Ima te u odsutnosti, prisutna si bolom

Ima te u toj odsutnosti, prisutna si bolom,
ima te u ljubavi, prisutna si tugom
i san u kojem te sanjam, prisutan je tamom,
jer kao da ocekujem daleko detinjstvo,
noc s kojom lutam, prisutna je sama.
Ima te negde, prisutna si daljinom
i ocima slicnim odrazu vode,
prisutna mesecinom.
Ima te i mora te biti, posle toliko godina
poput skrivenog mesta, prisutna si krisom.

Kao uspomena, ima te u mirisu ubranog cvceca,
u ceznji na dlanovima te ima,
prisutna si nepomicna.
Svugde te ima i u koloni otkucaja,
gde si oduvek prisutna.
U sve tezim jutrima
i kisi sto tiho pada,
na celu svake ptice,
u dugim dnevnim drhtanjima,
ima te, zauvek si prisutna.

Imaju te moje misli, prisutna si nestankom
ima te moj pogled, prisutno si cekanje,
i u zagrljaju kojim te grlim, prisutna tisina,
jer kao da nebo odjednom prestaje,
osecam u zraku prisutnu prazninu.
Imam te u noci, prisutna si uzdahom
i u poljupcima nemirnih suza,
prisutna si slanim tragom.
Imam te ljubavi, prisutna si s tugom,
imam u odsutnosti, prisutna si bolom.

(Zal Kopp)

Idem
Od jedne ruke do druge
Gde si

Zagrlio bih te
Grlim tvoju odsutnost
Poljubio bih ti glas
Čujem smeh daljina
Usne mi lice rastrgle

Iz presahlih dlanova
Blistava mi se pojavi
Hteo bih da te vidim
Pa oči zaklapam

Idem
Od jedne slepoočnice do druge
Gde si


(Vasko Popa)

Ona stanovase kod humova na kraju kukuruznog polja,
u blizini izvora, koji tece nasmejanim potocima
kroz svecane senke starih drveta.
Zene dolazahu tu da napune svoje krcage,
a putnici da se odmore i procaskaju.
Ona je tu svakoga dana radila i snevala
pracena sumom potoka.
Jedne veceri spusti se stranac s planine pokrivene oblacima;
kovrdzave vitice behu mu zamrsene kao sanjive zmije.
Mi zapitasmo zacudjeni: ''Ko si?'' Ali on ne odgovori,
sede pored brbljiva potoka i gledase nemo
ka kolibi u kojoj je obitavala ona. Srca nam drhtahu od straha
i se vratismo doma kada pade noc.
Ujutru, kada dodjose zene na izvor u hladu deodara,
nadjose otvorena vrata na njenoj kolibi,
i njen glas bese otisao, a gde bejase njeno nasmejano lice?
Na zemlji je lezao prazan krcag, a kandilo u uglu dogorevalo je.
Niko nije znao kuda je ona pobegla pre zore -
a ni stranca ne bese nigde.
U mesecu maju sunce je peklo i sneg se istopi,
a mi sedesmo kraj izvora i plakasmo.
U mislima svojim cudismo se: ''Ima li tamo,
kamo otide, izvora, gde bi mogla napuniti
svoj krcag u ovom vrelim zednim danima?''
I mi se zapitasmo u strahu: ''Ima li zemlje
za ovim humovima gde boravimo?''
Bila je letnja noc; sa juga je duvao lahor,
a ja sam sedeo u njenoj napustenoj sobi,
gde je zizak stajao jos uvek neupaljen.
Kada iznenada isceznuse
humovi pred mojim ocima,
kao da je neko otklonio zavese.
''Ah, to je ona, sto dolazi.
Kako ti je, dete moje? Jesi li i srecna?
Ali gde ces prenociti pod otvorenim nebom?
Avaj, tu nema naseg izvora da utolis zedj svoju''.
''Ovde je isto nebo'', rece ona,
''samo oslobodjeno svih humova
koji ga skovahu,- to je isti potok
koji je postao nabujala reka, -
ista zemlja prosirena u ravan''.
''Sve je tu'', uzdahnuh ja, ''samo nema nas''.
Ona se tuzno osmehnu i rece:
''Vi ste u mom srcu''.
ja se probudih i cuh zuborenje reke
i sustanje deodara u noci.

Tagore, Gradinar 83

Zeleo sam se osvetiti, zaboravom.
I jesam, no kad me unutra zabolelo kao hladno secivo, znao sam zasto bas danas.

Nekad trn ruze raste unutra.

i'm livin', lovin', lughing over you...

"Mala tamnoputa devojko sa
ljubaznim očima,
kada dođe vreme da
upotrebiš nož,
neću ustuknuti i
neću te okriviti.
Dok voziš sama duž obale,
dok palme mašu,
ružne, teške palme,
dok živi ne dolaze
dok mrtvi ne odlaze,
neću te okriviti.
Samo ću
pamtiti poljupce,
naše usne ranjave od ljubavi,
i kako si mi dala
sve što si imala,
i kako sam ti ja
ponudio ono što je ostalo od
mene,
i pamtiću tvoju malu sobu,
osećaj tebe,
svetlo u prozoru,
tvoje ploče,
tvoje knjige,
našu jutarnju kafu,
naša podneva,
naše noci,
naša tela prosuta zajedno
u snu,
tvoju ruku, moju nogu,
tvoju ruku, moju ruku,
tvoj osmeh i toplotu,
tebe,
koja si učinila da se ponovo
smejem.
Mala tamnoputa devojko s ljubaznim očima,
ti nemaš
nož,
taj nož je
moj i neću ga jos
upotrebiti."


Ranjave od ljubavi, Bukovski

svakoga dana
od mene otplovi jedan mali brod

neki se neće vratiti
neke čekam

dok ne otplovim i ja
sama od sebe
najlepši dan biće
dan sa suncem
i susretom