Zemlje, gradove, neba i lica Italije kad vidis, primi ih u svoje oci onako kako ti to jedina umes, ti obelezena necim ili bilo cim sto jeste lepota; i, ako se prepoznas negde bilo gde i nekad bilo kad, ti zadrzi pogled i zamisli da gledas i za moje oci.
Ako dodirnes neki zid, fontanu i luk mosta, ostavi dodir za tren i neosetno malo, i dopusti mi da ih dodirnem kroz tvoje prste. I, ako se osmehnes na slucajne ptice bezazeleno prosute po kamenim plocnicima starih trgova ljubavi, ostavi deo osmeha na usnama da se kroz njega na njih osmehnem.
Lice deteta, zene i muskarca, ako primetis da je izlozeno samoci, vetru i izgubljenosti, ti zastani i pozovi glasom; u zvuku neka ti ostane trag topline da ga okrzne, zanese i preobrazi dok se zacudjeno okrece oko sebe. Nasmej mi se, videces da tako i ja, negde bilo gde i nekad bilo kad, zastanem i okrenem se u nadi da nisam potpun stranac ni posve uklet jer evo kao da cujem blizak glas koji me prepoznaje i zove.
Zemlje, gradove, neba i lica Italije mozda videti nikad necu, obelezen ti necim ili bilo cim; sve vidjeno tvojim ocima neka se zauvek zadrzi kod tebe, moj gordi andjele. I kad se vratis i doneses ih u sebi, jos jednom neka me dodirnu kroz sve ono sto si ti.