Reči koje zavolim

I kisna kap me ume ozlediti. Recimo, zbog toga volim sve reci u kojima pada kisa.

Ozleda od kisa je drugacija od ostalih modrica koje nosim. Osetim kako mi padaju na dlan kapljice svetlosti, iako povredi saznanje da sam ih izgubio.

Udarac.

Iskaz bozanskog u zveri, iza ostaje tisina. Udarac u glavu, udrac ispod sastavka rebara, vezani udarci u vitalne tacke; kidanje i razaranje paucine nerava i tikiva. Zadati udarac, izdrzati udarac, ostati na nogama ili padati u prasinu. Opsesija oslobodjene prirode koja izlaz pronalazi u sopstvenom unistenju.

Udarac u srce. Ostavi bez daha, bez svetla, zaustavi vreme. Ne zadaje se pesnicom, ne ozledjuje nerve ni tkiva a padas u prasinu; drugaciji je to udarac posve jer tako te udare samo oni koje zavolis. Iza je nista, nema ni tisine. Verovatno, izgleda tako u cistilistu posle smrti, otvoren prostor praznine dok zaustavljen si pred kapijama pakla ili raja, svejedno.

.

Budjenje.

"O Zaratustra, onaj ko pomera planine, pomera i doline i nizije."
A ja sam odgovorio: "Moje reci jos nisu pomerile nijednu planinu, niti je ono sto sam govorio doprlo do ljudi. Ja jesam bio kod ljudi, ali ipak nisam stigao do njih."
A onda mi je nesto ponovo necujno reklo: "Otkud ti znas? I rosa ovlazi travu u najtise doba noci."

Neznost.

Dodir, rec ili pogled sa osecajem za trenutak.
Postoji blag dodir koji uznemiri, sentimentalnost koja je prazna. Kao sto i iznenadan snazan dodir ili rec ne moraju oznacavati grubost. Nije to pitanje jacine i snage, vec nacina i osecaja. Ljubavi. Odbijanje moze biti nezno, kao sto prihvatanje moze biti grubo. Vikanje moze biti nezno, kao sto sapat moze biti grub.
Cak nije ni bitno da li boli. Ostane taj trag neznosti ili grubosti, nezavisan od povrede i postupka.

vaseljena, covekoljublje, pahulja, ljubljena...
huk, vihor, prohujalo, eho, epoha, udah, duh, dah...

Volim dugacke reci u kojima se pojavljuje glas LJ, ne znam zasto, jednostavno prijaju mom uhu. Taj glas daje neku posebnu neznost njihovom zvucanju i magicnost njihovom znacenju. Volim i reci gde je cujan glas H, za mene, jedan od najlepsih glasova. Cini mi se da se s najmanje napora izgovara, samo potekne, izađe sam od sebe, prostruji kao unutrasnji vetar. To je glas udisanja zivota, i oprastanja s njim. Cuje se kad se bice bori da uhvati dah, i kad ispusta poslednji. Moze zvucati kao najstrasnija patnja, porazenost, strah... i kao shvatanje, pomirenost, prepustanje, olaksanje...mir. U isto vreme tako divan i tako zastrasujuc glas.

Pustiti. (u svim varijantama)

Pronaci prave reci. Osetiti sta je potrebno da kazes, kako. Opustiti se i dozvoliti da reci oblikuje nesto izvan tebe. I onda, kada ih sagledas u lepoti, kada znas da su prave, da lece, da znace... ne preuzeti glupe zasluge. Ne vezati se za njih. Jer i nisu nase, nisu od nas. Samo su nasi prsti ili nase usne bile sredstvo. Kako je divno to prepustanje, ti momenti kada samo dopustis i ne mesas se. Ne dozvolis ono "treba", "mora" ili onaj oprez, sve one ograde, moralisanja, predrasude. Kao ni onaj strah da ces povrediti, da ces ono sto je krhko slomiti. Mnogo volim te momente. Pustiti da se prave reci pronadju.

Moje omiljene reci...Biram samo te kojih nema u mojem jeziku.
OBALA
PLAVO
SJAJ
SAT
SRECA
VATRA
BESKRAJ
i mnogo drugih
Ne znam zasto zvuk ovih reci me ocarava.

Ako znate ruski
koje ruske reci volite?

Podsetio si me na rec koju volim. Spokojstvo. Spokoj.

"Unutrasnje spokojstvo tvoje duse ravno je zlatu, a nadji mi zlato kojim mozes kupiti spokojstvo." (Gosala)


....
И зато ћу ти увек рећи: ћути,
Остави душу нек спокојно снива,
Док крај нас лишће на дрвету жути
И тама пада врх заспалих њива.
(Искрена песма, Милан Ракић)

Nedostajes.

Kratka recenica, a toliko znaci. Mnogo vise znaci od svih drugih. Jer je oslobodjena ocekivanja, maski, uloga. Prosto znaci da nedostajes ti kao ti. Tvoje prisustvo, bice, celokupnost, sve ono sto jesi. U tome nema onog dela koji se ne uklapa, koji ne prihvataju. Naravno, kada dodjes i kada te bude previse, pojavice se i ocekivanja i maske i uloge i neprihvatanje. Ali u tom trenutku, ta rec "nedostajes" dopusta da budes ceo. I prihvacen.
Mnogo volim tu rec.

.

Odsmeriti.

Rec koju su smislile devojcice. Koriste je kada se zajedno ljuljamo – kada je potrebno, zbog stabilnosti konstrukcije, jednu od dve ljuljaske zaustaviti, tj. odsmeriti, kako bi se kretale naizmenicno. Mnogo je dobar taj osecaj – kada naglo zaustavis pokret i krenes ponovo, sa zakasnjenjem u odnosu na drugu ljuljasku.
Nikad mi ne bi pala na pamet ta rec. Ali mi se mnogo dopada sto vise o njoj razmisljam. Zapravo, ucim da se odsmerim i u svim drugim stvarima. Klik, zaustavljanje i kretanje ispocetka, uskladjenog ritma. Ravnoteza u suprotnosti.

Usmerenost. Potrebna mi je i ta rec.

Smernost? Pa ne znam. Nekako ne lici na mene. Asocira me na pokornost, koja mi nije bas svojstvena. Mozda je samo losa asocijacija.

Prostornost.

Usamljenost. Osecaj da ne pripadas, da se ne uklapas. Osecaj nerazumevanja. Prazina. I onaj utisak kao da propustas nesto, kao da ti stalno izmice, a da je vremena sve manje. Nedostatak poente i smisla.
Prostornost je potpuno suprotno. To je odgovor na ceznju za pripadanjem, razumevanjem, potpunoscu, smislom. Postoji taj osecaj. Treba samo dotaci sebe na pravi nacin, osetiti. Pozeleti, dopustiti. A kada se jednom dotakne sve drugo postaje nebitno, bezvredno. Jer tada shvatis koliko si dugo bio vezan za povrsno, za prolazno. I kako je lazan i pogresan taj osecaj odvojenosti. Ne moze se opisati taj osecaj. Jer prevazilazi ono sto jesmo, ono sto je poznato. Doziveti sebe izvan prostora, kao neogranicen prostor. Biti unutar i izvan sebe istovremeno. Neverovatno dragoceno. I predivno.

Talas.

Poput neizbrisivog traga, nemiran, urezan duboko, besmrtan. ~