O zatvorenom gradu

Joga nidra. Mnogo volim tu meditaciju. Čini mi se da više uživam kada je vodim, nego kada mene vode. Imam utisak da je više svesnosti i prisutnosti potrebno kada vodiš čas joge, nego kada si vežbač. Zapravo je drugačije. Divno je biti instruktor joge!

Joga nidra ima nekoliko faza. Počinje usmeravanjem pažnje na senzacije čula sluha ili dodira, kako bi se um polako pripremio za okretanje ka unutra. Onda ide odluka, sankalpa. Pa kruženje svesti po telu. Potom ide usmeravanje pažnje na dah, najčešće kroz brojanje unazad. Tako se sa fizičkog tela ide dublje u pranično telo, pa u mentalno telo kroz suprotnosti, kroz pokretanje osećaja težine pa lakoće tela, hladnoće pa toplote. Nakon toga se ide dublje, putem vizualizacije.

Vizualizacije mogu biti razne, ali interesantne su priče. Skroz mi je dobra ona priča gde u vizualizaciji idemo putem kroz šumu. Hodamo dugo, posmatramo drveće, put kojim hodamo, šuma postaje dublja i tamnija. Hodamo dalje. U nekom momentu daleko primetimo neki zamak koji nas snažno privlači svojom energijom. Poželimo da odemo tamo, da ga vidimo izbliza. Put je dug, naporan, šuma sve dublja i mračnija, ali idemo dalje. Približavamo se zamku, energija koju osetimo je izuzetno snažna i to nam daje snagu. Dolazimo do zamka koji je skroz u kamenu, do ogromnih kamenih vrata. Imamo snažnu želju da uđemo. Pokušamo da otvorimo vrata, međutim ne možemo. Vrata su teška i ne pomeraju se, a metalna kvaka kao da ne funkcioniše ili je zaključano. Pokušamo ponovo. Ne može. Pokušamo još jednom, guramo vrata. Ne možemo da ih otvorimo, ne možemo da uđemo unutra. Ali energija je toliko jaka i privlačna da ostajemo ispred zamka i spustimo se u položaj za meditaciju. Zatvorimo oči i osetimo svesnost, prisutnost. Pustimo da nas energija potpuno ispuni. I tu je kraj vizualizacije, ostajemo u tom osećaju nekoliko trenutaka i potom ide završna faza joga nidre, odluka, sankalpa i vraćanje svesti na prostor u kome se nalazimo, na senzacije čula zvuka i dodira.

Volim tu meditaciju jer svi očekuju da će ući u zamak. I razočarani su. Kao da je kraj meditacije prevara. Ostaju ispred zamka i ne mogu saznati šta je unutra, toliko snažno, toliko divno.

Meni je okej upravo tako. Dođeš do zidova koji su toliko godina izgrađivani, od materijala koji je potpuno neprobojan i shvatiš da ti ulaz nije dopušten. Da nemaš to što je potrebno da bi bio pušten unutra. Nije ti dato.

Tek sada sam shvatila zašto volim tu meditaciju, baš taj scenario (!) Jedan deo mene je, priznajem, zabavljen tom razočaranošću drugih, tim očekivanjem da se vrata uvek otvore, buntom koji se pojavi kada vrata ostaju zatvorena.   Međutim, nije samo to. Shvatih da je to, zapravo, moja priča, ovde u gradu. Zamak, kameni zidovi i vrata koja se nikad nisu otvorila iako sam više puta pokušavala. Zidovi su drevni, od kamena, a vrata toliko teška da čak i da nisu zaključana nemam potrebnu snagu da ih otvorim. Međutim, ono što me zaista zabavlja je prevara koju sam napravila, prevara koju treba razumeti. Samim ostajanjem ispred u meditaciji, posmatranjem prostora iza zatvorenih očiju, osećajem prisustva i svesnosti, zidovi postaju nebitni, nepostojeći. Ne postoje zidovi za duh, za dušu. Ja nisam stvarna, nisam telo. Prostor nikada nije ni bio zagrađen osim u umu, u pogrešnoj identifikaciji, u poistovećenosti sa materijalnim, pojavnim.

Zidovi nisu stvarni, zamak ne postoji. Postoji samo ta snažna, predivna energija, ta privlačna sila svesti, koja nikad nije ni bila nedostupna. I koja je ista i ispred zamka i u zamku. Mogu je osetiti, dotaći, mogu pustiti da me ispuni, preplavi. Energija i svest koja prožima sve.

Vođena meditacija. Biram put kojim hodam – litica. Sa jedne strane je planina, sa druge ambis. Imam samo taj uzan put kojim idem i gledam na korake koje pravim da se ne bih suočila sa zidom sa jedne ili ambisom i ništavilom sa druge strane. Tamo gde treba da vidim most, vizualizujem viseći, nesigurni most, kojim se nikada, u stvarnosti, ne bih usudila da hodam. Ali meditacija je, pa slike nisu svestan izbor. I onda, na drugoj strani, skroz je drugačiji predeo /kao da je drugo vreme i mesto/, neka gusta šuma je u pitanju, nema litica. Tu treba da pronađem dete. Sebe kao dete. Vidim dete kako se ljulja na ljuljašci koja može da leti jako jako visoko. Hladno, otuđeno, i potpuno nezainteresovano za bilo šta osim tog osećaja da leti kroz prostor. Treba da napravim kontakt sa tim detetom, devojčicom, da joj kažem da sam tu, ali mi ne uspeva jer ona uopšte ne dopušta da joj se priđe. Sama je i samodovoljna. Arogantna. Zla, na neki način. Nije joj nimalo bitno što sam tu. Treba da se oprostim da devojčicom i vratim nazad istim putem. Okrećem se i odlazim nazad.

I tako... shvatih otkud ja ovde. I šta tražim. I stare reči pronalaze odjek. "Verovatno, na drugoj strani krive, sve sam ono od čega je ona odustala da bude.“

Ne verujem da mogu pronaći put ka tom delu. Da sam mogla, našla bih ga do sada. Ali nemam kud, ostajem tu.

Nemam s kim da se igram u svom lavirintu apstrakcija, filozofije, duhovnog. Beskrajno sam daleko od svih, nedostaje mi dodir i doticanje. Osećam se kao duh u ovoj stvarnosti, potpuno nestvarna i nedoživljena.

Kako da napravim kontakt sa tim delom? Ili, pravo pitanje je, kako da napravim kontakt sa svim drugim jer sam počela da živim taj deo, iz tog dela.
________________________


Neverovatno koliko je ovo dobro predstavljeno. Iznova i iznova mu se vraćam, dok ne pronađem put ka stvarnom.

Odabrala sam pesmu za unutrašnje dete, mantru koja se ponavlja 10tak minuta:Brahmananda Swaroopa, Isha Jagadisha, Akhilananda Swaroopa, Isha Mahesha. Muzika sa mantrom mi je delovala kao najbolji način, poput je uspavanke, pruža smiraj i utehu, prihvatanje, ljubav. Nekako mi mentalna konverzacija sa detetom ne ide baš, pa sam pomislila da bi pesma poput te mogla da pomogne da se kontakt napravi. Elem, shvatih jutros da je moje dete potpuno odbacilo sve, život, pokret. Da tvrdoglavo ostaje u svojoj rupi ne želeći da bude uključeno u život, u vrtlog snage /U poslednjoj meditaciji upravo sam ga videla takvim, u rupi dok je ogroman vrtlog snage iznad/. Taj deo se nikad nije ni rodio, zapravo. Ono uporno odbija da bude deo celine, deo bilo čega. Iz inata zbog odbacivanja ne želi da pripada, da se prilagodi, da se asimilira. Ono uopšte nije u iskazivanju potreba i zahteva kroz uporni plač ili bes, ono je potpuno odvojeno.
Nastaviću da mu puštam tu pesmu i da ga grlim dok ne počne da mrda, plače, zahteva, dok se ne uključi u vrtlog života i snage. Svi ovi tuđi detinjasti i sebični zahtevi su glas tog mog deteta koji nije artikulisan niti ispoljen.