Umece ljubavi

Besmrtna ptica ljubavi oduzme vam srce svojom pesmom. Cujete njen glas, i sledite ga. On je jaci od vas. Prelep je, govori jezikom izgubljene zemlje, izgubljenog raja, onim jezikom kojim su progovorili prvi muskarac i prva zena kad su otvorili svoje nevine oci u Raju.

Ljubav je moje svirepo iskupljenje, ume da mi probudi ono najbolje i najgore. Ucini nagom moju svetlost i moju tamu. Umirem za drugog ovakav kakav sam i radjam se ponovo i drugaciji. I nema pogresne ljubavi jer sve su prave; i kad prodju, a prolaze sporo, ostaju u srcu kao otkljucana kapija neceg sto je ostalo nedoreceno, neispricano, neiskazano.

U sustini sam covek praznih saka. Ne donosim nikom nista kad volim, samo sledim tu besmrtnu pticu ljubavi, pratim svoje cudno srce ma kud me ono vodi, neka i do samih kapija pakla. I ne ostavljam nista iza sebe, jedino sprzenu zemlju, spaljeno nebo, zabranjeni grad.

Voleo bih da umem da volim, da naucim jezik ljubavi, da govorim njim i nebu, i zemlji i ljudima. Najvise onoj koju zavolim. Onako kako ga cujem, onako kako peva besmrtna ptica ljubavi.

Umes li da volis?
I, kako volis kad volis?

Колико ли је тешких путева суђено неком
Да би се звао човеком?
Колико пута галеб мора да побегне валу
Док не заспи на жалу?
Колико још бомби мора свет да поднесе
Док их се отресе?
Одговор, пријатељу, на све што те мучи -
Одговор у ветру хучи.

Да видиш трун плавети, колико пута треба
Да дигнеш поглед пут неба?
Колико се ушију мора имати да се чује
Туђ вапај усред олује?
Колико смрту треба - да почне да те брине
Што се одвећ гине?
Одговор, пријатељу, на све што те мучи -
Одговор у ветру хучи.

Колико година треба планина небо да дере
Па да је море спере?
Колико година треба људима откад се роде
Да им се дају слободе?
Колико пута може човек да окрене главу
Да не би видео јаву?
Одговор, пријатељу, на све што те мучи -
Одговор у ветру хучи.

Bob .D


Umes li da volis?...........Dobro pitanje -Ali ja nemogu odgovoriti
na isto ,mozda volim vise sebe i kroz sebe druge !

Kako volis kad volis?.............Unistim sebe i tebe kroz mene ili obrnuto !!!

Prasnuo je, stao je vikati, soba se tresla,
a stijene su otvorile usi.
Letjele su rijeci kao krpe svadbenog vela,
kao listovi uvele kite cvijeca,
zveknule kao ogledalo
koje je razbilo sedam godina srece.
Lebdio je ispod stropa
viseci na krilima gradjanskih vrlina,
tako da su mu pucale naramenice,
vikao je taj mali bog,
vladar u svom zivotnom prostoru,
vikao je zlobu, zavist i prezir
i sebicnost koju zovemo ljubomorom
vikao je krvavu laz i sam joj stade vjerovati.

A ona je stajala...
u tom neshvatljivom udaranju valova,
daleko, daleko
u sumracnoj, otvorenoj krajini
s izgubljenim snovima i s nogama pod snijegom
stajala je cista...
svjetiljka je padala,
pruzala je ruke i nista, nista nije cula,
tek nesto kao praskanje leda...

Letjele su rijeci, te krpe svadbenog vela,
u okviru ogledala zvonilo je sedam godina srece.
Zveketao je mali bog,
vlasnik i sudac ceznje koju nikad nije upoznao,
siktao u oci u kojima nikad nije primjetio ljubav:
ti kujo, smrti moja,
zgadio mi se tvoj pogled.
I tvoje ruke,
zivotinjska vjernost,
poniznost bez nade i ambicije,
odbojno mi je tvoje lice. Zelim rasti !

A ona je stajala tamo u sobi...
kao u dalekoj sumracnoj krajini,
gledala ga je ocima punim ljubavi,
i nista, nista nije cula,
tek nesto...
kao dragi, bliski glas
onaj isti glas,
zameten snijegom sedam godina:
"Andjele moj, umirem za tobom,
ti si moj zivot,
ljubim ti oci i ruke,
zelim te, o pruzi mi usne.
Nositi cu te na rukama,
a budem li ti ikada rekao i jednu
jedinu zlu rijec
neka onijemim..."

Volim unapred osecajuci kraj.
Pokusavam ga naslutiti u njegovim ocima, kretnjama, gledajuci ga nocu dok spava.

Ostaje nada da on nece saznati kolika je cena ljubavi.

Cudno je to. Kada sam shvatila sta znaci voleti, sve se promenilo. Svet je postao drugaciji. Usporen, zaustavljen, divan, cudesan. Osecaj prolaznosti i besmrtnosti istovremeno. Umiranje i radjanje. Radost i tuga. Ispunjenost i ceznja. Uzitak i bol.
Ali zbunjuje sto se osecaj rasplinjava na hiljade strana, stapa sa svim, a i dalje ostaje tu. Osetim ga celim bicem, a ne znam uzrok. Kao da je nastao sam i resio da bude. Preplavi me, obuzme potpuno, ucini celom i razlije se.
Predivni momenti. Ali onda se javi strah, budjenje, potreba da se vratim u stvaran svet i funkcionisem u njemu. Otpor.

Postoji utisak da nismo vredni ljubavi. Trazimo je, ceo zivot (!) a onda je odbijamo. Jer zapravo trazimo dokaz da je nema. Sami sebe lazemo u tom trazenju. Izmice nam. Jer se mi izmicemo.

Citat :

Postoji utisak da nismo vredni ljubavi.

Mozda zato sto i sami sve manje Ljubimo? Ili ZATO i sami sve manje Ljubimo? Pitam se, kako je u drustvu koje se zasniva na potpuno izvrnutim vrednostima, u kom je covek doveden u situaciju da se oseca kao goloruki pojedinac među mnostvom ostalih isto ili bolje naoruzanih pojedinaca i da zna da mu buducnost zavisi samo od sopstvene snalazljivosti da stvori, otme, obezbedi ili nađe sebi ono sto misli da mu je potrebno da bi preziveo ili "ljudski ziveo", uopste moguce pricati o Ljubavi među ljudima.

"Ljubi bliznjega svoga kao samoga sebe."
Postoji utisak da ljudi sve manje vole sebe, kako onda mogu voleti bilo koga? Utisak je i da je ideja voljenja sebe, koja se danas toliko promovise, potpuno izgubila svoj izvorni pozitivan smisao i otisla u potpuno drugu krajnost. U toj ideji danas se nalazi opravdanje za sve izrazeniji egoizam i nekriticko samoljublje, a sve to jos vise udaljava coveka od pravog puta do spoznavanja istinske Ljubavi.Najveci strah Modernog coveka je strah od vezivanja za osobu suprotnog pola. Ta moguca zavisnost od osobe koja se voli, koja je tako prirodna i u kojoj nema nista lose, potcinjavajuce ili ponizavajuce, upravo se tako tretira i svako ko iole "drzi do sebe" tesko se prepusta i otvara jer to nije odlika "urbanog, samosvesnog coveka", vec je upravo odlika neceg sto je Taj covek prerastao. Istinska Ljubav podrazumeva i zrtvovanje, ali ne prinudno, vec potpuno dobrovoljno, bez ocekivanja da se ta zrtva "naplati" na bilo koji nacin. Bojim se da je Moderni covek sve manje spreman na bilo kakvu zrtvu, a i ako se odluci na nju onda to cini iz osecanja krivice, a takvo zrtvovanje potpuno je suvisno jer nema uporiste u onom drugom, vec u potpuno sebicnim razlozima, sto nas opet sve vise udaljava od onog pravog puta do istinske Ljubavi.

~ love is a losing game ~

Postoje momenti u zivotu kada to jasno osetimo. Momenti u kojima dodir prodire duboko, izvan granica fizickog. Vodjenje ljubavi, zagrljaj. Ili cak momenti kada dodir ne postoji, vec samo prisustvo. Fizicko, mentalno, emotivno, kakvo god. Tacno osetis energiju, prozimanje. Gde je granica tada? Gde smo mi?
Osecaj nas samih vezan je za ono cime smo identifikovani, odredjen je vibracijom, energijom. Sto je suptilnost veca, to je vibracija brza. Omogucava prostornost, doticanje. Suprotno tome je osecaj odvojenosti, odbacenosti, nemoci, straha. Tada je gustina najveca, vibracija najsporija, a mi potpuno u osecaju fizickog sto nas cini neotpornim na sudare sa drugim telima. Bivamo povredjeni drugima.
Desilo se svakome. Da oseti bliskost sa nepoznatim ljudima. Da oseti povezanost, istinsko doticanje. Nepoznat covek, poznat, nebitno. Sticaj okolnosti. Momenti u kojima smo nasilno izbaceni iz uslovljenosti, iz identifikacije. Kao i oni kada se svesno tome prepustamo. Kada znamo da je to ono sto daje smisao postojanju. Osecaj da granice izmedju nas i drugih ne postoje.
Da li je bitno ko? Da li se taj osecaj pokrece drugim, okolnostima? Ili zavisi od nas. Od spremnosti da mu se prepustimo?
Sta bi bila prava ljubav?
Toliko je divna iluzija koju ljubav ume pokrenuti. Toliko je snazna nasa potreba za gubljenjem u drugom da zaboravimo da je u pitanju ono sto prevazilazi drugog, nas same, objekte. Da je ona istovremeno i unutar i izvan onoga sto dozivljavamo sobom. I da biva pokrenuta. Ne mozemo je zadrzati, uhvatiti. Mozemo samo biti dodirnuti tim osecajem. I prepustiti mu se. Pustiti da on kroz nas biva ispoljen. Kroz dodir, rec, misao, emociju, pokret.

Ne osecam se krivom sto i veceras ceznem za tobom. Ovo nije ceznja protkana tugom, vec zahvalnoscu, za momente koji su zauvek ostali urezani.
Svaka uspomena na tebe me ispunjava ljubavlju. Niko nije kriv. Oboje smo bili gladni ljubavi, i smesni u izjavama da to nije ono sto nam je potrebno.
Veceras, iako kuci, u mislima u taxiju, kao bezbroj x ranije, putujem ka tebi. Otvaras vrata, ali ovog puta strast nije ona koja pokrece zelju za dodirom. Igra je zavrsena, nema vise maski kojima mozemo zamaskirati ono sto nas odistinski ispunjava - paznja, razumevanje, saosecanje, ljubav. I, taj zagrljaj zaustavlja vreme, i nas ogoljene u njemu.
Nije li to, odistinsko, umece ljubavi?

Moja ličnost ima jaku težnju ka fer odnosima i snažan osećaj kada je u pitanju nepravda, kao Kalimero. Iako se moje razumevanje voljenja značajno promenilo tokom godina, smatram da je užasno nepravedno kad voliš nekoga ko prema tebi nema tu emociju. Pojavi se onaj bunt, najjači u meni! Toliko svi težimo da budemo voljeni, sve se živo u našim životima vrti oko toga, a onda imaš nečiju ljubav, divnu, lepu, čistu, a ne možeš da je uzvratiš. Ili pak, sam voliš, a drugi prosto ne odražava taj osećaj. Kako to nije fer! Užasno je, zapravo. I teško mi je da vidim zašto mora tako, zašto je potrebno da prođemo kroz taj bol ili da ga drugom nanesemo. Znam, znam, imam sve duhovne odgovore. Ali i dalje imam pobunu i osećaj tuge što je tako. Nije mi ni jasan taj osećaj voljenja, jer imam utisak da je potpuno van naše moći da time upravljamo. Zavoliš nekoga ko to ničim ne zaslužuje. A onoga ko ima određene kvalitete kao čovek, ko je divan prema tebi, ne zavoliš. Koju su tu nevidljivi faktori u igri?  




/lepo je nekad napisati detinjast post i samo ostati u buntu, koliko god to infantilno bilo/