Poruke vasoj ljubavi koja ih nikad nece procitati...

.

.

.

.

Beskrajem te tražim, nalazim. Od vetra opadaju latice sa mojih krila.
Jednom ću stati, predahnuti, gde će tada biti uperen tvoj zeleni pogled?

Jedva cekam da mi opet dodjes

.

Večeras cu te čekati na mostu..
Na granici izmedju vode i neba, na hladnoj, gvoždjem okovanoj ogradi, naneću rukom zvezdani prah, da me po njemu sanjiv prepoznaš.
Ne, nisam zaboravila. Sećanje na trenutke van vremena u meni živo je. Uz malo gorčine i usahlih suza, na dlanovima još je san, pokret, dodir večnog. Svetlost u srcu, misao na dan iza dana, čežnja..I želja da se nadjemo na istoj strani ulice. Na onoj koju smo zagledani u sopstvene dubine, kroz prozor nesanice, u jesen, sa tugom gledali..

šteta što se nismo sreli u pravo vreme.
to bi bilo ono vreme kada si ti najviše voleo da čitaš ruske klasike, a ja se zaluđivala muzikom marka tajčevića. i to bi bio onaj period kada bi voleo da pišeš, a ja da fotografišem. ono vreme kada bi ti pio celu tabletu sa rumom, a ja bez ruma.
sasvim smo se promašili, pomešali smo gogolja i tablete.
nedostaješ mi u prošlosti, kakav bi bio.
falim sama sebi, kakva je trebalo da budem.
gde smo se mimoišli, volela bih da znam.

Dakle, trebalo bi se svesti na proste fakte.
Svedimo se.

Kad malo bolje razmisliš, čovek i nije ništa više do par prostih fakata. Pol, religija, nacija, rasa... Dodaj tu malo geografije i vremenom prerađenog indoevropskog jezika... Ništa bitno, u suštini. Iz perspektive večnosti.

Iz perspektive večnosti, preboleću te. Samo sam zbir fakata, ništa više.
Znam da sam već sada rasfronclala svoje najbolje parče sopstva, no ne žalim - kakva je to lekcija bila!

Laku noć ti želim.

Spavaj bez snova i sećanja, bez savesti i osećaja dužnosti.
Sanjaj to što jesi.
U jednom momentu, biće to kazna.

Tu me gricni,
ovde lizni,
tamo poljubi,
svakako ošamari,
zdušno ponizi,
mangupski izneveri,
pa opet gricni,
srećo moja,
samo da nije idilično,
da ne posumnjam
u tvoje
(ili svoje?)
postojanje,
samo da nije savršeno,
jer svaki kraj
počinje
savršenstvom.

Evo, zacutale su slutnje. Cuti i zlatna ptica ljubavi. Ne vidim vise besmrtnost. Divno je pevala slepom.
Disem i drzim ovaj zivot u zubima, ogrnut u kozu, kosti i nerve.
Sutra cu ubiti bivola i pojesti njegovu iznutricu.
Sad mi pulsira srce a zatim, hocu da mogu proziveti trenutak tisine posle.
Neko je rekao da sam izgubljen od svog copara i uzalud zavijam u bled mesec ne bi li me cuo iko od njih.

Muzika i Niceove reci.

I onaj spori pauk što mili pod mesečinom, i sama ta mesečina, i ja i ti pod kapijom,
zajedno šapućući, šapućući o večnim stvarima, – zar nismo svi mi već jednom morali
postojati? – i zar se ne moramo vratiti i kretati se onom drugom ulicom, izvan, ispred
nas, onom drugom stravičnom ulicom – zar se ne moramo večno vraćati?

Sanjala sam te noćas. I prva misao nakon buđenja je bila upravo to: Sanjala sam te! Konačno! Toliko dugo sam to želela bez uspeha da je ta želja već odavno potisnuta. Bila sam toliko neobično srećna šta sam te videla, makar i snu, da je sve drugo bilo nebitno. I to mi je i najveći utisak sna, taj momenat neobične radosti zbog viđenja, zbog kontakta. Naravno, suludo je, san nije stvarnost, i čak nisam ni videla jasno tvoj lik. Čak je i kontakt u snu bio više indirektan, više moja želja da ti se približim nego što se to i desilo. Jer, bila je neka scena, mi smo u nekom prostoru, nalik na kafić gde se može sedeti i razgovarati, i došli smo da pričamo, da radimo na nekim temama, kao neka polu-individualna sesija, jer nas je dvoje bilo na jednog mentora/učitelja. Ti si sa svoja dva učenika seo pored, a ja sam sela sa svojim mentorom i još nekim, veoma blizu stolu za kojim ste vi sedeli. I prošla mi je misao da mi je jako drago što si tu, ali žao što ne radiš ti sa mnom i što ne čujem šta govoriš. Posmatrala sam te krišom, položaj u kojem si sedeo bio je jako neobičan, nekako sa strane, iskrivljeno, kao na onim umetničkim slikama gde se prikazuje telo u nekim zavodljivim položajima, ali obično na krevetu. Ne bi ni bilo moguće u tom položaju sedeti na stolici, ali san je u pitanju, pa logika nema veći značaj. Nakon što se sesija završila, nekako sam htela kontakt sa tobom, pa sam te pitala gde su wc-i, da mi pokažeš put do tamo, jer taj prostor je tebi bio poznat, možda čak i tvoj. Odveo si me, ljubazno, pokazao put, ali se ne sećam da si mi išta rekao. Bio je to ogroman prostor, kao neki tržni centar sa puno hodnika i stepenica, sve lepo i luksuzno. Naredne scene su samo bile sa utiskom o tebi, tebe više nije bilo. Da, potpuno beznačajan san, ali, ta neobična radost zbog viđenja mi i sada stoji kao snažan utisak. Zar je moguće da to toliko želim? Glupo je, skroz, znam.