Sanduce za ulepsavanje Otvorenog Grada

Ah, šta sad ubaciti u sanduče osim Pohvale.

Probuditi ono najlepse u drugima, dozvati, zadrzati makar na dlanu kao kap.
Neka je i tamno, ne zasmeta; ako se postaviti osvetljenje pod drugim uglom, unutra ce se videtii svetlost.

Poslednja samoca smo, bilo gde da smo, sami sa svojim modricama iz raja i kad se probudimo pored drugog.
Ako nam reci zastanu i ne silaze sa usana, potrebno im je negde dopustiti zivot. Ne dozvoliti da zauvek zacute u nama.

.

Ne, to su tvoji cudesni tragovi prolaska. Nekad su senke , nekad su svetlost.
Ne zasmetaju oziljci, ne cine te ruznom.
Ne ume se biti lep bez njih.

Ово мастило не може свуда писати! А лепше је од свих других.

Eto koliko dugo posećujem ovaj grad, nisam nikad napisala nešto lepo o njemu.
A sviđa mi se veoma. Skoro poput nekog stvarnog grada. Najlepše od svega je što nema obaveznih dolazaka. Ni odlazaka, javljanja, presretanja. Mirno i opušteno.
I ako si nekad smrtno bolestan pa te nema danima, mesecima, kad se vratiš, vidiš tvoja tajna reč i dalje otključava gradsku kapiju. Nisi obrisan sa spiska stanovnika. Možeš ponovo prošvrljati ulicama, parkovima, pogledati ima li neka nova kuća, bašta, neki grafit. Vidiš neko sadi drvo baš tamo pored trga, samo se prošunjaš da ne uznemiriš. Ili neko razmakne zavesu da pogleda, samo se nasmešiš i produžiš dalje.
Nekad budeš srećan, silno do neba, pa te opet nema dugo, i to se prašta.
Lepo je biti svoj. I biti deo ovako neobičnog mestašca.

Sva divna bica ovde, istinita u svom svetu i samoci.
Presretan sam kad dolazite. Volim vas hod.
I kad odete, cuvam do povratka vas dom, bastu, ulicu.

Divno je, nestvarno. Tisina, mir. Nema buke, objasnjavanja, ubedjivanja, straha da neces biti shvacen na pravi nacin. Pitam se sto mi je toliko puno vremena bilo potrebno da dodjem tu.
Plasim se samo da sam ponekad previse bucna za ovaj prostor. Ali moja energija jednostavno nece da se umiri, stalno trazi, cunja, zeli da se izrazi... I mnogo mi prija interakcija sa vama. I kad niste tu, interakcija postoji. Upravo onakva kakva mi je u ovom trenutku potrebna.

Nisi bucna, vidi je. Divan ton imas.
Jednan prostor cine nestvarno lepim jedino oni koji su u njemu, nista drugo. Drago mi je da si ovde, i u svom sluhu.

Svaki put kada me izmrve do besmisla ja se sakrijem ovde.
Volela bih da ovakvo mesto postoji u stvarnosti, grad gde mogu samo da se šćućurim i ćutim.

Postoji. Tu smo, zar ne?

Imala sam jedan san, misao, zelju. San da postoji mesto gde bih mogla da se igram sa mislima, da posmatram njihov tok, da vidim kako nastaju, menjaju se, nestaju. Da negde uhvatim i emociju koja ih pokrece, usmerava, menja. Da pravim virove, izazivam druge i sebe. I pustim interakciju da potapa, dize, preusmerava. Talasi, struje. I mogucnost da plivas uz ili protiv njih...
Elem, eto. Otvoreni tok u gradu misli. Pronasla sam taj prostor. Ili je on pronasao mene? I, drugacije je nego sto sam prvobitno zamisljala. Mnogo bolje. Jer nisam ni shvatila koliko je tisina izmedju misli i emocija kljucna. Koliko se onda svaka misao, rec i emocija oseti dublje, jace. Koliko je bitno ostati istinski sam u tom toku. Bez straha, bez stalne potrebe da tisinu (i prazninu) popunis.
Jer, poenta je upravo u tim tisinama. Talasi, virovi, sve ono sto dize, spusta, pokrece, preusmerava... sve je to bitno, divno, sve to znaci, pomaze da pronadjemo izgubljene delove sebe. Ali ne dopusta da primetis (bar u najmanjem delicu vremena) da si tu i bez toga. Da si ziv i kada niceg od toga nema. Ispunjen. Sam.
Ti si sam taj tok, ne misli, ne emocije koje ga cine. U talasu, ali izvan njega. U viru, ali ne uvucen. Na dnu, ali ne i potopljen.

U jednoj kutiji nasla bioskopsku kartu za neki film. Ne secam se bas koji je bio, secam se dodira ruke koji mi osvetlio citav zivot. I majusne cipelice sacuvane, eto, valjda zbog neizrecive srece.
Tako i ovo mesto, neobicno, izmastano, a opet nekako stvarno, ostalo u nekoj kutiji od secanja.
Nasmesim se kad ga vidim.
Nece zameriti cuvar kapija sto se uvukoh neopazeno, ostavila grafit na neprimerenom mestu... eto kad bi mogla svakom u ovom gradu ostaviti po jedan osmeh, mozda mi se vrati u nekoj od kutija.
Tako uvek kad preslazem secanja.

Neobicno je to – osmesi se uvek nekako neocekivano vrate. Kao i dodir, misao, topla rec. Kutija je uvek ispunjena time kad smo tu da to i osetimo. Ponekad, kad zaklopimo oci, mozemo dotaci ceo svet. Bez dna, bez kraja. Neobicno je to. Magija.
Imam i ja svoju kutiju. Ispunjenu milionima detalja. To su uvek oni momenti koji preusmere, otvore prostor, ucine da napravimo iskorak iz poznatog. Nikad ne znamo kada nekog dotaknemo na taj nacin. Pa, da, magija - radi samo onda kada nas nema.
Angerona, lepo je kada ostavis trag.
~~
Da ubacim u sanduce, kad sam vec tu:

Privukao me izgled Foruma a potom teme,postavke,clanovi...