Verujete li u vase snove i sta sanjate ?

Retko sanjam ne volim da sanjam dok spavam
jer su snovi koji govore a ja nekada nisam zelela da ih tumacim .
Sada znam da mi pricaju ,price -strasne i lepe ,jos uvek
nisam u stanju da ih skroz prozrem a ponekad ne zelim
jer me cak i plase.

Vec dve noci sanjam ...
bebu neku ,napusteni katastrofalni toalet ogroman
na jednoj strani zid sa nekom plocom plavom sa svetlucavim kamencicima
plocu mogu da pomerim i vidim preko celog zida
ogledalo polomljeno poput mozaika svi delovi su jos uvek skupa.

.....opet ogledalo- manje, pogledam sebe
i imam sta da vidim Ja sa velikom izraslinom na
vratu leve strane ....

Nemam poima sta da mislim ali znam da mi nesto ti snovi govore
smesno mozda verovati u snove ali sam prestala da ih ignorisem od
jednog sna koji mi je mnogo toga prostreo kao tepih ispred mene .

Od silnih ogledala postacu narcis

Pokusavas da dopres do sebe, ali ne mozes. Osim slike koju imas o sebi ne vidis dalje.

Zelis da raskines lance koji tebe vezu za tvoja osecanja, ali ne mozes. Jos vise se vezujes za njih, iako ti se cini da si slobodna.

Sada praktikujem snove otvorenih ociju -ovako - i bolje mi je

San. Nalazim se na moru. U nekoj sam knjizari i listam knjige. Znam da su to moje stare knjige i da sam ih dala toj knjizari. Na marginama vidim svoje komentare ispisane pored i citam ih, prisecajuci se svojih misli. Onda vidim da je pored mojih komentara i on naknadno ostavio neki komentar i pocinjem sa interesovanjem da to citam. Ali shvatam da je uzaludno, jer ne znam vise ni koliko mojih knjiga tu ima, niti da li su sve jos uvek tu. Javlja se ona misao "kako cu sada procitati sve sto mi je napisao?". U tom momentu se pojavljuje on, visok, lep i onako pomalo hladan i na distanci u odnosu na mene. Jednostavno znas onaj osecaj da mu nisam bliska, vec onako nastupa sa postovanjem, uvazavanjem, ali bez drugih emocija. Ja mu kazem da ne mogu procitati sve ono sto je napisao, to su knjige koje sam vec procitala, moje stare knjige, necu se sada vracati na njih i sve ponovo citati, a i kad bih htela, ne bih mogla sve da ih pronadjem... I on u tom momentu shvata i uzima neki veliki papir i pocinje da pise, sve ono sto mi je hteo reci u jednom pismu. Ja se obradujem, napokon ce napisati sve ono sto misli, ali znam, po nacinu na koji pise, po nacinu na koji reaguje na mene da ce to biti samo gomila reci koje ce reci sve osim onoga sto zelim da cujem. Zapravo shvatam da je to konacna potvrda da u tome nema nicega. Gledam ga kako pise, okrenut mi je ledjima, krupan, nagnut na papir, gledam kako nastaje to prelepo pismo, vidim starinski divni rukopis i reci ispisane naliv perom, onako kako vise niko ne pise.

Sanjala sam da sam dobila poruku na mobilni telefon. Pisalo je nesto vezano za dusu, ali ne mogu da se setim tacne poruke. Znam da me je podsetila na odlomak iz pesme koju sam postavila "I stih pada na dusu kao na pasnjak rosa." Osecaj je bio cudan. Posle toga sam se probudila i proverila da li je poruka bila stvarna. Videla sam da nije.

Imala sam neverovatno cudan osecaj kada sam se probudila. Kao da me je neko nasilno odvukao iz sna, vratio u stvarnost. I onu ogromnu zelju da se vratim, da nastavim da sanjam, da ostanem tamo. Bila sam potpuno izgubljena na momenat jer sam jos uvek jasno osecala pismo u rukama i sve one emocije koje su reci ispisane olovkom u meni budile. Kao i onu zelju da dodjem do kraja pisma, da upijem sve reci koji su tamo napisane, bar pogledom. Izgledalo je kao da je pismo bilo kratko, ali sto sam ga vise citala, to je ono postajalo duze i kraj mi je stalno izmicao.



Neverovatno koliko snazni mogu biti ti dozivljaji u snu. I bolno budjenje.

Kao da te sve tvoje nesvesno lovi u snu. Kao da te svim znakovima na koje nailazis trazi da se usudis da ga procitas. Izgovoris usnama. Ostvaris.

Odgonetnula sam prvi san o kome sam ovde pisala.

Sama sebi ostavljam poruke. Proslost, sadasnjost i buducnost su isprepletani. Sama sebi sam u proslosti ostavljala poruke za buducnost. Sada samo treba da se vratim da ih procitam!
"To su knjige koje sam davno procitala! Ne mogu se vracati na njih." Upravo treba da se vratim. Da svaku ponovo procitam, pronadjem, ovaj put povezujuci na potpuno drugaciji nacin. (!)
I da, ono sto drugi pisu nikad nece biti ono sto ocekujem da procitam. Svi odgovori su kod mene.

Sanjala sam sestru. Secam se da je njen lik, njeno prisustvo bilo centralno u snu, bila je stalno u krupnom kadru. Pretila je da ce se ubiti, da ce povrediti sebe. Imala sam onaj osecaj da skrece paznju na sebe, da manipulise. Vecito je imala iskrivljenu sliku stvarnosti, bar sudeci po mojoj. Utisak uskracenosti potpuno preuvelican i nerealan. Vecito ono njeno "ja", "a meni?". Nipodastavanje svega sto je dobila u zivotu, davanje prevelikog znacaja onome sto joj je uskraceno. Uvek utisak da je zasluzila puno vise, da vredi puno vise. Da je sve vezano za nju! Elem, u snu je pretila da ce skociti. Tu je bila neka planina, litica. Imala sam neki osecaj krivice, neki los osecaj jer me sputava, vezuje, uslovljava. Kao da mi se podsmeva, svesna svoje nadmoci. Ali nisam bila emotivno vezana za celu tu pricu, nekako sam posmatrala, bila hladna. Bez pokusaja da pomognem.
~~~
Sestra i ja smo vecito bile drugacije. Suprotne. Ona je preuzela ulogu "lose". Otkud sad takav san? Odbaceni delovi mene? Ego?... Hm

Ponovo sam sanjala sestru (u pitanju je moja najstarija sestra). Secam se da sam imala utisak da me je ostavila na miru, da nece ponovo potezati pitanja proslosti, roditelja, nepravednih postavljanja, sansi u zivotu. Tu negde se nalazi i moj otac – nije prisutan, ali osecam da mu to predstavlja olaksanje. Medjutim odjednom, potpuno je poludela, pokusala je da nasrne na mene. Ja sam bezala (ali pribrano, bez straha), secam se stepenica uz koje sam se penjala. Cini mi se da je to bila zgrada u kojoj sam ranije zivela i da sam imala utisak da tamo i zivim. Pokusala sam da pobegnem trceci uz stepenice. Medjutim, stigla me je i zabila noz u donji deo stomaka, skroz nisko. Nisam osetila bol, ni strah. Prosto javilo se samo cudjenje. I pokusaj da izvadim noz.

Sledeca scena. Stojim na stanici i cekam autobus za posao. Stize neki autobus u njemu se nalazi moja sestra od tetke (sa kojom inace radim) i kaze mi da je umorna, da ne moze vise tako da radi. Ja joj kazem, bice sve u redu, razumem, razgovaracemo o tome kada stignem na posao. Onda odjednom shvatam da je bolje da idem kolima i krenem do parkinga. Prelazim put (ponovo je u pitanju parking od zgrade u kojoj sam ranije zivela). Pri prelasku prve polovine puta neki auto je brzo prosao ispred mene, da bih ga ponovo primetila na drugoj polovini puta u suprotnom smeru. Odjednom vozac gubi kontrolu nad vozilom i pravi krug oko mene zaustavljajuci se na pesackom ostrvu. Prilazim kolima, vidim da je vozac neka devojka kojoj je jako lose (drzi se za stomak). Njen lik jasno vidim, ali mi nije poznat. Pitam je kako je i ostajem uz nju.

Počela sam budna da sanjam. Uhvatim misli koje su potpuno nepovezane, likove i scene ljudi koje ne poznajem, besmislene, apsurdne asocijacije.
Ne verujem ni u budno stanje odavno. Ali se igram, sa svim što uđe u prostor svesti. Promišljam o svemu, tražim značenje, poveznice. Simboli, arhetipovi, mitovi, drevno. Sami dajemo stvarnost svemu. I sami svemu možemo oduzeti stvarnost.