Prošlost

kažu, treba "pustiti" prošlost. panta rei.
kažu, otpuštanjem prošlosti ćemo biti srećniji, rasterećeniji, slobodniji.
a kako da učinim to ako u toj prošlosti žive neki ljudi kojih nema u sadašnjosti, a volim ih?
ako u njoj imam sebe na kakvu sam bila ponosna i kakva bih sada volela da budem?
i kako da samo odstranim iskustvo koje mi se ne dopada, a da ono lepo ostane netaknuto?

zaista ne razumem zašto se od prošlosti treba opraštati; svakako da se ti trenuci neće ponoviti i da od njih nemam ništa, ali baš zato ih treba držati na posebnoj particiji duše. da li ljudi odustaju od svojih foto-albuma ili punih memorija sa fotografijama na telefonima? da li neko ode na putovanje i zaboravi da fotografiše svaki kamičak drugog grada?

uostalom, prošlost je jedino mesto na kojem sam sigurna. znam šta će mi se desiti, kako ću odreagovati, koliko će boleti...

ne smeta mi da u budućnost ulazim unatraške, okrenuta joj leđima i spremna za udarac.

Prošlost nikad nije bila tu, kao što nije tu nikad bila ni budućnost. Prošlost je uvek tu, kao što je uvek tu bila i budućnost. Najlepša stvar našeg postojanja je prožimanje svih tih vremenskih linija, kvalitet sadašnjeg trenutka da obuhvati sve što je nekad bilo i sve što će nekad_jednom biti. Nikad_Uvek – zar nije čarobna i magična ta igra /ne/postojanja?

Tajna je u svim onim momentima prošlosti koji su naneli bol. Njih treba otključati jer u njima su zarobljene sve oni potencijali budućnosti koji otvaraju prostranstva koja nismo doživeli. Njih treba ponovo dotaći, otpustiti svu tu bol da nas preplavi, sada kada smo dovoljno široki i duboki da je primimo. Oslobođena bol oslobađa i sve drugo što je sa njom jednom zaključano.  

Puštanje prošlosti, da.

koliko duboko možeš sagledati stvari golim okom? da li čuješ melodiju samo gledajući u dirke instrumenta?

u filmu o dalekoj budućnosti, budućnosti sa klonovima, letećim vozilima, hologramima, postoji jedna soba u kojoj se nalaze ostaci daleke prošlosti - soba sa klavirom, crno-belim fotografijama u ramovima, sa raznim knjigama na policama, soba sa malim stonim lampama i prigušenim svetlom, soba u koju ulaziš da se izlečiš od devetog kruga stvarnosti.

to je prostor u kome ćeš smeti da se osaćaš očajno koliko god želiš, jer nema kamera, nema istrebljivača duše da te osuđuje ili, još gore, razume i teši.

vreme je toliko brzo i ludo, da me prestigla budućnost odavno gleda sa leđa; sve je tako zgusnuto i pogrešno. potreban mi je jedan dug, zamrznuti kadar, jedan dug pogled u dirke dok ne čujem muziku.

draga rejčel... zavidim ti.

jedna lista zanimljivih naslova knjiga počela je da raste u meni, lista za (ponovno) čitanje. to su nazivi iz naše pokojne kućne biblioteke - isak beševis singer: "gimpel luda", "rob"; džozef heler: "nešto se dogodilo"; eshil "okovani prometej"; bohumil hrabal: "služio sam engleskog kralja"; džojs keri: "konjska usta"; tode čolak: antologija novije srpske lirike; kumranski rukopisi; pančevačke "sveske"; salman ruždi: "satanski stihovi"; bertrand rasel: "istorija zapadne filozofije"; milan kundera: "nepodnošljiva lakoća postojanja"; justejn gorder: "sofijin svet", david albahari: "mamac"... sol belou, somerset mom, olja ivanjicki, jesenjin, njegoš, skerlić, stanković, dira, ta imena sam redovno iščitavala sa naših polica i postojanje tih knjiga na predviđenim mestima bila je nepobitna činjenica da je sve u redu. znala sam gde su tolstojeva sabrana dela, gde je andrić, gde su "prosvetine" knjige a gde izdanja ik "reč i misao". to je bio moj kompas. i trebalo je da ostane tako.
ali, ne može sve ostati nepromenjeno, jer je sve propadljivo, pa čak i kompasi.
sve te stranice i svi ti ljudi sa naših polica su se razleteli, ko zna zbog čega i kada; nije to bila seoba vidljiva i jasna već potajna; reči su odlazile srazmerno odvijanju životnog klupka i tek sada je vidljiva praznina. sada, kada ni zidova ni polica nema.
kada nema ni nje koja me je upoznala sa svim tim ljudima.
iz nedostajanja, nostalgije, ali i nedostatka sagovornika, počela je rekonstrukcija te  sobe u mom sećanju, možda kao zamena za razgovor sa njom. ako pročitam ponovo sve, ako poređam u glavi sve knjige onako kako su inače bile raspoređene u životu, hoću li je čuti, hoću li se setiti, hoće li biti lakše, hoće li se pojaviti neki odgovor?

šta smem da priznam sebi posle skoro godinu dana...?

ništa se nije promenilo, zapravo. prošlost je i dalje tamo gde je i bila, isti filmovi se redovno puštaju u svakom delu tela. te trake se nikada neće pokidati, neću im dozvoliti.

jedina je razlika u tome što se više povinujem potražnji društvenih normi koje iziskuju da si dovoljno tugovao i sad naprosto moraš da budeš srećan. meni nije teško da glumim pajaca, pa su tako standardi zadovoljeni.

filmove puštam u trenucima svog samotnog hoda - na ulici, u prevozu, u redovima pred kasama ili šalterima. tada sam istinski sama, bez onih koji rečnicu život ide dalje tako neumitno pogrešno koriste, kao da lepe flaster na otvoreni prelom.

nikada mi neće biti jasna ta potreba da svi budemo srećni, nasmejani i bezbrižni kao da se ništa loše ne događa. priznajem da mi je čaša uvek poluprazna i više mi energije odvlače oni koji mi popunjavaju čašu tričarijama nego njena praznina.

treba okopavati svoj vrt, kandide.