Izgubiti se u stvarnosti

Promasila sam put i juce i danas. Simbolika? Imam nesvesnu potrebu da krenem drugim putem. Osecam se cudno vec duze vreme. Sto vise citam o svemu to se cudnije osecam. Da li ima neke veze sto sam pogledala video snimak dede i posle toliko godina ponovo cula njegov glas? Deda se bavio tim spiritualnim stvarima, hipnozom u jednom periodu zivota, posle je prestao. Secam se da smo kao deca uvek bili zainteresovani za to, da smo ga molili da nam pokaze nesto, ali da on nije zeleo. Jednom je pristao da pokaze kako mislima mozes uticati na druge, i pokusao je da utice da ustanem sa stolice, a ja sam tada rekla: "Ako si mislio da ustanem, da znas da necu!". Secam se njegovog osmeha tada - bio je zadovoljan sto na mene nije lako izvrsiti uticaj. Medjutim, deda je imao psihickih problema, strahove sa kojima nije uspeo da izadje na kraj. Ne zelim (i ne mogu!) da se izgubim u svemu tome. Ali ne znam ni sta da radim sa tim osecajem koji imam.
Psihicki problemi ili parapsiholoske pojave? Kako se tu povlaci granica, kako se zna sta je stvarno?

"Jednom kada se otvoris iracionalnom, ne znas gde si."
Osho

"Kada pacijent pocne da oseca neizbeznost svog unutrasnjeg razvoja, onda ga lako moze obuzeti panika, da je nepovratno izlozen klizanju u ludost koja se vise ne moze shvatiti. Meni se vise nego jednom desilo da sam u takvom slucaju posegao za knjigama, izvukao jednog starog alhemicara i pacijentu pokazao njegovu zastrasujucu sliku fantazije u onom obliku u kojem je ona vec pre 400 godina bila stampana. To deluje umirujuce, jer pacijent vidi da se niposto ne nalazi sam u jednom tudjem svetu, o kome niko nista ne razume, vec da on pripada velikoj reci istorijskog covecanstva koje je vec odavno i bezbroj puta dozivelo, ono sto je on smatrao kao samo svoju licnu patolosku neobicnost."

"Moj zivot predstavlja pricu o samoostvarenju nesvesnog. Sve u nesvesnom tezi da se ispolji, ali licnost takodje zeli da nadraste sopstvene nesvesne uslove i da iskusi sebe kao celinu."

Jung

.

Odlicna knjiga koja na pravi nacin govori o onome sto sam pokusala da obuhvatim ovom temom: Vladeta Jerotic "Misticka stanja - vizije i bolesti".

"Postaje sve aktuelnije pitanje u nasem vremenu, kako postupiti mudro, pa integrisati arhajsko u nama, koje ocigledno predstavlja puer aeternus, u celinu duhovno-dusevno-telesnog bica tako da od njega ne dozivljavamo patolosko remecenje budnog zivota, vec da ono vecno zivo i duhovno u homo divinus-u u nama, postane jos i kreativno."


I pored onog osecanja koji uvek imam kada citam takve knjige (a to je da nemam dovoljno znanja i kapaciteta za pravilno razumevanje) ne predajem se - odlucila sam da ovu oblast malo bolje istrazim.

Ako kazem sebi:
-Ova stvarnost koju gledam nije moja stvarnost.
-Ove oci koje gledaju nisu moje oci.
-Ovaj um koji posmatra nije moj um.
-Ja nisam ni posmatranje.

Ako presecem tako sve veze identifikacije, odbacim ih, sta ce mi ostati na kraju ako ne jedino ono sto jesam?

Ali, ja odbijam da budem to sto jesam, i prihvatam da ova stvarnost bude moja, i ove oci da su moje, i ovaj um da je moj. Kao tamni andjeo u padu kad spali svoja krila, odbacim sve sto sam prihvatajuci sve ovo sto nisam jer zaljubljen sam u telo stvaranja, u isceznuce, kao strastan u culno telo zene.

Krene covek da osvaja planinu. Cilj je, naravno, doci do vrha. Puno prepreka, surovih uslova, savladanih slabosti, obilaznica, promenjenih uglova posmatranja, povreda, padova, zaceljenja i ustajanja. Puno borbe sa okolnostima, sopstvenim mislima, sumnjama, emocijama. Jasno je da to ne moze svako, i da nije za svakog! Zapravo, jasno je da je to put na kome moze istrajati samo onaj ko je dovoljno jak da moze sam preci veci deo puta. I koji ima dovoljno znanja i inteligencije za to. Ili poverenja. Visoko gore, tik pred cilj, pojavi se pitanje: Gde dalje od toga? Pogled dole plasi. Dubine su nepregledne. Ali odustajanje deluje kao poraz. Onda idu podvale, sabotaze, "prinudna" vracanja i usporavanja. Strah ili nesto drugo? Zeleti vratiti se, pruziti ruku onima koji se penju, ukazati im na zamke, zablude, iskusenja. Da li to govori o velicini coveka ili o novoj zabludi naseg uma? Kako god, covek odluci da bude tu gore, pri vrhu. Svesno ne zeli da dodje do cilja. Jer negde usput zavoleo je tu unutrasnju borbu u sebi. Sve one trenutke usamljenosti, ocaja, sagorevanja, straha, kao i one trenutke ekstaze, ispunjenosti, radosti, zadovoljstva. Zavoleo je sve te emocije, sve te talase, iluzije koje stvaraju cula. I sama pomisao na sve te stvari u drugom izazivaju neverovatno interesovanje. Jer uvek ima onih koji to prozivljavaju na svoj, drugaciji nacin. Zasto ne ostati i ne posmatrati? Biti deo njihovih unutrasnjih borbi, predaja, poraza i pobeda? Zasto ne pokrenuti snagu u drugome da se popne? Zadrzati se dok postoji zelja? Odloziti kraj.

Da se uozbiljim: (zbilja=stvarnost ozbiljan=u stvarnosti?)
_________________________
Citat preuzet iz knjige Misticka stanja - vizije i bolesti, Vladete Jerotica, a inace je iz autobiografije Junga i tice se dozivljaja "klinicke smrti":

"... Kada sam se priblizio stepenicama koje su vodile gore, ka ulazu u stenu, dogodilo se nesto cudno: imao sam osecaj da s mene sve spada. Sve cemu sam tezio, sta sam zeleo ili mislio, celokupna fantazmagorija zemaljske egzistencije, nastajala je ili bila otgrnuta od mene - bio je to jedan izuzetno bolan proces. Pa ipak, nesto je ostalo; cinilo se kao da sam sada nosio sa sobom sve sto sam ikad doziveo ili ucinio, sve sto mi se desavalo. Mogao bih to da izrazim i na ovaj nacin: to je bilo sa mnom, i ja sam bio sve to. Ja sam se sastojao od sopstvene istorije, i osecao sam sa velikom sigurnoscu: eto to sam ja. Ja sam taj svezanj proslosti, i ono sto je u njoj postignuto.
Ovo iskustvo me je ispunilo osecanjem ogromne praznine, ali istovremeno i velikom punocom. Vise nije bilo nicega sto bih zeleo ili hteo. Postojao sam u jednom objektivnom stanju: predstavljao sam ono sto sam bio tokom zivota. Najpre je preovladalo osecanje nistavila, kao da sam otet ili opljackan; ali iznenada, takvo osecanje je izgubilo svaki smisao. Sve se pretvorilo u proslost; ostalo je fait accompli, bez i najmanjeg osvrtanja za onim sto je bilo. Vise nije bilo nikakvog zaljenja da je nesto propusteno ili oduzeto. Nasuprot: imao sam sve sto je cinilo mene, i to je bilo sve."

"Stvarno i zivo nije bilo vise nista osim njegovog unutrasnjeg zivota, sem plasljivog lupanja srca, bolne zaoke ceznje, osim radosti i strahovanja njegovih snova. Njima je pripadao i njima se predavao."
Herman Hese "Narcis i Zlatousti"

XXXVIII
Prvi amanet ptici:
Cim ste se zadesili u jednom ovakvom unutra,
znaci da ste morali nekako uci.
Zato se kaze: ne istrazivati ovde i tamo,
nego trenutak dodira - vrata izmedju.
Ne izucavati oblik. Ni obris. Nego nesto
u pretapanju iz cudi u cud materije.
Ne izucavati ton. Ni zvuk. Nego: eho.
Ne spektar. Ne boju. Nego to
cime se prozracno drzi za sebe: ravnotezu.
Ne tkivo pre zivota i tkivo posle zivota,
nego sam cin prelivanja iz jedne svesti u drugu.
Ne arhitekturu. Ni opeku. Izucavati otvore.
Izucavati usta prostora. Dah.

XXXIX
Drugi amanet ptici:
Isto odelo, gledano iz raznih pobuda,
moze da bude promasaj ili da bude carolija.
Ista daljina, merena raznim potrebama,
moze da bude tu negde, ili da bude cak tamo.
Ista svetlost za nekoga je melem,
za nekog opekotina.
Ne menjaju se gibanja, vreme i bezgranicnost.
Ne menjaju se reci, nego njihovo znacenje.
Kad jedna skola svrgava drugu skolu,
ona se tacno uspravlja na rusevinama stare:
koristi isti materijal,
samo ga drugacije razmesta.
Ne menjaju se temelji. Ne menjaju se ucenja.
Jedino sto se menja, to su - ucitelji.

XL
Treci amanet ptici:
Sve se moze dokazati putem vec proverenih ucenja
ili umovanja sto se tek naziru,
ali stvari ce ipak teci onim brzinama
kojima putuje vasa misao.
Primite zato s rezervom dokaze jednog nosoroga
da je lebdenje lakse ili teze izvodljiv posao,
makar on posvetio takvoj dirljivoj nauci
citav svoj preozbiljni i uvazeni zivot.
Postoji nesto sto se ne da nauciti.
Ko moze govoriti liscu kako se menjaju boje?
Ko vatri da bude topla i izvoru da bude pitak?
Gde se to zvezda skolovala da sija?
Koji nas to ucitelj uputio u disanje?
Silom se ne moze biti ni krilat, ni darovit.

XLI
Cetvrti amanet ptici:
Obicaj je da se postavi jedno i jos jedno
i razmislja o njihovoj slicnosti ili razlici.
Mi sebi moramo naci drukcije pravilo poredjenja.
Mi zato uzimamo jedno
i uporedimo ga s njim samim.
Unutra bezi napolje. Spolja uranja u dubinu.
To nazivamo mudroscu kosmickog gesta.
Pre svakog polaska prvo prevalite rastojanje
izmedju ovde i ovde.
Izmedju prvog koraka i njega samog.

Miroslav Antic: Mit o ptici

"U engleskom jeziku postoje dve predivne reci, dve veoma znacajne reci: jedna rec je "breakdown" – zastoj, a druga rec je "breakthrough" – proboj. Zastoj je onda kada ne poznajes nijednu meditaciju i kada tvoja logika postane irelevantna. Tada ne znas kako da dospes do svog srca, i tada tvoj um biva sasvim beznacajan, besmislen; tada se dogadja zastoj, ti postajes sulud, to te dovodi do ludila. Ali ako poznajes meditativnost – a meditativnost znaci umetnost transformacije suprotnosti u komplementarnost, istovetnost – tada se ostvaruje proboj: ti ulazis u novi svet, u novu viziju, novu perspektivu."

Osho "Misticna teologija"

Ne kapiram ovaj zivot. Uzasan je osecaj kada odgovori koje pronalazis nisu ono sto zelis da cujes. Kako se uopste funkcionise u ovom svetu? Kako se bude iskren prema sebi i drugima? Kako covek da odbije da bude deo pogresnog? Zabiti glavu u pesak. Praviti se da ne postoji. U sekundi se samo iskljucis i prebacis u zivot koji ima vise smisla, pravde, lepote. I nastavis tako praveci se da je sve u redu. Naucila sam tu igru. Nije mi cak ni sekunda potrebna. Bezanje. Ali ne vidim sta dobijam ni kada sirom otvorim oci. Ne umem da prihvatim. Ni da shvatim.
Mogu i da pustim. Mogu i da ne resavam. Ali se na momente pitam – da li je to predaja? Da li moze i treba drugacije?

Nikad se nisam izgubila u stvarnosti. Izgubila sam se u obmani, lazi i iluziji. Kako mogu biti izgubljena u stvarnosti kad nista oko mene nije stvarno? Kad ja nisam stvarna?
~~
Odlicno. U svetu u kome je sve laz, mogu da se igram do besvesti. Mogu da budem sve sto hocu, da osetim i dozivim sve sto zelim. Nema istine i istinskog dok je ne pronadjem u sebi. A to znaci da moram razoriti sve sto je lazno. Ono sto moze nestati prostom igrom ne moze biti stvarno, zar ne?

Osetiti istinsko, stvarno. To je ono za cim ceznem. Celim bicem.

Moja stvarnost zavisi od percepcije sebe, drugih, okolnosti. Stvarnost drugih zavisi od njihove percepcije, i ona biva posve drugacija. Ponekad se te stvarnosti dodirnu, jer svako sa sobom nosi svoju stvarnost, pa je u nekim trenucima dozivimo istom. Stvarnost je zapravo prostor koji zauzimamo, prostor u kome bivamo.
Kada mislim na nekog taj biva delom moje stvarnosti, i delom mog prostora. Sto ne znaci da sam u tom trenutku i ja deo prostora tog drugog, tudje stvarnosti. U momentu kada istovremeno pomislimo jedno na drugo, stvarnosti se prozimaju, dodiruju. U kojoj meri cemo biti promenjeni tudjom stvarnoscu zavisi od senzitivnosti, od onoga sto upijamo. Ako ulazimo u stvarnosti jedni drugih, ako je moguce biti deo necije stvarnosti, prostora, bica, onda ko smo mi? Gde su nam granice?
E sad, taj drugi nije ono kako ga ja dozivim, osetim. Drugi je uvek odredjen mojom percepcijom, ogranicen umom, stvarnoscu koja je moja. Da li to znaci da drugi ne postoji nezavisno od onoga kakvim ga ja dozivim, da je on potpuno kreacija mog uma? Ili suprotno tome, da drugi jeste, nezavisno od mog dozivljaja, od moje potvrde njegovog postojanja? Ako je drugi samo zbir impresija i kao u snu kreiran iskljucivo mojim umom, onda sta jeste stvarno, sta zaista postoji? Da li sve nastaje onda kada postaje deo mog prostora i nestaje onda kada se izgubi iz prostora svesti, onoga sto primecujem? Ili je sve, prokleto sve samo iluzija uma, iluzija pokreta, igra svesti? I, ako je tako, zasto sam jos uvek zaglavljena u toj stvarnosti i zasto prokleto ne umem napraviti da bude drugacije? Zasto ne mogu da izadjem iz granica svog uma, iz sna koji sam kreirala? U kojem su drugi samo delovi mene, zbir impresija koje o njima imam. I uvek samo u okvirima poznatog. Kako se izlazi iz toga?

Proganja me rečenica koju sam izgovorila u jednom razgovoru želeći da opravdam prirodu svog opreza: "A ko stoji iza mene?". Pet reči koje označavaju dubinu mog nepoverenja, daleko značajnije od bilo čega drugog što kažem ili napišem. Kako čovek može biti tako glup da veruje u sopstvenu snagu? Sve ono što mogu i znam ograničeno je onim što prihvatam kao stvarno. Poznajući samo deo tih ograničenja, o kakvoj snazi onda pričamo? Tamo gde postoji utisak da sve možeš i moraš sam, tu je i strah od sopstvene slabosti. Isto kao kada se oslanjamo na drugog. Isto, jer se i tu u pozadini javlja pitanje: "A šta kad ne budem mogla? Šta kada izgubim snagu?" Gluposti. Nije uopšte poenta u tome da verujem u sebe, da mogu, da hoću, da ću uspeti. Jer verovanje odmah obuhvata u sebi i sumnju. Poenta je samo u tome da znam da ne moram biti ograničena na sopstveno znanje i sopstvenu sposobnost, zarobljena u okvire svojih granica. Ne moram, jer ono što znam/mislim da jesam svakako nije stvarno. A ono što jeste stvarno prevazilazi moju moć sagledavanja. Odakle mi onda pravo na nepoverenje, sud o tome? Ili, bolje pitanje, šta me sprečava da, igre radi, dopustim to?

Ti si samo senka nečega stvarnijeg, sveobuhvatnijeg. Kao senka, kakvu snagu možeš imati, kad tvoja veličina i snaga zavisi od svetlosti i onoga što je zaklanja?

Onda, ko/šta stoji iza mene?