Ne znam da li je ikom od vas poznat onaj osecaj kada jednostavno znate da s vasim telom nesto nije u redu. Ne znate da imenujete krivca, ali umete da opisete sta nije u redu. Potpuno razumno vidite razliku između normalnih promena kroz koje telo nekada prolazi i onog nenormalnog stanja u kom se vase telo nalazi. Vi znate, osetite. Prepoznajete da se poremetila unutrasnja ravnoteza. Vama su kristalno jasno vidljivi tragovi tog haosa, ali niko drugi ih ne vidi. Cak i ako vidi, umanjuje im znacaj tvrdeci, sve u zelji da vas umiri, da preterujete, preuvelicavate. Preziveli ste nesto neprijatno i oporavljate se, vase telo ima oziljak koji boli, zarasta. Prepoznajete da se desava nesto sto taj proces zaceljivanja odvlaci u pogresnom pravcu. Govorite o tome, ali niko vam ne veruje. Umiruju vas, ucutkuju. Toliko im je neverovatno to sto opisujete da je jednostavnije da to pripisu vasem strahu, kukavicluku, privremenom odsustvu razuma...Sto se vise trudite da ih uverite da niste skrenuli s uma, da ste savrseno svesni, da se ne plasite toga sto vam se desava, vec toga sto vidite da niko nije spreman da vas saslusa i razmisli o tome sto govorite, sto niko nema zelju da proveri, da dozvoli mogucnost da ste zaista u pravu, da znate, ispadate u njihovim ocima sve izgubljeniji, uplaseniji, luđi. E to me je povredilo. Nespremnost ljudi da poveruju. Cak i kad se na kraju, posle pakla kroz koji ste prosli, utvrdi da ste sve vreme bili u pravu i da sve to sto ste "umisljali" ima svoj realan uzrok i opravdanje, niko nije spreman da prizna da zabluda nije bila vasa i da bi sve bilo mnogo manje bolno, samo da su bili spremni da vam poveruju.