve jasniji, pomalja se krik. Dozvane njime naviru suze. O kako oslobađajuci trenutak! Suze! Onaj uzasni pritisak kao da jenjava pred talasom naziruceg olaksanja. Sve se otvorilo! S njima ce oteci i deo otrova. Plakati, plakati neutesno. One podignute ruke spustiti, stisnuti pesnice i iscediti se do poslednje kapi. Posle svega, sklupcati se iznemogao i pustiti tisinu da lize rane. Pomirljivo sacekati da se sve umiri, da se preostali otrov slegne, kao talog, da se sve sto se otvorilo ponovo zatvori. I ustati!

Volela bih da mogu cesce i obilnije plakati. Cini mi se, koza bi mi bila lepsa. Lice na kom su vidljiviji tragovi oslobađanja nego tragovi trpljenja ugodnije je oku.

Suze same krenu, ne umem to da objasnim. Kao da se svi bolovi ranijeg perioda ispiraju na taj nacin. Zacudi me ta emotivnost, delujem ranjivije, osetljivije. A opet znam da sam mnogo jaca, sigurnija, ispunjenija. Otkud sad te suze? Sta one znace?

Treba plakati, da. Isceljuje.

"Sa stegnutim zubima i stisnutim pesnicama – raduj se jer zivis! Raduj se plavom nebu i purpurnim zracima suncevog izlaska. Raduj se bisernim kapima kise, jer nemas cemu drugome. Raduj se ocajnickom radoscu ranjenog vojnika, premorenog krvavom borbom. Ako je bitka izgubljena, zastava nije spustena, i oruzje nije baceno u blato, i ti ne bezis posramljen, jer nema razloga za bezanje. Mozes samo da ostanes, do smrti. A kada ne ostane nista drugo, raduj se uzvisenom radoscu zbog svojih bliznjih. Raduj se tuđoj ljubavi i zvonkom smehu tuđe dece. Cak i kada su oblaci tamni, raduj se! Po kisi i blatu, raduj se! Raduj se i likuj, preziruci bol, jer ti je ime Covek"

Ponekad suze potpuno neprimereno dodju. Pojave se prosto, bez vidljivog uzroka. Nema povrede, nema razloga... ali tu su. To su one koje dopiru iz duse, koji izviru iz najdubljih delova nas. I ticu se samo jednog: Izdaje. Izdaje sebe, onog sto ti je najdragocenije. Cudno, te suze (iako stvarne) niko i ne vidi. Kao sto su bez spoljasnjeg uzroka, tako su i neprimetne za one oko nas. Skrivene, kao i emocije koje ih podstaknu. Najdublje u nama, najdragocenije uvek je takvo: skriveno od pogleda. Valjda je dovoljno sto sami to izdajemo, sto sami gazimo preko toga. Previse bi bilo da to rade i drugi.

Kraj godine je uvek čudan period. Tuga nekako uvek pronađe svoj put.

Shvatih da svako ima svoj mit, svoju pesmu koju odigrava. Prepoznamo je rano, kad naučimo čitati ili slušati i onda je igramo zauvek, zarobljeni. Ništa bolnije od shvatanja da neko čita ili sluša tvoje reči, istražuje tvoju dušu, samo da bi došao do tela. Izgradih celu kulu oko sebe od reči, filozofija, simbola, kako bi prošao samo onaj ko ume sa tim. Ali džaba.

Čuvam joj ruke, grlim je i tražim
Da poljupcima opljačkam njen smeh,
U naručju da otmem joj draži
Da ispijem joj usne, tamne kao greh.

Ali ko nebu plavetnilo da uzme?
Lepotu mi se dodirnuti htelo,
Al’ izmeđ’ ruku ona mi ispuže:
U rukama mi osta samo telo.

Gde je lepota? Gde je njen svet?
Vraćam se natrag prevaren i smožden.
Ah kako telom da dotaknem cvet
Što samo duh ga dotaknuti može?

Rabindranat Tagore | Gradinar 49